„Du­ša­no­va kle­tva” je še­sti ro­man Vanje Bulića iz se­ri­ja­la u ko­me je glav­ni ju­nak No­vak Iva­no­vić, no­vi­nar. „Si­me­o­nov pe­čat”, „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje” i „Te­sli­na” po­šilj­ka su do­bi­li pre­sti­žna pri­zna­nja – Zlat­ni hit li­ber, ko­ja se do­dje­lju­ju za naj­tra­že­ni­je knji­ge u knji­ža­ra­ma i bi­bli­o­te­ka­ma u to­ku jed­ne go­di­ne. Ovih šest ro­ma­na, ka­ko se mo­že vi­de­ti na saj­tu „La­gu­ne” pro­da­ti su u ti­ra­žu od 120.000 pri­mje­ra­ka. Po­ja­vlji­vanje sva­kog no­vog na­slo­va, po­no­vo po­vla­či pro­da­ju pret­hod­nih knji­ga, pa je u ovom tre­nut­ku naj­tra­že­ni­ja „Te­sli­na po­šilj­ka”.
• Glav­ni ju­nak, No­vak Iva­no­vić, je no­vi­nar. Ko­li­ko ima auto­bi­o­graf­skog u ovom li­ku?
– No­vak Iva­no­vić je no­vi­nar iz vre­me­na u ko­me je ga­je­no ana­li­tič­ko no­vi­nar­stvo, ko­je je pod­ra­zu­mije­va­lo da no­vi­nar bu­de po­ma­lo i de­tek­tiv. To je vri­je­me ko­je sam na sre­ću is­ku­sio ra­de­ći u „Du­gi” osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na. Tek­sto­vi su ta­da li­či­li na si­nop­si­se za ro­ma­ne. Da­nas se tra­ži ogo­lje­na in­for­ma­ci­ja i ma­lo je no­vi­na ko­je ga­je re­por­ta­žu. A re­po­r­ta­ža je pre­dvor­je li­te­ra­tu­re. No­vak Iva­no­vić je omaž jed­nom no­vi­nar­stvu ko­jeg vi­še ne­ma. U ro­ma­ni­ma imam no­vi­nar­ku Mu­šku u či­ji sam lik ugu­rao po­je­di­ne oso­bi­ne mo­jih po­što­va­nih ko­le­gi­ni­ca iz „Du­ge” – Mir­ja­ne Bo­bić Moj­si­lo­vić, Du­ške Jo­va­nić i Da­de Vu­ja­si­no­vić. No­vi­nari su da­nas sve­de­ni na ni­vo slu­žbe­ni­ka ko­ji uku­ca kar­ti­cu kad do­đe na po­sao i ured­no se is­pi­še ka­da kre­ne ku­ći. U „Du­gi” je ne­ka­da bi­lo pra­vi­lo da od­mah na­pu­stiš re­dak­ci­ju kad pre­daš tekst.
• Vaš ju­nak je ne­ti­pi­čan no­vi­nar, bar kad je riječ o pred­sta­vi no­vi­na­ra u li­te­ra­tu­ri i na fil­mu?
– No­vak Iva­no­vić je Be­o­građa­nin, po­rije­klom iz Cr­ne Go­re. Nje­gov je otac bio na Go­lom oto­ku. Za­to je on ope­ri­san od ide­o­lo­gi­je, ko­ja je to­li­ko zla do­nije­la nje­go­voj po­ro­di­ci. U nje­mu mo­že­mo pre­po­zna­ti do­brog kom­ši­ju, ko­ji se ba­vi jed­nim ni­ma­lo la­kim po­slom. No­vi­na­ri se u knji­ga­ma obič­no pri­ka­zu­ju kao pri­ja­te­lji ka­plji­ce, raz­ve­de­ni su i pri­tom pr­zni­ce u bor­bi za prav­du. No­vak je sreć­no ože­njen, pi­je sok od ja­bu­ke, ne pu­ši, ba­vi se spor­tom. Vo­li kad mu rod­bi­na iz Cr­ne Go­re po­ša­lje do­ma­ću lo­zo­va­ču da bi mo­gao da se tak­mi­či sa pri­ja­te­lji­ma šlji­vo­vi­ce. Za­što bi sa­mo raz­o­ča­ra­ni po­lu­gu­bit­ni­ci bi­li bor­ci za prav­du? Ipak, No­vak je pro­to­tip an­ti­he­ro­ja, jer iz sva­kog du­e­la iz­la­zi ozlije­đe­n fi­zič­ki i psi­hič­ki. Za­to je po­ro­di­ca nje­go­va sreć­na oaza.
• No­va­ka pra­ti bur­na isto­ri­ja i tra­di­ci­ja... Ka­ko uspije­va­te da sklo­pi­te priču iz pro­šlo­sti, ko­ja je ute­me­lje­na u da­na­šnji­ci?
– Pr­vi ro­man iz ovog se­ri­ja­la je bio „Si­me­o­nov pe­čat”. Po­slije po­ža­ra u Ma­na­sti­ru Hi­lan­dar, oti­šao sam na Sve­tu Go­ru i ot­krio me­ni ne­po­znat svijet. Ta knji­ga je pro­da­ta u ti­ra­žu od 40.000 pri­mje­ra­ka, pa sam shva­tio da imam zlat­nu ko­ku u ru­ka­ma. „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca” je bio vra­ća­nje du­ga za­vi­ča­ju i ro­man je smje­šten u Ce­ti­nje, Bu­dvu, Bo­ku, Ma­na­stir Ono­gošt. Pri­ja­te­lji su mi re­kli da su ta­ko ma­lo zna­li o pro­šlo­sti Cr­ne Go­re prije či­ta­nja ove knji­ge. Sve što nam se do­gađa da­nas je od­sjaj pro­šlo­sti ko­ju ne­dovolj­no po­zna­je­mo. Dije­lom smo sa­mi kri­vi, a dije­lom su uzrok isto­rij­ske ru­pe, ko­je na­sta­ju skla­nja­njem ili uni­šta­va­njem do­ku­me­na­ta, re­li­kvi­ja, bri­sa­njem isti­ne o iden­ti­te­tu jed­nog na­ro­da. U mo­jim ro­ma­ni­ma zam­ke sa­da­šnjo­sti rje­ša­va­mo ta­ko što pr­vo mo­ra­mo ot­kri­ti taj­ne iz pro­šlo­sti, uglav­nom iz ra­nog sred­njeg vije­ka. U po­sled­njem ro­ma­nu bit­nu ulo­gu ima mo­nah Onu­fri­je. On je al­te­r e­go No­va­ka Iva­no­vi­ća u pre­dje­li­ma ne­svje­snog i ne­is­tra­že­nog. Na kra­ju knji­ge, No­vak ni­je si­gu­ran da li je Onu­fri­je san ili ja­va. Sla­žem se sa kon­sta­ta­ci­jom u va­šem pi­ta­nju da smo osta­li du­žni slav­nim pre­ci­ma.
• Vje­ru­je­te li da no­vi­na­ri mo­gu da mije­nja­ju svijet, ra­svje­tlja­va­ju sva­ko­dne­vi­cu?
– Mo­gu da do­pri­ne­su ra­svje­tlja­va­nju sva­ko­dnev­ni­ce, ali ne mo­gu bit­nije da mije­nja­ju čak i naš mi­kro svijet. Na­ža­lost, no­vi­nar­stvo je ona­kvo ka­kvo je dru­štvo i pru­ža se ko­li­ko mu vlast do­zvo­li, a da se to pri­tom pre­tje­ra­no ne pri­mije­ti. A ka­da bi bi­lo ko­rak is­pred vla­sti, ubijeđen sam da bi to bi­la na­zna­ka bla­go­sta­nja. Ve­li­ke no­vi­nar­ske afe­re su bit­no uti­ca­le na pro­mje­nu svije­sti u Ame­ri­ci i bi­le su uzrok pa­da vla­da. To se kod nas te­ško mo­že do­go­di­ti, jer su me­di­ji kon­tro­li­sa­ni.
• Po­sto­je li da­nas he­ro­ji i šta je za Vas istin­sko ju­na­štvo: je­dan ve­li­ki, zna­ča­jan čin ko­ji hva­li či­ta­vo dru­štvo ili ne­pri­mjet­na, sva­ko­dnev­na žr­tva, bez pom­pe?
– Ju­na­štvo, istin­ski he­ro­ji, da­nas se obič­no ve­žu za hra­brost. A hra­brost u sva­kom po­slu, a prije sve­ga u no­vi­nar­stvu, is­klju­či­vo je pi­ta­nje mo­ra­la. Ili se ba­vi tim po­slom ka­ko mo­ral na­laže ili ga osta­viti i pru­žiti pri­li­ku ne­ko­me ko to mo­že, ali ne­ma pri­li­ku i da po­ka­že.
• Šta je bio ne­po­sre­dan po­vod za pi­sa­nje ovog ro­ma­na?
– Ubi­stvo bal­kan­skog bo­sa za tr­go­vi­nu bije­lim ro­bljem. Ka­da je ubi­jen Al­ba­nac Di­la­ver Boj­ku, ma­ke­don­ske no­vi­ne su pi­sa­le da je sva­ko­dnev­no u njeg­o­vom se­lu na ob­ron­ci­ma Šar-pla­ni­ne bo­ra­vi­lo iz­među dvje­sta i dvje­sta pe­de­set že­na, ko­je su po­tom taj­nim ka­na­li­ma, uglav­nom pre­ko Ko­so­va, za­vr­ša­va­le u Ita­lii ili na Bli­skom Is­to­ku. Za­vr­ša­va­le – uglav­nom kao pro­sti­tut­ke. Moj ro­man p­o­či­nje sce­nom is­pred Pa­la­te pravde: uz spo­me­nik ca­ru Du­ša­nu pro­na­đe­na je ke­sa za đubre i u njoj od­sje­če­na mu­ška ru­ka. Broj od­sje­če­nih ru­ku se po­ve­ća­va, a u Be­o­gra­du se osni­va društvo „Du­ša­no­vi sled­be­ni­ci”... Ro­man ima i pa­ra­lel­nu rad­nju u ko­joj je glav­ni ju­nak mo­der­ni bi­zni­smen, ko­ji u vrije­me iz­bo­ra jav­no go­vo­ri ka­ko se pa­me­tan čo­vjek ni­kad ne kla­di sa­mo na jed­nog ko­nja. On je za­to za­šti­ćen i ne­će pa­sti zbog ko­rup­ci­je ili pri­vred­nog kri­mi­na­la. Ali, pa­šće zbog jedne ljud­ske sla­bo­sti...
• Ka­ko odr­ža­va­te ve­zu sa za­vi­ča­jem?
– Mo­ji ro­di­te­lji su sa­hra­nje­ni na gro­blju u se­lu Krš. To je bi­la nji­ho­va že­lja. Pr­vo sam se bu­nio, ali sa­da shva­tam da su bi­li u pra­vu. Ove go­di­ne 2. av­gu­sta ima­mo su­sret brat­stva Šlji­van­ča­nina u Po­gr­đu. Žao mi je što idem u Grč­ku 10. ju­la, pa ne­ću mo­ći da pri­su­stvu­jem va­ša­ru u Nje­go­vu­đi na Pe­trov­dan. Po­seb­no uži­vam u tr­ci ko­nja i ba­ca­nju ka­me­na s ra­me­na. Sva­ke go­di­ne, u pr­voj po­lo­vi­ni av­gu­sta de­set da­na provo­dim u Ri­snu. Ta­da idem na Ce­ti­nje, u maj­či­no rod­no mje­sto. Ce­ti­nje me ve­že za pe­ri­o­d od­ra­sta­nja, po­seb­no mla­da­la­štva ka­da sam sva­ko­dnev­no iz Ce­ti­nja od­la­zio u Bu­dvu. U po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne, imao sam knji­žev­ne ve­če­ri u Ba­ru, Her­ceg No­vom, Tiv­tu, Ce­ti­nju, dva pu­ta u Pod­go­ri­ci... Na­dam se da ću i sa ovom knji­gom do­ći u Cr­nu Go­ru, a oče­ku­jem da po­vod bu­du i dva po­zo­ri­šna ko­ma­da – ko­me­di­je, po mom tek­stu, „Ja­če smo od sud­bi­ne” i „Ri­ja­li­ti ob­ra­čun”.
MI­LA MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Za­ko­ni su bla­gi pre­ma si­lo­va­te­lji­ma

• Na ko­ri­ca­ma Va­še knji­ge pi­še „Zlo ima hi­lja­du li­ca, ali sa­mo je­dan cilj”...
– Sva­ko zlo je upe­re­no prije sve­ga pro­tiv čo­vje­ka ko­ji ne mo­že ili ne umije da se bra­ni. U mo­joj knji­zi sam pi­sao o zlu zva­nom tr­go­vi­ma bije­lim ro­bljem, po­seb­no že­na­ma. Ima li ve­ćeg zla od ata­ka na ne­za­šti­će­nu že­nu i ne­za­šti­će­nu dje­cu? A na­ši za­ko­ni su bla­gi pre­ma si­lo­va­te­lji­ma i pe­do­fi­li­ma, ko­ji oba­ve­zno po­na­vlja­ju zlo­čin ka­da iza­đu iz za­tvo­ra, Du­ša­nov za­ko­nik je šti­tio že­ne, pa iz­među osta­log u jed­nom čla­nu pi­še: „Ako vla­ste­lin uzme svo­ju dru­gu bez nje­ne vo­lje, da mu se obje ru­ke od­sje­ku”. To je te­ma ko­ja se pre­ćut­ku­je, a go­vo­ri o na­si­lju u brač­noj po­ste­lji.