Umjetnik Vladimir Milošević, koga je Udruženje koncertnih umjetnika Njujorka 2013. godine proglasilo pijanistom u usponu, vanredni profesor na Katedri za klavir Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, voli pedagoški rad sa učenicima, ali nastupima daje prednost. Za mjesec i po dana na Kolarcu izvešće Sonatu u g–molu, op.19 Sergeja Rahmanjinova, koju je zajedno sa Draganom Đorđevićem izveo i pred kotorskom publikom. Zahvaljuje menadžmentu Muzičke škole „Vida Matjan” na pozivu za nastup i održavanje kratkog kursa za učenike.
– Prije svega, ja sam pijanista, pa onda tek pedagog. Nastojim da ta moja neka iskustva koja sam sticao u toku školovanja prenesem na svoje studente, ali mi nismo školovani da budemo pedagozi, nego smo školovani za koncertne muzičare. Jedno je baviti se samo pedagogijom u učionici, a drugo je svirati aktivno i to svoje iskustvo prenijeti drugima. Za mlade je najvažnije da prevashodno vole muziku, da ih ta umjetnost „vuče”, da je istražuju, da se njome bave svakodnevno. To je preduslov, a onda i puno rada i odricanja, puno nastupa. Bitna je ta velika želja da se čovjek bavi muzikom, kaže Vladimir i dodaje da je danas uopšte mladima vrlo teško da dođu do koncertnih nastupa, a država im ne pruža dovoljno podrške.
– Mladi su apsolutno ostavljeni sami sebi. Pisanje konkursa prepušteno je njima, sad treba da pišemo projekte da bismo uopšte svirali. Ne postoje više koncertne agencije, nego svako mora da se bavi sobom u smislu da piše mejlove, da bude prosto sam svoj menadžer. Projekte šaljemo Ministarstvu kulture, gdje odlučuju da li je to interesantno, što je vrlo komplikovano nama koji moramo sve da radimo – da sjedimo da vježbamo i da se bavimo administracijom, apsolutno svime. Nažalost, generalno se stvari mijenjaju, jer kultura nije više na bitnom mjestu u društvu, nije primarna i svako ko želi da se time bavi, mora da se bavi samopromocijom i samim tim – svojom nadgradnjom, zato što se mi usavršavamo na podijumu, jer to napredovanje se u stvari odvija na samoj sceni. Tako da smo mi vezani – ako želimo da se time bavimo profesionalno i ako želimo da napredujemo, moramo što češće i što više da nastupamo, što je u današnjim okolnostima vrlo, vrlo teško, ističe Vladimir Milošević.
Završio je osnovno i srednje muzičko obrazovanje u Leskovcu, u klasi prof. Mile Veljković i sa 15 godina upisao, te diplomirao i magistrirao u klasi prof. Nevene Popović na FMU u Beogradu. Tokom školovanja pohađao je nekoliko seminara, ali vrlo malo, bile su to, kaže, „nesrećne devedesete”, kada nije bilo ni mnogo mogućnosti da se odlazi ni da se putuje, tako da nije imao priliku da još bolje iskoristi taj najraniji period. Smatra da važno mjesto zauzima podrška sredine, koja „dolazi spontano kada se ispolji taj intuitivni nagon za bavljenje muzikom”.
– Imao sam jako dobru profesorku u muzičkoj školi koja me je svojski podržavala u tome da nastavim dalje i direktorka škole me je u saradnji sa profesorkom podstakla da tako rano upišem fakultet. Naravno, sve to ne bih mogao da moji roditelji nisu bili stalno uz mene, iako im nije baš bilo pravo što moram sa 15 godina da odem od kuće, ali su znali da je to neophodno da bih se razvijao i bio u sredini koja će mi to omogućiti, kaže Milošević u razgovoru za „Dan”.
Ukoliko mu budu odobreni projekti, planira koncerte po Srbiji, solo i sa Draganom Đorđevićem. Posebno voli da nastupa sa orkestrima, međutim, kaže, „tek to je nemoguća misija izboriti se za orkestar”. U Beogradu je sa orkestrom posljednji put svirao još prije osam godina, to je, stvar ljudi na funkciji i njihove dobre volje, jer „svako tu vidi neku svoju korist”.
M.D.Popović