Vi­o­li­nist­ki­nju Ka­ta­ri­nu Pa­vlo­vić, po­klo­ni­ci kla­sič­ne mu­zi­ke i po­sje­ti­o­ci kon­ce­ra­ta Cr­no­gor­skog sim­fo­nij­skog or­ke­stra pre­po­zna­ju i zna­ju kao čla­ni­cu ovog an­sam­bla i vo­đu dru­gih vi­o­li­na. Ro­đe­na je u Ću­pri­ji, gra­du ubi­lje­že­nom na ma­pi mu­zič­ke kul­tu­re Ju­go­sla­vi­je i Sr­bi­je po gla­so­vi­toj Ško­li za mu­zič­ke ta­len­te, ko­ju je za­vr­ši­la. Na­sta­vi­la je uspje­šno ško­lo­va­nje na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du i Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du, gdje je ma­gi­stri­ra­la. Kao osam­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nja je po­sta­la čla­ni­ca po­zna­tog an­sam­bla „Gu­da­či Sve­tog Đor­đa”, po­sljed­njih go­di­na či­ni stub gu­dač­kog od­sje­ka Cr­no­gor­skog sim­fo­nij­skog or­ke­stra. Na­stu­pa kao so­list­ki­nja, a i dio gu­dač­kog kvar­te­ta sa čla­no­vi­ma na­šeg sim­fo­nij­skog an­sam­bla.
● Ka­da ste za­vo­lje­li mu­zi­ku i ka­da ste pr­vi put shva­ti­li da će ona bi­ti i Vaš ži­vot i za­ni­ma­nje?
– U mo­joj po­ro­di­ci se ni­ko pri­je me­ne ni­je ba­vio mu­zi­kom. Sa pet go­di­na sam vi­dje­la i ču­la Iva Po­go­re­li­ća i to je ute­me­lji­lo mo­ju lju­bav pre­ma mu­zi­ci. Kla­vir me je pot­pu­no fa­sci­ni­rao i to je moj pr­vi in­stru­ment, a ka­sni­je je do­šla vi­o­li­na. Ni­ka­da ni­sam ni raz­mi­šlja­la da po­sto­ji ne­što dru­go či­me bih se ba­vi­la osim mu­zi­ke.
● I pri­je do­la­ska u Cr­nu Go­ru i Cr­no­gor­ski sim­fo­nij­ski or­ke­star bi­li ste afir­mi­sa­na vi­o­li­nist­ki­nja. Šta Vas je do­ve­lo u Cr­nu Go­ru?
– Žar­ko Mir­ko­vić, di­rek­tor Mu­zič­kog cen­tra Cr­ne Go­re me je zvao da do­đem baš u tre­nut­ku kad mi je tre­ba­la pro­mje­na, i me­ni je to zvu­ča­lo za­ni­mlji­vo i no­vo, kao ne­ki no­vi po­če­tak. Evo, sa­da na­kon de­vet go­di­na ka­da se osvr­nem, vi­dim ko­li­ko je bi­lo div­nih so­li­sta i di­ri­ge­na­ta kao što su Ivo Po­go­re­lić, Mi­ša Maj­ski ili Gin­ter Pi­hler, za­i­sta se bu­de sa­mo po­zi­tiv­na osje­ća­nja.
● Bi­li ste član „Gu­da­ča Sv. Đor­đa”, or­ke­sta­ra „Al­pe-Adria”, „Jun­ge Phil­har­mo­nie Wi­en”, NBO, „Or­che­ster Ja­kob­splatz Mun­che­nor­ke­stra”. I, ka­ko Vam je on­da Cr­no­gor­ski sim­fo­nij­ski or­ke­star dje­lo­vao ka­da ste po­sta­li nje­gov član?
– Osim u „Gu­da­či­ma Sv. Đor­đa”, i sad u Cr­no­gor­skom sim­fo­nij­skom or­ke­stru, ni u jed­nom an­sam­blu ni­sam bi­la stal­ni član. S ob­zi­rom da imam po­ro­di­cu, stal­ni po­sao je ne­što što je neo­p­hod­no u na­šim go­di­na­ma, kao i pu­to­va­nja ko­jih ima ta­man ko­li­ko tre­ba zbog or­ga­ni­za­ci­je. Pro­jek­ti­ma ko­je imam u ino­stran­stvu po­sve­ću­jem se pre­ko lje­ta, ka­da sam na zva­nič­nom od­mo­ru. Iskre­no, ni­sam baš mi­sli­la da ću ov­dje osta­ti ovo­li­ko du­go, ali mi je do­volj­no udob­no, od­go­va­ra mi na­čin ži­vo­ta i ra­da, kao i kli­ma, i ne bih za sa­da ni­šta mi­je­nja­la.
● Ko­li­ko Vam zna­či rad u ovom an­sam­blu? Što je po Va­ma naj­bo­lja oso­bi­na CSO i nje­go­vih čla­no­va, a šta bi­ste, mo­žda, po­pra­vi­li, pro­mi­je­ni­li?
– Mi smo jed­no div­no dru­štvo, uglav­nom slič­nih go­di­na i in­te­re­so­va­nja ta­ko da je at­mos­fe­ra uvi­jek po­zi­tiv­na. Dru­ži­mo se i pri­vat­no. Ste­kla sam div­ne pri­ja­te­lje u or­ke­stru bu­kval­no za cio ži­vot. Če­ka­mo no­vu kon­cert­nu sa­lu i na kra­ju se­zo­ne sti­že nam no­vi šef-di­ri­gent, Mark Ko­ro­vič, mlad, da ka­žem na­ših go­di­na. Sa­mim tim i od­nos s njim bi­će otvo­re­ni­ji i opu­šte­ni­ji, ali ja­ko pro­fe­si­o­na­lan. U ju­nu smo sa or­ke­strom bi­li u Pa­ri­zu u Mar­ko­voj or­ga­ni­za­ci­ji i ve­o­ma nas je li­je­po do­če­kao, svi­ra­li smo Mo­car­tov „Re­kvi­jem” sa nje­go­vim ho­rom u cr­kvi „En­gli­se Sa­int-Roch de Pa­ris”.
● Za Vas va­ži da ste ve­o­ma po­sve­će­ni svom po­zi­vu, pr­vi ste na pro­ba­ma i če­sto po­sled­nji od­la­zi­te sa njih. Ka­ko to ide uz sva­ko­dnev­ne oba­ve­ze ko­je ima­te kao maj­ka?
– To je stvar lič­ne od­go­vor­no­sti i od­no­sa pre­ma po­slu. Kad ka­žem po­slu, mi­slim pri­je sve­ga pre­ma se­bi. Me­ni je­di­no od­go­va­ra da sam u for­mi i da mi je udob­no dok svi­ram, jer to pri­je sve­ga ra­dim zbog se­be. Naš po­sao ni­je rad već je umjet­nost na­čin ži­vo­ta. Mo­ja kćer­ka po­red re­dov­ne na­sta­ve i uče­nja, ima pu­no van­škol­skih ak­tiv­no­sti. Ide na ča­so­ve glu­me, na šah i u mu­zič­ku ško­lu, to su sve bi­le nje­ne že­lje, ali mi na­rav­no sve sti­že­mo.
● Ne­dav­no ste na­stu­pa­li u Be­o­gra­du. Mo­že­te li nam ne­što re­ći o tom kon­cer­tu?
– Mo­je ko­le­ge iz „Gu­da­ča” su me zva­le kao jed­nu od biv­ših stal­nih čla­no­va da svi­ram so­lo za ro­đen­dan or­ke­stra, ta­ko da sam 25. de­cem­bra svi­ra­la Ba­hov Kon­cert u Ru­skom do­mu u Be­o­gra­du. U „Gu­da­či­ma” sam svi­ra­la 20 go­di­na, a or­ke­star či­ne lju­di sa ko­ji­ma sam išla u ško­lu, ta­ko da smo cio ži­vot pro­ve­li za­jed­no. To je naj­ve­ći po­klon sva­kom umjet­ni­ku da na­stu­pa so­lo i baš sam za­do­volj­na da ću ovu go­di­nu za­o­kru­ži­ti tim kon­cer­tom.
● Na­stu­pa­li ste i sa­ra­đi­va­li sa na­šim naj­ve­ćim estrad­nim zvi­je­zda­ma, Zdrav­kom Čo­li­ćem, Go­ra­nom Bre­go­vi­ćem, Ser­ge­jem Ćet­ko­vi­ćem, a pri­je sve­ga ste kla­sič­na mu­zi­čar­ka. Ka­ko je do­šlo do to­ga?
– Sni­ma­la sam u stu­di­ju go­to­vo za sve po­zna­te umjetnike i sa­ra­đi­va­la sa svim kva­li­tet­nim mu­zi­ča­ri­ma kad sam ži­vje­la u Be­o­gra­du. Sa Go­ra­nom sam bi­la na svjet­skoj tur­ne­ji pet go­di­na i na­stu­pa­li smo u svim naj­ve­ćim kon­cert­nim dvo­ra­na­ma i svjet­skim fe­sti­va­li­ma po­put Lin­koln Cen­tra u Nju­jo­r­ku, Bar­bi­kan ho­lu u Lon­do­nu, u Pa­ri­zu u The­a­tre des Champs Elyse­es, Sid­nej Olim­pik Par­ku. Do sa­rad­nje do­la­zi ta­ko što se lju­di pre­po­zna­ju da mo­gu i da tre­ba da ra­de za­jed­no. Sa Zdrav­kom Čo­li­ćem sam bi­la 15 go­di­na u ben­du i na­stu­pa­li smo i pred 150 hi­lja­da lju­di, svu­da po eks-Ju­go­sla­vi­ji. On je, za­i­sta, naj­ve­ća do­ma­ća pop zvi­je­zda. Ser­ge­ju Ćet­ko­vi­ću sam sni­mi­la so­lo vi­o­li­nu u pje­smi „Po­gle­di u ta­mi” i ta pje­sma ga je lan­si­ra­la me­đu naj­po­zna­ti­je pje­va­če. Go­sto­va­la sam na kon­cer­ti­ma džez pi­ja­ni­ste Vla­di­mi­ra Ma­ri­či­ća, bub­nja­ra Dra­go­lju­ba Đu­ri­či­ća, Va­si­li­se i još mno­gih.
● Ra­di­li ste i mu­zi­ku za je­dan film. Oči­gled­no ste otvo­re­ni za no­ve ide­je. Mo­že­mo li usko­ro oče­ki­va­ti od Vas ne­što no­vo i, mo­žda, neo­če­ki­va­no?
– U Be­o­gra­du sam pri­je ne­kih 12, 13 go­di­na bi­la dio pred­sta­ve „Mo­li­jer” u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu, a glav­nu ulo­gu glu­mio je Mi­ki Ma­noj­lo­vić. Pred­sta­va, ko­ja se igra­la če­ti­ri pu­ta mje­seč­no, go­vo­ri­la je o Mo­li­je­ro­vom ži­vo­tu ko­ji se ože­nio svo­jom kćer­kom jer ni­je ni znao da je ima. Ne­vje­ro­vat­na pri­ča, i ve­li­ka tra­ge­di­ja sa mno­go emo­ci­ja, i sve to dok ste na sce­ni sa glum­ci­ma osje­ćaj je kao da se to sve stvar­no de­ša­va­lo u tom tre­nut­ku. A, za­tim me je Ni­ko­la Vuk­če­vić zvao za nu­me­ru „Ne bri­ni” sa Edom Ab­do­vi­ćem za svoj film „Dje­ča­ci iz Uli­ce Mark­sa i En­gel­sa”. Osim na­slov­ne nu­me­re ko­ja je po­sta­la ve­li­ki hit, mo­ja vi­o­li­na se ne­ka­ko pro­vla­či kroz cio film. Ovog lje­ta sam ima­la pri­li­ku da sni­mam ču­ve­nu kri­mi­na­li­stič­ku se­ri­ju „Ta­tort” u Švaj­car­skoj, ko­ja tra­je 40 go­di­na. U jed­noj od epi­zo­da po­ja­vlju­je se i po­zna­ti nje­mač­ki glu­mac Til Švej­ger. Bi­la sam dio or­ke­stra oko kog se, za­pra­vo vr­tje­la te­ma te epi­zo­de. Epi­zo­da tra­je sat i po i sni­mlje­na je iz jed­nog ka­dra u, jed­noj od naj­bo­ljih kon­cert­nih dvo­ra­na na svi­je­tu. Pro­je­kat je tra­jao de­set da­na, a sni­ma­nje če­ti­ri. Upo­zna­la sam div­ne lju­de i glum­ce i za­i­sta no­sim pre­div­no is­ku­stvo.
● Ka­ko će­te pam­ti­ti go­di­nu na iz­ma­ku, a šta bi­ste po­že­lje­li se­bi i na­šim či­ta­o­ci­ma u No­voj?
– Ova go­di­na mi je bi­la ja­ko neo­bič­na. Kre­nu­la je, ne­ka­ko niz­br­do, ali se po­la­ko, uz mno­go str­plje­nja, sve po­slo­ži­lo da bu­de tač­no ka­ko tre­ba, jer vje­ru­jem sa­mo u do­bro. Po­treb­no je da se ra­di na se­bi i pro­na­đe ba­lans ime­đu onog šta že­li­mo i šta mo­že­mo, ra­di unu­tra­šnjeg mi­ra, i on­da sre­ća do­đe sa­ma po se­bi.
SVE­TLA­NA ĆET­KO­VIĆ


Lje­po­ta do­la­zi iz du­še

● Ži­vot mu­zi­ča­ra je te­žak i na­po­ran, mu­zi­ka za­htjev­na, ne­ma mje­sta za ni­ka­kve sla­bo­sti. Vi ste i mu­zi­čar­ka, so­list­ki­nja, čla­ni­ca or­ke­stra i gu­dač­kog kvar­te­ta, ko­ja naj­ma­nje jed­nom mje­seč­no ima na­stu­pe, a tu su i sva­ko­dnev­ne pro­be, ro­di­telj­ske oba­ve­ze... Ka­ko se to sve ukla­pa u Vaš dnev­ni ras­po­red i da li uop­šte ima­te vre­me­na za se­be i one ma­le žen­ske stva­ri, fri­ze­ra, ko­zme­ti­ča­ra...?
– Uvi­jek imam vre­me­na za sve, ra­no usta­jem i znam una­pri­jed sva­ki mi­nut svog da­na. Mi­slim da je ru­ti­na rje­še­nje do­bre or­ga­ni­za­ci­je. Ne­ko vo­li da pi­je ka­fe, a ne­ko da či­ta do­bre knji­ge, to je stvar iz­bo­ra, ali i iz­go­vo­ra da se ne­ma vre­me­na. A, sva­ka­ko ne idem pre­vi­še kod fri­ze­ra i ko­zme­ti­ča­ra, ne vi­še ne­go što je po­treb­no, vje­ru­jem u hi­gi­je­nu i maj­ku pri­ro­du, i da lje­po­ta do­la­zi iz du­še.


Po­bor­nik no­vih in­stru­me­na­ta

● Na ko­joj vi­o­li­ni svi­ra­te i ka­ko je taj in­stru­ment do­šao u Va­še ru­ke?
– Svi­ram na in­stru­men­tu gra­di­te­lja Đan­kar­la Ar­si­de­ri­ja, on je ita­li­jan­skog po­ri­je­kla, a ži­vi u Nju­jor­ku. To je mo­de­ran in­stru­ment i do nje­ga sam do­šla uz sve­srd­nu po­moć mog ve­li­kog pri­ja­te­lja Vla­di­mi­ra Ra­do­sa­vlje­vi­ća. Po­bor­nik sam no­vih in­stru­me­na­ta, jer da­nas ima fan­ta­stič­nih gra­di­te­lja, sta­ri in­stru­men­ti su ja­ko sku­pi, a mo­der­ni, ipak ma­lo ma­nje.