Ka­da ču­je­te sin­tag­mu „Na li­cu mje­sta”, od­mah po­či­nju da na­vi­ru aso­ci­ja­ci­je ve­za­ne za ne­ki na­slov iz cr­ne hro­ni­ke, ili ka­kvo slič­no ne­mi­lo de­ša­va­nje. No, ako vas na­red­nih da­na put na­ne­se do pod­go­rič­kog „Bluz ba­ra” na li­cu mje­sta mo­ći će­te da se uvje­ri­te da je sa­svim dru­ga pri­ča u pi­ta­nju. Pri­ča, ko­ja i te ka­ko ima ve­ze sa li­je­pim, sa este­ti­kom, sa bo­ja­ma ko­je hra­ne du­šu čo­vje­ka sa­mo onim naj­ljep­šim i naj­ple­me­ni­ti­jim. Jer, u „Bluz ba­ru” u to­ku je sa­mo­stal­na iz­lo­žba sli­ka aka­dem­ske li­kov­ne umjet­ni­ce So­nje Đu­ra­no­vić, ko­ju je­ste na­slo­vi­la „Na li­cu mje­sta”, ali, na ko­joj, kao i do­sad, do­ma­šta­va i iz­ma­šta­va nje­žni, ali i vi­še­stri­ko sim­bo­lič­ni mo­tiv cvi­je­ta. Onaj sim­bol ko­ji je, ka­ko i sa­ma ka­že, po­stao njen pre­po­zna­tlji­vi znak. Sli­kar­ka do­da­je i da ne vo­li ka­da se poč­ne po­ten­ci­ra­ti mu­ško-žen­ska pri­ča, čim se spo­me­ne ovaj mo­tiv.
- Ne, me­ni je cvi­jet či­sto po­la­zi­šte. Jer, ja is­tra­žu­jem i po­za­di­nu i na njoj mno­go ra­dim kao i na sa­mom mo­ti­vu. A cvi­jet je mo­tiv sam za se­be, po se­bi, jed­no­sta­van mo­tiv ko­ji se tran­sfor­mi­še. Ne­ka­da je to sa­mo ne­ka slo­bod­na li­ni­ja, iz­du­že­na, ne­ka­da aso­ci­ra na ne­ki cvi­jet, ali ne­ma sim­bo­li­ku. Jer, mo­ji cvje­to­vi, bilj­ke ima­ju ra­zna či­ta­nja i ra­zna tu­ma­če­nja, ka­ko mo­ja, ta­ko i kod pu­bli­ke – ka­že So­nja Đu­ra­no­vić.
Po­stav­ku, ko­ja se mo­že po­gle­da­ti do sre­di­ne ja­nu­a­ra, či­ni 20-ak sli­ka, mi­ni­ja­tu­ra kao i sred­njih for­ma­ta, a sve su ra­đe­ne teh­ni­kom akri­li­ka na plat­nu. Za­ni­ma­lo nas je i ot­kud i za­što na­ziv iz­lo­žbe „Sa li­ca mje­sta”.
- Na­ziv iz­lo­žbe je pro­i­za­šao iz po­tre­be da ono na če­mu tre­nut­no ra­dim di­rekt­no i pre­zen­tu­jem. Do­sa­da­šnji ci­klu­si su no­si­li na­zi­ve u skla­du s onim što je na ni­vou sa­dr­ža­ja pri­sut­no na mo­jim ra­do­vi­ma, a ovaj ci­klus je na­stao u re­la­tiv­no krat­kom pe­ri­o­du i sma­tra­la sam da je kao jed­na ma­la cje­li­na za­o­kru­že­ni, uhva­će­ni tre­nu­tak, ko­ji je sa­dr­žan i kroz sam na­ziv – ka­že sli­kar­ka. Pru­ža i do­dat­no ob­ja­šnje­nje na­zi­va iz­lo­žbe, pr­bli­ža­va­ju­ći nas pred­sta­vlje­nom.
- „Sa li­ca mje­sta” pre­i­spi­tu­je lič­ni ak­tu­el­ni tre­nu­tak i nu­di raz­li­či­te na­či­ne da se ra­zu­mi­je pred­sta­vlje­na pri­ro­da, kao i sa­ma pri­ro­da iz­lo­žbe. Kon­tekst, u stva­ri sa­dr­žaj iz­lo­žbe, mo­že se po­sma­tra­ti i kao aku­mu­la­ci­ja vre­me­na i do­ga­đa­ja ko­ji su bi­li po­ten­ci­ra­ni pro­la­zno­šću i ne­u­hva­tlji­vo­šću. Ci­klus je na­stao na osno­vu po­tre­be da osvo­jim ne­ka no­va mje­sta i isto­vre­me­no za­dr­žim do­sljed­nost u po­et­skom smi­slu. Što se ti­če sa­mog mo­ti­va - cvi­jet, bilj­ka, to je po­la­zi­šte na mo­jim sli­ka­ma, ali je to u stva­ri vi­še­go­di­šnje is­tra­ži­va­nje ko­je je re­zul­ti­ra­lo stva­ra­njem lič­nog zna­ka, sim­bo­la – na­gla­ša­va umjet­ni­ca.
Za­to nam je bi­lo za­ni­mlji­vo ču­ti i na ko­ji na­čin sli­kar­ka vi­di sop­stve­ne mi­je­ne u iz­ra­zu.
- Na­rav­no da sam se iz­mi­je­ni­la. Da, na­pre­du­jem, eks­pe­ri­men­ti­šem, a po­ne­kad se i vra­ćam. To je ve­o­ma slo­žen pro­ces ra­da, jer ja u stva­ri sli­ku gra­dim pod­sli­ka­va­njem, prel­si­ka­va­njem, vo­de­ći ra­ču­na o kom­po­zi­ci­ji, ko­lo­ri­tu, cr­te­žu, dra­go­cje­nim po­vr­ši­na­ma pret­hod­nih slo­je­va, kao i oni­ma ko­ji sli­je­de, i sam taj pro­ces i is­tra­ži­va­nje do­vo­di do na­iz­gled ko­pi­ra­nja sa­me se­be, od­no­sno do no­vih re­zul­ta­ta – is­ti­če So­nja Đu­ra­no­vić.
Ina­če, ova po­stav­ka ni­je nje­no pr­vo pred­sta­vlja­nje u ovom ne­for­mal­nom, ali pre­po­zna­tlji­vom iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru.
- Go­di­ne 1995. nas pe­to­ro iz­la­ga­lo je u ovom pro­sto­ru, i po­sta­lo je tra­di­ci­ja da se ov­dje pred No­vu go­di­nu na­pra­vi ne­ka ko­lek­tiv­na iz­lo­žba, ko­ja je, evo, ove go­di­ne iz­o­sta­la. No, ja sam osje­ti­la po­tre­bu da tu „pra­zni­nu” is­pu­nim i pred­lo­ži­la Sr­đi Sti­jo­vi­ću da iz­la­žem. Mi­slim da je ovo pra­vi, ne­za­o­bi­la­zan grad­ski pro­stor, ne­ka­da­šnji „Mek­sič­ki”, sa­da „Bluz bar”, sa po­seb­nom at­mos­fe­rom ko­ja či­ni da sam za­do­volj­na i otva­ra­njem i po­stav­kom – ka­že So­nja Đu­ra­no­vić.
Ž.J


Osnov­no iz bi­o­gra­fi­je

So­nja Đu­ra­no­vić, čla­ni­ca Udru­že­nja li­kov­nih umjet­ni­ka Cr­ne Go­re, do­sad je sa­mo­stal­no iz­la­ga­la u Cr­noj Go­ri, kao i ino­stran­stvu – Ka­na­di i Švaj­car­skoj. Uče­sni­ca je i broj­nih ko­lek­tiv­nih pred­sta­vlja­nja u ze­mlji i ino­stran­stvu.
Do­bit­ni­ca je na­gra­da – Her­ceg­nov­ski zim­ski li­kov­ni sa­lon, na­gra­de ga­le­ri­je „Spi­na­ker”, dva­put na­gra­de Pod­go­rič­kog li­kov­nog sa­lo­na, i na­gra­de ULUCG „Mi­lu­no­vić, Sti­jo­vić, Lu­bar­da”.