Bez­gra­nič­nost zna­kov­nih ni­jan­si je­zi­ka, bez ob­zi­ra o ko­jim mo­ti­vi­ma se ra­di, je­ste osnov­no i naj­ja­če svoj­stvo lir­skog tvo­re­nja Gor­da­ne Đi­las, sma­tra Jo­van­ka Vu­ka­no­vić, u knji­žev­noj kri­ti­ci dje­la „Se­ver, Uda­ljen Zvuk”.
– I naj­ma­nja, tek pojm­lji­va če­sti­ca ži­vo­ta, u ko­joj god se for­mi za­te­kla, u sta­nju je da kroz nje­nu Ri­ječ pre­ra­ste na­še ovo­ze­malj­ske gra­ni­ce, i da iz­no­va do­tak­ne ko­smič­ku upit­nost ko­ja je za čo­vje­ka, od nje­go­vog po­sta­nja, bi­la kon­stant­na, op­se­siv­na za­go­net­ka. I da dra­ma bu­de još ve­ća, ti hlad­ni, ne­do­dir­lji­vi pro­sto­ri tu su da nas, naj­pri­je, pod­sje­te na na­šu pri­sut­nost/od­sut­nost u svi­je­tu, u ko­jem, kao u ze­mlju ba­če­no sje­me­nje, mo­ra­mo se do­ka­zi­va­ti fe­nik­so­vom sna­gom za sop­stve­nom ob­no­vom i ne­pre­kid­nim „plo­do­no­snim zre­njem”. Pje­sni­ki­nja, za­la­ze­ći sve du­blje u krat­ko­roč­nu eg­zi­sten­ci­jal­nu zam­ku, ipak na­slu­ću­je da se sve te mi­je­ne ži­vo­ta, naj­če­šće ne­do­hvat­ne i ne­ra­zu­mlji­ve, od­vi­ja­ju po ne­kim pra­vi­li­ma. Ona sa­mo mo­že da ih na­slu­ti i osje­ti, ali ni­kad do kra­ja i da ih spo­zna i ra­svi­je­tli. U tom me­đu­pro­sto­ru, u ko­jem, s jed­ne stra­ne, osje­ća­te pri­ti­sak ži­vo­ta, a s dru­ge, sop­stve­nu ne­moć da pro­mi­je­ni­te nje­go­vo ustroj­stvo, da ga pri­bli­ži­te se­bi i ti­me ubla­ži­te svo­ju sa­mo­ću, strah i ne­do­u­mi­ce – od­i­gra­va se čo­vje­ko­va ve­li­ka, mno­go­stru­ka dra­ma – na­vo­di Vu­ka­no­vi­će­va.
Ona do­da­je da se po­e­zi­ja Đi­la­so­ve, tra­že­ći iz­laz za sop­stve­no dej­stvo, ostva­ru­je u astral­nim od­blje­sci­ma, ka­ko dnev­nih par­ti­ku­la ži­vo­ta, ta­ko i na­du­bljih osje­ća­nja i vje­či­to pro­jek­to­va­nih pi­ta­nja o smi­slu ži­vo­ta i nje­go­ve pu­no­će, o fe­no­me­ni­ma lju­ba­vi, vre­me­na, tra­ja­nja, pri­ro­de, me­mo­ri­je…
– Na­ve­de­ne poj­mo­ve čo­vjek je u sta­nju da po­kre­ne i su­bli­mi­ra u svo­joj svi­je­sti, ali ne u cje­lo­sti i da ovla­da nji­ma, da se u nji­ma is­ka­že, i ostva­ri pu­no­ću sop­stve­nog bi­ća. Dru­gim ri­je­či­ma, što vi­še te­ži ka be­smrt­no­sti svo­je sud­bi­ne, to je vi­še svje­stan nje­ne smrt­no­sti, ne­stal­no­sti, pro­la­zno­sti i par­ci­jal­no­sti.
Svje­sna dvoj­no­sti čo­vje­ko­ve si­tu­a­ci­je – one pro­la­zne ko­ja je sa­ma so­bom do­volj­no vi­dlji­va, i dru­ge – ko­ja fi­gu­ri­ra kroz nje­gov mi­sa­o­ni spek­trum, kao te­žnja ka vi­šim du­hov­nim sfe­ra­ma i slo­že­nim sta­nji­ma du­še, pje­sni­ki­nja go­to­vo u sva­koj pje­smi us­po­sta­vlja od­re­đe­ni teg iz­me­đu te dvi­je po­zi­ci­je. U sli­kov­nom po­ve­zi­va­nju in­ter­ne dra­me sva­kog od ova dva opo­zit­na svi­je­ta, ona stva­ra krov­nu fi­gu­ru sim­bo­la Sje­ve­ra, či­ja je sim­bo­li­ka vi­še­znač­na – na­vo­di knji­žev­na kri­ti­čar­ka.
Po­jam kre­ta­nja, od­no­sno vre­me­na ko­je je u ne­pre­sta­nom ho­du u od­no­su na ogra­ni­če­nost na­ših ži­vo­ta, ma ko­li­ko pred­sta­vlja­lo ap­strakt­nu poj­mov­nu ka­te­go­ri­ju, ipak je ne­ki ogled­ni vid na­šeg tra­ja­nja.
– Vri­je­me naj­pre­ci­zni­je ma­pi­ra sve mi­je­ne u na­šoj svi­je­sti, emo­ci­ji, sa­zna­nju, sje­ća­nju, u go­loj slu­čaj­no­sti na­še eg­zi­sten­ci­jal­ne tra­ke. Ti tre­nu­ci čo­vje­ko­ve za­o­ku­plje­no­sti svo­jim mje­stom u ze­malj­skoj, i onoj vi­šoj, ko­smič­koj ga­lak­si­ji, sa­bi­ra­ju se u pje­smi Gor­da­ne Đi­las („Li­ce se­ve­ra”, na pri­mjer), čas kao opo­me­na, čas kao pri­zna­nje, tj. mi­re­nje sa da­tim okol­no­sti­ma, ili kao mo­guć­nost ot­kro­ve­nja ne­kih no­vih sa­gla­sja, ma­lih ali bit­nih da ži­vot (pro)funk­ci­o­ni­še – na­vo­di Vu­ka­no­vi­će­va.
U tom kon­tek­stu pje­sni­ki­nja tra­ži nit, spo­nu, ma­kar i naj­ta­nju i naj­ra­nji­vi­ju, ko­jom će osmi­šlja­va­ti i po­ve­zi­va­ti na­še in­ter­ne svje­to­ve.
– Ma­nje-vi­še u sva­koj pje­smi, ona iz­no­va us­po­sta­vlja i sa­gle­da­va re­la­ci­je me­đu lju­di­ma. Ne­ka­da je to su­sret, ne­ka­da slut­nja, ili du­bo­ka za­tvo­re­nost u svom svi­je­tu, ko­ja či­ni „ma­lu ko­li­či­nu lič­nog” (u pje­smi „Ne­pro­zir­ni lju­di”), ili, pak, re­ski ot­klon, ni­jem i su­ro­vo uslo­vljen. Gor­da­na Đi­las, u tra­že­nju sa­gla­sja sa Dru­gim, us­po­sta­vlja još jed­nu re­la­ci­ju. Taj Dru­gi sa­da vi­še ne sim­bo­li­zu­je ni ko­lek­tiv­no ni op­šte, već vo­lje­nu oso­bu, bi­će kao naj­vi­ši ste­pen sop­stve­nog ostva­re­nja, kao ka­tar­zič­no oslo­ba­đa­nje od sva­ke ne­po­zna­ni­ce, sa­mo­će, pra­zni­ne. Pje­sni­ki­njin ra­fi­ni­ra­ni is­kaz, ko­ji pra­ti emo­tiv­ni puls, ova­plo­ćen lju­ba­vlju i po­tre­bom za Dru­gim, od­vi­ja se u pro­sto­ri­ma bo­žan­ske, nad­ze­malj­ske har­mo­nič­no­sti i sa­kral­ne pre­da­no­sti, u zna­ku ne­dje­lji­vog osje­ća­nja i smi­sla na­šeg sop­stve­nog Ja. Lju­bav je ne­vi­dlji­va, pa je ni­je mo­gu­će ni de­fi­ni­sa­ti, ona je op­se­si­ja, ostvar­lji­va na bez­broj na­či­na, ali ni u jed­nom od njih ni­je mo­gu­će do­dir­nu­ti nje­no pri­su­stvo i nje­ne gra­ni­ce („Da ni­sam to­li­ko mi­sli­la na te­be”) – na­vo­di Vu­ka­no­vi­će­va.
Či­nje­ni­ca po ko­joj će ova zbir­ka bi­ti upam­će­na je­ste i autor­kin od­nos pre­ma poj­mu pri­rod­nog fe­no­me­na – Sje­ve­ru. Sra­slost sa Pri­ro­dom je, ina­če, ba­zič­na lir­ska pa­ra­dig­ma ove po­e­zi­je. Sje­ver sim­bo­li­zu­je otre­žnje­nje, re­sku li­ni­ju iz­me­đu od­la­ska i osta­ja­nja ; sim­bo­li­ku vje­či­tog po­kre­ta, ko­ji svo­jom „pro­zir­no­šću” mi­je­nja pej­zaž pro­sto­ra u ko­jem obi­ta­va­mo, jed­na­ko ko­li­ko i unu­tra­šnjost „pej­za­ža” čo­vje­ko­ve du­še. Sje­ver je i vje­snik na­ših sno­vid­nih svje­to­va i nji­hov svje­dok, isto­vre­me­no. Uvi­jek u sta­nju da ras­pi­ri sva­ku usta­ja­lost, i ta­ko po­kre­ne na­šu ma­štu.
Lir­ski po­sta­ment ove po­e­zi­je ni­je njen je­di­ni adut. „Do­ga­đa­nje” pje­sme do­bi­ja na te­ži­ni kroz još jed­nu stva­ra­lač­ku pri­zmu – re­flek­si­ju, ko­ja u sto­pu pra­ti njen ima­gi­na­tiv­ni ri­tam. Zbir­ka „Se­ver, uda­ljen zvuk” sva je u zna­ku auto­po­e­tič­kih tra­ga­nja za je­din­stvom svi­je­ta, tj. u ubla­ža­va­nju iz­ra­zi­te dis­pro­por­ci­je iz­me­đu ljud­ske je­din­ke i mno­štva, i to u ve­o­ma kom­plek­snom va­ri­ja­cij­skom spek­tru. Fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, mi­sao pje­sni­ki­nje kre­će se u prav­cu pi­ta­nja: šta je to­tal na­spram de­ta­lja, i obrat­no? A ka­ko je to­tal go­to­vo uvi­jek u pri­li­ci da nas pre­pla­vi, pi­ta­mo se ko­li­ko je, u tom slu­ča­ju, mo­gu­će spa­si­ti na­šu auten­tič­nost, na­še sop­stve­no bi­će, i da li spa­se­nja uop­šte ima (pje­sma „Ma­le stva­ri”)? A po­što ga, po sve­mu su­de­ći, ne­ma, pje­sni­ki­nja, u od­bra­nu svog stva­ra­lač­kog su­bjek­ta nu­di no­ve, iz­ma­šta­ne svje­to­ve, ko­ji­ma hr­li­mo da se u nji­ma iz­gu­bi­mo, za­pra­vo, pro­na­đe­mo. To je sa­da no­vi svi­jet ko­ji smo sa­mi ot­kri­li i oda­bra­li. Gor­da­na Đi­las svo­jom Ri­ječ­ju po­ru­ču­je da ne­ma po­tre­be ni­ko­ga uvje­ra­va­ti u isti­ni­tost to­ga svi­je­ta i u smi­sle­nost nje­go­vog tra­ja­nja, ni­ti, ve­za­no za nje­ga, tra­ži­ti isto­mi­šlje­ni­ka. Jer, sva­ko od nas je pred nje­go­vim iza­zo­vi­ma sta­jao bez­broj pu­ta – za­klju­ču­je kri­ti­čar­ka Vu­ka­no­vić.
R.K.