Mi­li­sa­va Po­po­vi­ća po­zna­je­mo kao vi­še­go­di­šnjeg ko­lum­ni­stu „Da­na”, pi­sca ko­ji je na­pi­sao na­slo­ve „Pred bu­đe­nje” i „Za­bo­ra­vlje­na Go­ra”, pr­ve knji­ge ep­ske fan­ta­sti­ke o mit­skim bi­ći­ma Cr­ne Go­re, a i kao pr­vog i za sa­da je­di­nog ško­lo­va­nog pro­fi­li­ča­ra (Ame­ri­kan­ci bi re­kli pro­faj­le­ra) na na­šim pro­sto­ri­ma. Autor jed­ne od naj­či­ta­ni­jih ko­lum­ni u re­gi­o­nu i go­to­vo pi­o­nir svjet­ski po­pu­lar­nog žan­ra ep­ske fan­ta­sti­ke na re­gi­o­nal­noj knji­žev­noj sce­ni obe­ća­va da će se u 2018. go­di­ni ogla­si­ti no­vom, du­go če­ka­nom no­vom knji­gom, ali ne­što dru­ga­či­jom od sve­ga do sa­da što je na­pi­sao.
– Či­ta­o­ci su me od­ve­li na ne­ko dru­ga­či­je pu­to­va­nje... Du­gu­jem im tre­ću knji­gu ko­ja ne­će bi­ti „pro­je­kat pri­pre­man u osa­mi”. Tu će se, na­dam se, na­ći tek­sto­vi ko­je su za­vo­lje­li – obe­ća­va či­ta­o­ci­ma Po­po­vić.
Pre­sud­nim za svo­je knji­žev­no stva­ra­la­štvo sma­tra onaj mo­me­nat ka­da je po­čeo da ob­ja­vlju­je ko­lum­ne na stra­ni­ca­ma „Da­na”. Is­ti­če da „ni­je si­gu­ran da bi uspio da do­tak­ne ra­zno­li­ke žan­ro­ve da im put ni­je pro­na­šao kroz ko­lum­ne”.
– U star­tu sam od­u­stao od ide­je da na­li­čim i po­dra­ža­vam dru­ge ko­lum­ni­ste iz re­gi­o­na. Okre­nuo sam se svi­je­tu ne iz­nad, već onom is­pod ko­že. Lič­nom. Rit­mu i da­ma­ru obič­nog sr­ca... za­bi­la­ze­ći „smet­nje” iz oko­li­ne o ko­ji­ma ve­ći­na pi­še. A, on­da je olov­ka po­če­la da vo­di auto­ra do mu­zi­ke. Sva­ke sed­mi­ce sam za­pra­vo stva­rao „ma­lu knji­gu”... i ima go­le­me isti­ne u ono­me da se pi­sac ka­li kroz krat­ku for­mu i da ne po­sto­je stva­ri ko­je se ne mo­gu iz­re­ći u sve­ga ne­ko­li­ko re­če­ni­ca. Na­u­čio sam da ci­je­nim tek­stu­ru ri­je­či, sna­gu za­pe­te, pa­ti­nu ma­sti­la. A po­seb­no kva­li­tet isti­ne oko do­bre re­če­ni­ce. Shva­tio sam i da ne­do­re­če­nost mo­že bi­ti za­do­vo­lja­va­ju­ći za­klju­čak. Ma, ko­lum­ne su mi pru­ži­le osje­ćaj za emo­ci­je.
● Da li svo­jim ko­lum­na­ma uti­če­te na či­ta­o­ce i ka­ko se ogle­da taj uti­caj?
– Uti­caj je pro­ble­ma­tič­na ka­te­go­ri­ja za de­fi­ni­sa­nje... Ako mi­sli­te na „pre­po­zna­va­nje” - pre­po­zna­li su me, pre­po­znao sam ih. Mi­ri­še­mo jed­ni dru­gi­ma na po­ro­di­cu. Opet, ako bi go­vo­ri­li o dru­gim ob­li­ci­ma do­ti­ca­nja, tu je i ne­mu­šta spo­na iz­me­đu du­ša, ko­ja se re­a­li­zu­je kroz ne­ke tek­sto­ve. Či­ni mi se da pu­bli­ci od­go­va­ra što sam po­vre­me­no ka­te­go­ri­čan, ali ne i is­klju­čiv... i što u ko­lum­na­ma mo­že­te pro­na­ći re­cep­te za ne­ke po­sla­sti­ce, za ko­je ni­ste ni zna­li da su vam po­treb­ne... i za ko­ji­ma sr­ce gla­du­je. A opet, mo­žda je taj­na i u na­či­nu kre­a­tiv­nog is­po­lja­va­nja... uvi­jek sam pi­sao ona­ko ka­ko sam že­lio da či­tam. Ni­je mi bi­lo neo­p­hod­no da do­bi­jem ocje­nu, ali sam že­lio pu­bli­ku. Iskre­nost u iz­ra­ža­va­nju je neo­p­hod­na. Kao i ne­a­gre­siv­no pod­u­ča­va­nje. Sve što ste na­u­či­li, sve či­me ste ovla­da­li pred­sta­vlja re­surs ko­ji bi mo­gli da po­di­je­li­te sa dru­gi­ma... Zbog to­ga, zna­ča­jan broj mo­jih tek­sto­va tre­ti­ra sta­nja ko­je pro­fi­li­sa­nje na­uč­no de­ter­mi­ni­še.
● Da li su Vas iz­ne­na­di­li po­da­ci o či­ta­no­sti Va­še ko­lum­ne ko­ju ob­ja­vlju­je­te na stra­ni­ca­ma „Da­na” i to­ga ko je sve či­ta?
– Je­su, iz­u­zet­no. Do­du­še, od sa­mog po­čet­ka (2009. go­di­ne) ima­mo sta­bi­lan trend - naj­či­ta­ni­ja ko­lum­na u Cr­noj Go­ri. Ali sum­njam da je ma­lo ko oče­ki­vao da će re­gi­o­nal­no po­sta­ti po­pu­lar­ne. Ne­što „in­tim­no” je iz­gle­da bio oki­dač za „pre­ko­gra­nič­no” pre­pli­ta­nje pu­bli­ke. A či­ta­ju je ra­zno­boj­ne oči... ge­ne­ra­ci­je i go­di­šta ne pred­sta­vlja­ju pre­pre­ku u ra­zu­mi­je­va­nju i sa­ži­vlja­va­nju sa sa­dr­ža­jem. Sma­tram da je sa­mo čo­vjek pro­na­šao čo­vje­ka. Pro­sto smo se sre­li, mi, ko­ji smo ma­lo vi­še iz­gu­blje­ni...
● Od ko­ga ste na­sli­je­di­li knji­žev­ni ta­le­nat i osje­ćaj za ri­ječ?
– Vo­lim da mi­slim da sam od maj­ke na­sli­je­dio prin­cip kre­a­tiv­nog sin­kre­ti­zma - ra­zu­mi­je­va­nje i spa­ja­nje „ne­do­dir­lji­vih seg­me­na­ta” u smi­sa­o­nu cje­li­nu. Me­đu­tim, njen knji­žev­ni ob­zir i stva­ra­lač­ki ma­nir su da­le­ko od ono­ga što mo­gu da sa­vla­dam... je­di­no sam mo­gao da ga poj­mim. Za ži­vo­ta mi je po­klo­ni­la dar li­je­če­nja ri­je­či­ma. Sve osta­lo, ti­ši­na iz­me­đu sti­ho­va, od­sjaj mje­se­či­ne sa kra­je­va slo­va... sve je po­šlo sa njom. Do ne­ba.
● Ima li me­đu­sob­ne ve­ze iz­me­đu Va­še pro­fe­si­je – pro­fi­li­čar, i ko­lum­ne kao no­vi­nar­sko-knji­žev­nog žan­ra?
– Iskre­no vje­ru­jem u to da svi to­ko­vi tvo­jih ta­la­sa mo­gu for­mi­ra­ti je­din­stve­nu ri­je­ku. Sve što tre­ba je­ste usin­hro­ni­zo­va­ti zna­nja ko­ja po­sje­du­ješ sa pro­ce­som mi­šlje­nja... Mo­že­te bi­ti lje­kar i spor­ti­sta, pe­ca­roš i sli­kar, pro­da­vac i uči­telj... kon­tra­sti u te­bi ne tre­ba da bu­du kon­tra­dik­tor­ni, već stvar ko­lo­ri­ta. Ob­je­di­ni ih u iz­raz. Ta­ko se de­si­lo i sa mo­jom (mo­jim) stru­ka­ma (stru­kom) - is­kom­bi­no­vao sam po­zna­va­nje me­đu­na­rod­nih od­no­sa sa pro­fi­li­sa­njem, iz­vu­kao iz njih upo­tre­blji­vu vri­jed­nost za sva­ko­dnev­ni ži­vot - pru­žio im ko­ju li­ni­ju stil­skog iz­ra­ža­va­nja, i na­sta­do­še ko­lum­ne. Mi­slim da ni­smo ni svje­sni ko­li­ko smo kom­pa­ti­bil­ni sa oko­li­nom, ma ko­li­ko nas žu­lja­la. Va­lja na­ći mje­sto sa ko­jeg osje­ćaš pra­vac vje­tra - da pu­stiš zma­je­ve od pa­pi­ra.
● Da li lju­di od Vas tra­že da im iz­ra­di­te-ura­di­te pro­fil?
– Od ka­da je mo­guć­nost iz­ra­de de­skrip­tiv­nog pro­fi­la po­kre­nu­ta - a go­vo­ri­mo o 2015. go­di­ni, broj za­in­te­re­so­va­nih se sva­ke go­di­ne po­ve­ća­va, u neo­če­ki­va­nom po­stot­ku. Na­rav­no, ka­ko ova „psi­ho-ser­vi­sna” uslu­ga ni­je sa­mo za lju­de iz Cr­ne Go­re, već za cje­lo­kup­ni pro­stor biv­še Ju­go­sla­vi­je - ta­ko se ve­li­ki broj iz­ra­đe­nih pro­fi­la od­no­si na lju­de iz Slo­ve­ni­je, Sr­bi­je, Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne... a trend na­ja­vlju­je i in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­ju uslu­ge.
● Ko su naj­če­šći na­ru­či­o­ci uslu­ge pro­fi­li­sa­nja?
– Ne po­sto­ji tip ka­rak­te­ra ko­ji je naj­slo­bod­ni­ji u za­htje­vu da mu se ura­di pro­fil. Sve ge­ne­ra­ci­je, raz­li­či­ti emo­tiv­ni i du­šev­ni sklo­po­vi za­tra­že da za­jed­no pro­še­ta­mo skri­ve­nim do­li­na­ma iza nji­ho­vih po­gle­da. Naj­ve­ći iza­zov je ra­di­ti na pro­fi­lu po­je­din­ca... a naj­od­go­vor­ni­ji seg­ment je sva­ka­ko „umre­ža­va­nje lič­no­sti” - ko­je za­tra­že od­re­đe­ne fir­me. Ta­da je pro­fi­li­sa­nje u ulo­zi me­di­ja­toa i men­to­ra - pre­po­zna­ti struč­ne i ljud­ske po­ten­ci­ja­le i do­ve­sti ih u ide­al­nu (ka­drov­sku) sve­zu. Za­rad pro­spe­ri­te­ta fir­me, ali i ugod­no­sti lju­di ko­ji je či­ne.
● Ka­ko re­a­gu­je­te na te za­htje­ve?
– Zna­te, još je pro­fi­li­sa­nje kod nas u po­vo­ju - ma ko­li­ko za­in­te­re­so­va­nost ve­li­ka bi­la. Za­to se na sva­ki za­htjev od­no­sim sa iz­vje­snim „stra­ho­po­što­va­njem”. Čo­vjek ko­ji do­la­zi, spre­man je da otvo­ri du­šu, raz­go­li­ti sop­stvo... a sa tim tre­ba pa­žlji­vo i me­ko ru­ko­va­ti. Zbog to­ga pro­fi­li­ča­ri, pri­je ne­go po­sta­nu „psi­ho­de­skrip­tiv­ci” - pro­la­ze po­sled­nju pro­vje­ru, tzv. ABIO ma­tri­cu (ko­li­ko ste etič­ki i mo­ral­no sa­zre­li da ne­či­ju in­ti­mu sa­ču­va­te od vuč­jih po­gle­da). Mi­slim da je ABIO ma­tri­ca glav­ni raz­log što ne­ma to­li­ko pro­fi­li­ča­ra na ovim pro­sto­ri­ma... iz­gle­da da su sprem­ni ili ka­dri da zlo­u­po­tre­be ne­ke od in­stru­me­na­ta ko­ji­ma ras­po­la­žu.
● A ka­ko oni re­a­gu­ju kad pro­či­ta­ju pro­fil ko­ji ste ura­di­li?
– Pro­fil je in­ten­zi­van do­ku­ment. Či­ta­ti ga zna­či pre­pri­ča­va­ti se­be se­bi... pro­gu­ta­ti gor­ke di­je­lo­ve i po­mi­je­ša­ti ih sa slat­kim i lju­tim za­či­ni­ma. Do­bar že­lu­dac ni­je neo­p­ho­dan, ali otvo­re­na svi­jest i te ka­ko. Pre­ma me­to­do­lo­škim prin­ci­pi­ma - sma­tra se da čo­vje­ku tre­ba ne­kih 24 ča­sa da se du­šev­no pri­po­ji sa­dr­ža­ju do­ku­men­ta. Ne mo­ra to­li­ko da po­tra­je... ne­ko u se­kun­di shva­ti sa čim ras­po­la­že i gdje se na­la­zi zid u ko­ji uda­ra gla­vom. De­ša­va se da kod ne­kih, ego-pro­ble­ma­tič­ni­jih su­bje­ka­ta, ot­por ka na­pi­sa­nom bu­de iz­ra­že­ni­ji... ali čak i kod njih do­la­zi do ko­rek­ci­ja u po­na­ša­nju na­kon iz­vje­snog vre­me­na. Pro­fil, ipak, dje­lu­je na sve.
● Ka­ko i ko­li­ko ova Va­ša spe­ci­jal­nost uti­če na Vaš ži­vot i od­no­se sa lju­di­ma?
– Tvr­dio sam ra­ni­je da po­stup­kom „psi­ho de­kon­ta­mi­na­ci­je” uspi­je­vam da osta­nem ne­dir­nut i da ana­li­tič­ke sen­zo­re umi­jem volj­no da is­klju­čim... Ipak, do­go­di­la se iz­vje­sna pro­fe­si­o­nal­na de­for­ma­ci­ja, pa se pro­fi­li­čar­ske po­lu­ge sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no uklju­ču­ju. Pri­mje­ću­jem da „oči­ta­vam” dru­ge lju­de u afek­tiv­nim re­la­ci­ja­ma ka tre­ćim li­ci­ma. Kroz afek­tiv­nost se za­pra­vo naj­bo­lje pro­cje­nju­je ljud­ski po­ten­ci­jal... i, na­ža­lost, ta­da iz Cr­ven­ka­pi­ca umi­je is­ke­zi­ti Ba­ba Ro­ga.
● Ka­ko se čo­vjek ta­kvog obra­zo­va­nja i is­ku­stva ukla­pa u ad­mi­ni­stra­ci­ju ko­ja ra­di po bi­ro­krat­skim pra­vi­li­ma?
– Za­vr­šio sam me­đu­na­rod­ne od­no­se... i to mi je ba­zič­na stru­ka. Pro­fi­li­sa­nje je mo­ja obra­zov­na na­do­grad­nja - spe­ci­ja­li­za­ci­ja (ko­ja je do­du­še tra­ja­la du­že od osnov­nih stu­di­ja). Ula­zak u ad­mi­ni­stra­ci­ju je uslo­vljen ka­ko afi­ni­te­ti­ma, ta­ko i uspje­šno­šću ba­ra­ta­nja pro­fe­si­jom. In­te­re­sant­no, ra­de­ći u jav­nom sek­to­ru, kao mla­đi sam uveo od­re­đe­ne no­vo­ta­ri­je ko­je su da­nas po­sta­le stan­dard u op­štem po­slo­va­nju. Mi­slim na evrop­ske in­te­gra­ci­je i ade­kvat­no re­a­go­va­nje na tran­zi­ci­o­ne po­tre­be... Ta­da ni­je bi­lo tap­ša­nja po le­đi­ma, ni­ti oda­va­nja pri­zna­nja... što umi­je da bu­de de­sti­mu­la­tiv­no za či­nov­ni­ke. Sre­ćom, stva­ri se mi­je­nja­ju - etič­ki prin­ci­pi sve du­blje za­la­ze i u ad­mi­ni­stra­ci­ju. Pru­že­ni su mi i pro­fe­si­o­nal­ni iza­zo­vi: vo­dio sam Bi­bli­o­te­ku Glav­nog gra­da, bio ru­ko­vo­di­lac dva odje­lje­nja unu­tar slu­žbe gra­do­na­čel­ni­ka (za od­no­se sa jav­no­šću i me­đu­na­rod­nu sa­rad­nju). Sve to „ure­di” jed­nog čo­vje­ka da bu­de od­go­vo­ran, pri­je sve­ga kao slu­žbe­nik, a tek na­knad­no kao star­je­ši­na. Da­nas sam sa­mo­stal­ni sa­vjet­nik za me­đu­na­rod­ne od­no­se i evrop­ske in­te­gra­ci­je unu­tar Glav­nog gra­da.
Sve­tla­na ĆET­KO­VIĆ


Pro­na­đi svo­je zvi­je­zde u sve­mi­ru

● Što bi­ste po­že­lje­li na­šim i Va­šim či­ta­o­ci­ma za No­vu go­di­nu?
- Da se pri­sje­te o ka­kvom su ži­vo­tu ne­kad sa­nja­li... i da ga vra­te u sva­ko­dnev­no raz­mi­šlja­nje, ka­ko bi ma­kar ne­što od svo­je in­ti­me re­a­li­zo­va­li. Kr­va­ri­će­te na raz­ne na­či­ne, ali naj­bo­lje je na sva­ku ra­nu na­ma­za­ti me­da na­de... da ne pre­svi­sne­te. Jer, sve­mir je to­li­ko ve­li­ki, da ti pri­pa­da osam zvi­je­zda naj­ma­nje.