Do­pu­sti­te da u ne­ko­li­ko ri­je­či pred­sta­vi­mo knji­gu „Ko­mu­ni­stič­ki zlo­či­ni u Cr­noj Go­ri i Her­ce­go­vi­ni 1941-1942 go­di­ne”. Ali, ta knji­ga ni­je knji­ga ne­go ra­na, ra­na nad ra­na­ma Cr­ne Go­re. Ra­na ko­ja je, ka­ko ka­že pje­snik „Zi­nu­la na vrh Cr­ne Go­re/ A dno joj je u Egej­sko mo­re”. Za­to je go­vo­ri­ti o ovoj knji­zi isto što i ti­ca­ti u tu ra­nu ko­ja je osta­la skri­ve­na i ne­za­ci­je­lje­na osam­de­set go­di­na. Od te ra­ne su na­sta­le sve osta­le i od nje po­či­nju sve stran­pu­ti­ce ko­je su nas dov­de do­ve­le. Pro­te­klih de­ce­ni­ja o njoj je pri­ča­no mno­go, ali je ka­za­no ma­lo, a su­štin­ski go­to­vo ni­šta. U me­đu­vre­me­nu je iz­bio no­vi do­ma­ći rat, a da se ni onaj sta­ri, svjet­ski, ni­je če­sti­to za­vr­šio ni­ti je o nje­mu re­če­na pra­va ri­ječ. No­vi rat još tra­je ru­še­ći sve za šta se gi­nu­lo u pret­hod­nom.
Po­bjed­ni­ci su pi­sa­li isto­ri­ju, ne sa­mo svo­ju već i svo­jih pro­tiv­ni­ka ne sum­nja­ju­ći u svo­ju ver­zi­ju. Po­bjed­nik ni­kad ne­ma pro­ble­ma sa pri­sta­li­ca­ma, ko­ji na­knad­no pri­sti­žu sa svih stra­na kao pr­vo­bor­ci bo­je­va u ko­ji­ma ni­su uče­stvo­va­li. Ali je i na­še vri­je­me po­tvr­di­lo sta­ru isti­nu da ni­ko ne mo­že bi­ti su­di­ja u svo­joj sop­stve­noj stva­ri. Laž i mr­žnja su bi­li oba­ve­za u ško­li, u su­du, u štam­pi, do­ma­ćem vas­pi­ta­nju. Naj­gla­sni­ji su se za­po­sli­li kao či­nov­ni­ci mr­žnje i la­ži. Pr­o­go­ni­li smo i pre­zi­ra­li jed­ni dru­ge, ne bi­smo li bi­li na­pred­ni i pro­gre­siv­ni. Na kra­ju se is­po­sta­vi­lo da ni­smo ra­to­va­li ni s kim sem je­dan s dru­gim, i to­li­ko se di­je­li­li da ima onih ko­ji još ni­su pri­mi­je­ti­li da nas ne­ma ni kad smo za­jed­no. Ta­ko pro­đe go­to­vo či­tav vi­jek, a mi kao da još uvi­jek ne umi­je­mo da za­vr­ši­mo sta­ru ni da za­poč­ne­mo no­vu pri­ču, a sve vi­še sum­nja­mo u njen smi­sao i sve ma­nje zna­mo ko­me bi­smo je i za­što pri­ča­li. Va­lja­lo je ima­ti pa­me­ti ko­li­ko ri­je­či, pa joj na­ći po­če­tak i o njoj pro­go­vo­ri­ti, a ne za­ga­di­ti je i ni­kog ne po­vri­je­di­ti. Vri­je­me je po­ra­zi­lo i po­bjed­ni­ke, a me­đu ži­vi­ma pro­ri­je­di­lo uče­sni­ke. Mr­tvi su pre­sti­gli ži­ve, ko­sti su se odav­no po­mi­ri­le. Sa­da bi va­lja­lo re­ći onu bla­gu, du­bo­ku, i is­pa­će­nu ri­ječ ko­ju bi da mo­gu oni re­kli, a na­da­ju se da će je ču­ti od svo­jih po­to­ma­ka.
Ne­ko je re­kao da je Cr­na Go­ra jed­na ku­ća sa vi­še kro­vo­va. Ali s tih kro­vo­va ne ide sa­mo vo­da u dva mo­ra, ne­go i krv u dva su­prot­na smje­ra. Ne­ma ni jed­ne či­ji uku­ća­ni ni­su gi­nu­li na obje stra­ne, ni­ti ima iko­ga ko je stri­je­ljan, a da u stre­ljač­kom stro­ju ni­je pre­po­znao bra­ta svo­ga. Si­no­vi i kće­ri jed­ne maj­ke gi­nu­li su za dvi­je isti­ne, dva is­to­ka i dva za­pa­da, dva po­gle­da na svi­jet, ali do sa­da ni­su za dvi­je na­ci­je, dva je­zi­ka, dva pi­sma i dva kr­sta. Na­rod či­ja je iz­re­ka „ni­je ju­nak ko je na bra­ću ju­nak” kao da dru­gih ju­na­ka ni­je ni imao.
Mar­ko Mi­lja­nov, opi­su­ju­ći po­ha­ru Ku­ča pr­vi se upi­tao ko je go­re pro­šao – žr­tve ili zlo­čin­ci, i pra­tio tra­gič­ne sud­bi­ne onih ko­ji su u zlo­či­ni­ma pred­nja­či­li. Bi­la bi ta isto­ri­ja još po­tre­sni­ja i po­uč­ni­ja ka­da bi­smo ušli u trag i is­pi­sa­li šta je bi­lo sve sa oni­ma či­ji su zlo­či­ni opi­sa­ni u ovoj knji­zi. To bi ima­lo smi­sla ne za­to da bi­smo kme­to­va­li či­ja je smrt ve­ća i ra­na du­blja ne­go da bi­smo po­ka­za­li da smi­sao ži­vo­ta ni­je po­gi­nuo upr­kos be­smi­slu bra­to­u­bi­lač­kog kla­nja. Ni­je umr­la ni na­da, ma­da se ma­lo ko mo­gao na­da­ti da će ova­kva knji­ga ika­da ugle­da­ti svje­tlost da­na.
Zlo­či­ni po­či­nje­ni u mi­ru ve­ći su od onih po­či­nje­nih u ra­tu. Ne sa­mo za­to što je mir tra­jao du­že već za­to što su zlo­či­ni nad mr­tvi­ma te­ži ne­go zlo­či­ni nad ži­vi­ma. Zar se i u mi­ru ni­je tan­co­va­lo po gro­bo­vi­ma, zar se u mi­ru ni­je apla­u­di­ra­lo smrt­nim pre­su­da­ma i kli­ca­lo pred sud­ni­ca­ma: „Na vje­ša­la!” Zar u mi­ru ni­su na­go­nje­ne maj­ke, že­ne, dje­ca da se od­ri­ču mr­tvih oče­va, si­no­va i mu­že­va. Do 1941. go­di­ne smrt ni­je zna­la za stran­ke ni­ti je grob imao stra­na. Sa­mo­u­bi­ce su sa­hra­nji­va­ne van gro­blja, ali ni­je po­sto­jao gri­jeh zbog ko­ga bi ne­ko bio li­šen gro­ba i pra­va na smrt.
Vri­je­me je da se za­u­sta­vi­mo na ivi­ci am­bi­sa od ko­ga nas di­je­li tek je­dan ko­rak. Kraj­nji je čas da se trg­ne­mo i pro­bu­di­mo iz mo­ral­nog ma­mur­lu­ka. U ovo­li­ki bez­dan mo­glo se pa­sti sa­mo s ne­ba. Hra­bri smo ono­li­ko ko­li­ko smo spo­sob­ni da po­gle­da­mo isti­ni u oči. Ne­ma slo­bo­de iz­van isti­ne. Laž je če­do ku­ka­vič­lu­ka. Svje­tlost i mo­ral se ne di­je­le pre­ma stra­na­ma i stran­ka­ma, ni prav­da pre­ma dr­ža­va­ma, ni isti­na pre­ma na­ci­ja­ma. Za­to je ra­do­sna i bla­go­slo­ve­na vi­jest ko­ja se ču­la ovih da­na da su se u Cr­noj Go­ri gr­li­li i mi­ri­li po­tom­ci čet­ni­ka i par­ti­za­na. Po­što smo se po­mi­ri­li sa sva­kim, vri­je­me je da se po­mi­ri­mo i sa sa­mi­ma so­bom, svo­jom sud­bi­nom i isto­rij­skim ude­som.
Vje­ra i kul­tu­ra, po­tom­ci po­ra­že­nih i po­bjed­ni­ka, mo­ra­ju od­u­ze­ti pra­vo jed­noj stra­ni da su­di onoj dru­goj i sta­ti iz­me­đu njih. Sam Hri­stos je do­nio i pra­šta­nje i po­mi­re­nje. Ni je­dan hri­šća­nin se ni­je od­re­kao po­mi­re­nja, bez ko­jeg ne­ma ni na­de ni spa­se­nja. Ako ne mo­že­mo sve sa­hra­ni­ti u jed­nu grob­ni­cu, mo­že­mo sa­bra­ti u jed­nu knji­gu. A ta jed­na knji­ga ne bi bi­la grob­ni­ca ne­go po­mir­ni­ca i po­kaj­ni­ca, po­me­nik i pa­mjat­nik vječ­no ži­vih. I ako ne bi bi­la u sva­koj ku­ći, bi­la bi u sva­kom hra­mu kao či­tu­lja ni­kad mr­tvih za nas.
Ne za­bo­ra­vi­mo ono što bi va­lja­lo da pi­še u sva­kom bu­kva­ru: Ni je­dan Sr­bin bez ob­zi­ra na ko­joj se stra­ni bo­rio, ni­je po­di­gao ru­ku na Hi­tle­rov po­zdrav. Upr­kos to­me još uvi­jek zo­vu fa­ši­sti­ma i slu­ga­ma oku­pa­to­ra one ko­ji su, ka­ko tvr­de nje­mač­ki do­ku­men­ti, usta­še ži­ve za­pa­li­le u Ja­se­nov­cu. Čet­ni­ci su ve­ći­nom bi­li Sr­bi. Ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vlast je do­šla na ide­ju da Cr­no­gor­ci ni­su Sr­bi i tom do­sjet­kom se oslo­bo­di­la i čet­ni­ka i Sr­ba i Sr­bi­je. Ni to ni­je bi­lo do­volj­no ne­go su pre­da­li za­bo­ra­vu ko je bio oku­pa­tor i oku­pa­to­ri­ma pro­gla­si­li svoj na­rod, svo­ju Cr­kvu, svoj je­zik i svo­je pi­smo. Po­što ne­ma cr­no­gor­ske ći­ri­li­ce pre­šli su na la­ti­ni­cu. Po­vje­ro­va­li su Si-En-En-u i Nju­jork taj­msu da su Sr­bi i Sr­bi­ja pr­o­pa­li i od njih po­bje­gli gla­vom bez ob­zi­ra. Ne­vo­lja je ako se da­ska za ko­ju su se ve­za­li po­ka­že tru­li­ja od one od ko­je su se od­ve­za­li. Šta će­mo ako pred­sjed­nik SAD, naj­ve­će si­le na svi­je­tu, ka­že da Nju­jork tajms la­že i da je Si-En-En sme­će!
Vječ­na­ja pa­mjat ne­vi­nim žr­tva­ma!
Opro­sti Bo­že zlo­čin­ci­ma, jer ni­su zna­li šta ra­de!
`Ajmo bra­ćo, zo­ve Mar­ko Mi­lja­nov, da što slav­no uči­ni­mo, dok i nas smrt ni­je jed­nog po jed­nog po­ko­si­la!