Promocija romana „Muško-ženske puzle (Knjiga o njoj)” autora
Momčila Zekovića zakazana je za 25. septembra u KIC-u „Budo Tomović”. Knjiga je već naišla na odličan odziv čitalaca, te je autor odlučio da promocija bude neuobičajena i neočekivana kada je u pitanju književno veče. Knjiga, koncipirana drugačije, biće okidač za pokret, ples, tekst, muziku. To će biti noć za „puzlanje”.
– Putem društvenih mreža svakodnevno dobijam veliki broj fotografija i komentara i znam skoro sva imena i pseudonime osoba kojima poziv treba da uputim za promociju. Radujem se što je bila ovakva interakcija. Veliki broj čitalaca do same promocije su i promoteri izdanja, a neki prijatelji su video-snimcima pomogli cijelu kampanju. Radujem se da sam uspio povezati kvalitetne i sjajne autore, izvođače, slikare, glumce, glumice, sportiste, umjetnike, modne kreatorke, čitaoce svih generacija... sve one ljude kojima su ova slova značila više od samo jedne knjige na policama. Odgledaćemo film, koji je snimio slikar
Milutin Obradović koji nije želio da njegova preporuka za knjigu bude jednostavna video-poruka – kaže Zeković.
Pisanje proze započeo je skoro u isto vrijeme kada i pisanje poezije i komponovanje. To je, kaže, neraskidiva cjelina, oduvijek. Krajem `80. objavio je prve kratke priče, a nekoliko godina kasnije „Gravitaciju istine”. Roman „Zaliveni fikus” je imao dva izdanja 2004. i 2005. godine, a prije par godina se desio „Džep sa tajnama”. Ideju koju je razvio sa
Sašom Gajićem, pretočena je u knjigu i 7.000 diskova. „Muško-ženske puzle (Knjiga o njoj)” je možda i logičan nastavak priče, i u njoj je pregršt svakodnevice, muzike, slova.
– Slova nekad prijaju, nekad ne, ali mislim da ima mnogo čega što je drugačije. Ovo je knjiga - test za naše mozgove. Ko smo, volimo li se, da li držimo ruku pravom partneru, da li ljubimo kako treba... razumijemo li što ljubav podrazumijeva bez uobičajenog konzervatizma koji nam je naložen od rođenja. Poenta čitanja je ne odustati, do kraja sačekati da se prikaz pojavi i pokaže sliku objašnjenja. Ovo je knjiga za slušaoca, a ne običnog čitaoca. Stvar je odluke da se prepusti i bude iskren sa onim o čemu se puno priča, radi, ali i od čega bježi – kaže Zeković.
Ljubav, ta velika riječ o nečem fantastičnom i romatičnom, splet okolnosti i dobre podjele uloga, čine da svaki pojedinačni film bude kvalitetan.
– Upoznati sebe znači prestati idealizovati, i to je jedini recept za naredni period. Napisanog i objavljenog je jako puno, ima ih dosta završenih koje će uskoro doživjeti svoje audio i video promocije, ali trudiću se da u narednom periodu pišem onako kako jedino treba, direktno, najdirektnije... ne stvarati maštu od nečeg gdje je nema. Pisao sam jako puno ljubavnih pjesama, misleći da o njoj nešto znam. Ljubav nas vodi na klackalicu u parku i prija nam, ali ako šarafi od zajedničkog preuzimanja visine počnu da škripe, treba imati nešto za podmazivanje, zamjenu dotrajalih šarafa. Sve je manje ljubavi koje popravljaju svoja osjećanja. Postali smo kukavice i laki za bijeg - ističe Zeković.
Zeković kaže da smo svi učesnici, a oni koji žele biti iskreni, znaće da je ovo tema o kojoj mnogo razmišljaju...
– Moj pristup je ogoljen, ali ne i pojednostavljen. Unutrašnji glas o kom mislimo, češljamo, operemo, glancamo i obično uljepšanog prebacimo u realni okvir naših života. Dosta često nezasluženo, neprimjereno neiskreno. „Puzle” su pokušaj otvaranja polja za partiju misli, ne dajući univerzalne odgovore. Pisao sam o velikoj većini učesnika nikad završenog muško-ženskog rata. Da bi o nečem govorio moraš poći na izvorište problema, ispitati (ne)mogućnost povratka. Kad negdje kreneš, misliš i o vraćanju - poručuje Zeković.
A.DABANOVIĆ
Birajmo da volimo, ali bez receptaOvo je priča o ljudskoj snazi i slabosti, načinu i potrebi konzumiranja života, kaže Zeković. Poruka, koju nosi knjiga je za svakog drugačija.
– Ovo je tekst iz kojeg svako uzima puzlu koja će mu oslikavati ono što želi da mu bude. Kao slika velike delte rijeke koja će trajati i kad naša fotografija tog predjela zamagli. Neko ostane u crno-bijeloj, neko u obojenoj varijanti, a svi biramo neki svoj rukavac da zalivamo voće koje tamo želimo da usadimo. Berba je poslednji čin, neko u njoj zna da uživa gledajući, neko će usaditi samo da bi prodao plodove. Neko zna da te poljubi i bez dodira usana. Uzalud je trud ako nema osjećaja za tu vrstu hemije. Ako postoji nešto što bih volio znati je svakako pitanje, znamo li da volimo i koliko smo dostupni u tom pogledu. Život kao splav koji udara o stijene čekajući pomenutu deltu. Eto neka ostanem na tom toku i želim da biramo ono što nam prija, što nas čini drugačijima, da budemo voljeni i da volimo, bez recepture - kaže Zeković.
)){kind=small}
