Je­dan od naj­zna­me­ni­ti­jih srp­skih ju­na­ka iz usta­nič­kih vre­me­na i stva­ra­nja srp­ske dr­ža­ve, Ka­ra­đor­đev voj­vo­da i ne­su­đe­ni vožd Pr­vog srp­skog ustan­ka, Sta­no­je Gla­vaš, bio je isto­vre­me­no je­dan od naj­u­gled­ni­jih šu­ma­din­skih do­ma­ći­na iz pre­du­sta­nič­kih da­na. Na broj­nim mje­sti­ma u pi­to­moj Ja­se­ni­ci, u sr­cu Šu­ma­di­je, na­la­zi­li su se nje­go­vi ko­van­lu­ci, ma­ga­ze, voć­nja­ci i plod­ne nji­ve. Na­do­mak Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, u Vo­di­ca­ma, i da­nas po­sto­ji pče­li­njak na po­sje­du ko­ji je ne­ka­da nje­mu pri­pa­dao. Me­đu­tim, po­seb­no se is­ti­cao po ju­na­štvu. Me­đu usta­ni­ci­ma se go­vo­ri­lo – gdje je Gla­vaš, tu je i po­bje­da.
„A, eto, ne­pra­ved­no je za­po­sta­vljen u na­šem pam­će­nju. Za­o­bi­la­zi­li su ga svi: i isto­ri­ča­ri i pje­sni­ci, sli­je­pi gu­sla­ri i pi­sci. Iz­u­ze­ci su Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja, Đu­ra Jak­šić i još po­ne­ki”, ka­že knji­žev­nik i no­vi­nar u pen­zi­ji Pre­drag Cvet­ko­vić iz Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke.
Na­ža­lost, Sta­no­je Gla­vaš je bio žr­tva iz­da­je ko­ja, ka­ko bi­lje­ži knji­žev­nik i no­vi­nar Dra­go­ljub Ja­noj­lić iz Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, kao zla kob pra­ti srp­ski na­rod odvaj­ka­da.
Sko­ro da je ne­po­zna­to da je Sta­no­je Gla­vaš osta­vio iza se­be i broj­no po­tom­stvo. I to u fa­mi­li­ji Sta­ma­to­vi­ća.
Ka­ko u svo­joj knji­zi „Sta­no­je Sta­ma­to­vić Gla­vaš” pi­še Pre­drag Cvet­ko­vić, Sta­no­jev otac Di­mi­tri­je Sta­ma­to­vić i maj­ka Ma­ri­ca oko 1760. go­di­ne do­se­li­li su se u Šu­ma­di­ju iz jed­nog se­la iz­me­đu Be­log i Cr­nog Dri­ma, u De­bar­skoj ko­tli­ni (ina­če po­ti­ču iz brat­stva Rad­ma­no­vi­ća u Ka­tun­skoj na­hi­ji). Taj kraj na­pu­sti­li su sa te­škom mu­kom po­što su ih na to pri­mo­ra­le okol­no­sti: če­sti upa­di tur­skih i ar­na­ut­skih zu­lum­ća­ra, pljač­ke, na­si­lja i ubi­ja­nja. Je­dan broj po­ro­di­ca Sta­ma­to­vić za­u­sta­vio se na pro­sto­ru op­šti­ne No­va Va­roš, dok se ve­ći­na na­se­li­la u Si­ro­goj­nu. Po ri­je­či­ma Mi­la­na Sta­ma­to­vi­ća, pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Ča­je­ti­na, da­nas u Si­ro­goj­nu ima vi­še od sto­ti­nu ak­tiv­nih do­ma­ćin­sta­va iz lo­ze Sta­ma­to­vi­ća, jed­ne od naj­mno­go­ljud­ni­jih fa­mi­li­ja u tom mje­stu i ši­roj oko­li­ni.
Di­mi­tri­je i Ma­ri­ca Sta­ma­to­vić na­mje­ra­va­li su da odu pre­ko Sa­ve, u Srem. Us­put, me­đu­tim, u do­li­ni Ibra, umr­lo im je jed­no dije­te. Sa­hra­ni­li su ga, na­sta­vi­li put i za­u­sta­vi­li se u Var­va­ri­nu, ali su im tu umr­la i dru­ga dva dje­te­ta. Ta­da su kre­nu­li na sje­ver, a put ih je na­veo u Gli­bo­vac, pi­to­mo se­lo u bli­zi­ni Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, gdje su se za­u­sta­vi­li ra­di od­mo­ra. Mje­šta­ni su ih li­je­po pri­mi­li, pa su se tu i na­sta­ni­li. Sta­no­je se ro­dio 1763, a ne­du­go za­tim ro­di­li su mu se i brat Đo­ka i se­stra Sta­na.
Već du­že od dva vi­je­ka u srp­skom na­ro­du ži­ve, pre­pri­ča­va­ju se le­gen­de o ovom srp­skom ju­na­ku. Pre­drag Cvet­ko­vić, i sam ro­dom iz Gli­bov­ca, pi­še da se Sta­no­je Sta­ma­to­vić Gla­vaš ro­dio 10. fe­bru­a­ra 1763. go­di­ne u Se­lev­cu kod Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, se­lu ko­me je baš tih go­di­na pa­la­nač­ki Ha­san Pa­ša pro­mi­je­nio na­ziv u Gli­bo­vac. Cvet­ko­vi­će­va knji­ga „Sta­no­je Sta­ma­to­vić Gla­vaš” iza­šla je iz štam­pe ovih da­na, ka­ko je za­pi­sao – po­vo­dom 212. go­di­šnji­ce Pr­vog srp­skog ustan­ka 1804. go­di­ne, i 253. go­di­šnji­ce od ro­đe­nja ovog ju­na­ka. Autor na­po­mi­nje da do sa­da ni­je na­pi­sa­na ni­jed­na knji­ga do­stoj­na Gla­va­ša kao ju­na­ka ko­ga je iz­nje­dri­la sva tur­ska su­ro­vost na srp­skoj gru­di, i – va­lja na­gla­si­ti – jed­nog od ri­jet­kih lju­di u on­da­šnjoj Sr­bi­ji ko­ji ni­ka­ko ni­je vo­lio vlast, već sa­mo slo­bo­du svo­ga na­ro­da. Ni­ko do sa­da ni­je za­bi­lje­žio ni ta­čan da­tum Gla­va­še­vog ro­đe­nja, već su se ti po­da­ci pri­je mo­gli na­ći u tur­skim i austrij­skim do­ku­men­ti­ma, kon­sta­tu­je Cvet­ko­vić.
– O Sta­no­ju Gla­va­šu mno­go vi­še su zna­li ra­zni austrij­ski, tur­ski i fran­cu­ski oba­vje­štaj­ci iz tog vre­me­na, ko­ji su kr­sta­ri­li Sr­bi­jom pre­ru­še­ni u emi­sa­re, pu­to­pi­sce, iza­sla­ni­ke, pa i sve­šte­ni­ke i di­plo­mat­ske pred­stav­ni­ke. Beč­ki, ca­ri­grad­ski i pa­ri­ški ar­hi­vi pu­ni su iz­vje­šta­ja o Gla­va­šu, nje­go­vom haj­du­ko­va­nju i vo­je­va­nju u Pr­vom srp­skom ustan­ku. I nje­go­vom ju­na­štvu – ka­zao je Cvet­ko­vić.
Na vi­še od 430 stra­ni­ca, u knji­zi „Sta­no­je Sta­ma­to­vić Gla­vaš” sat­ka­na su ka­zi­va­nja voj­vo­di­nih sa­vre­me­ni­ka i sa­bo­ra­ca, po­da­ci iz raz­li­či­tih ru­ko­pi­sa i do­ku­me­na­ta, fak­si­mi­li, kao i broj­ne pje­sme, za­pi­si i le­gen­de. Mno­gi haj­du­ci iz tog vre­me­na, a i ka­sni­je – ju­na­ci i voj­vo­de srp­ske, iza­šli su is­pod „Sta­no­je­ve haj­duč­ke ar­te­ri­je”. On ih je na­u­čio ka­ko da se bo­re pro­tiv Tu­ra­ka. Pre­drag Cvet­ko­vić još pod­sje­ća na je­dan ve­o­ma va­žan de­talj: na raz­me­đi iz­me­đu 18. i 19. vi­je­ka isto­ri­ja je ono­li­ko vo­zdi­gla Ka­ra­đor­đa ko­li­ko je Sta­no­ja Gla­va­ša gur­nu­la u za­bo­rav. Za­to je že­lja auto­ra ove knji­ge bi­la da se Gla­vaš iz­vu­če iz za­bo­ra­va, s ob­zi­rom da je od­i­grao jed­nu od naj­va­žni­jih ulo­ga u po­di­za­nju ustan­ka 1804. go­di­ne.
Pre­drag Cvet­ko­vić ka­že da je kao Gli­bov­ča­nin imao že­lju da se u ime mno­gih po­što­va­la­ca Sta­no­ja Sta­ma­to­vi­ća Gla­va­ša tom knji­gom skrom­no odu­ži nje­mu i nje­go­vim za­slu­ga­ma.
Na Sre­te­nje, 15. fe­bru­a­ra 1815. go­di­ne, Gla­vaš je ubi­jen po na­lo­gu Su­lej­man pa­še Sko­plja­ka. Bio je kum na svad­bi kod se­o­skog do­ma­ći­na Jo­ve Mi­tro­vi­ća ko­ji je že­nio si­na, ka­da je sti­gla na­o­ru­ža­na če­ta Tu­ra­ka i li­kvi­di­ra­la ga u ne­rav­no­prav­noj bor­bi. Pre­ma za­bi­lje­že­nim ka­zi­va­nji­ma o tom do­ga­đa­ju, iz­da­la ga je ne­vjen­ča­na že­na s ko­jom se sa­sta­jao. Nje­go­vu od­sje­če­nu uci­je­nje­nu gla­vu su od­ni­je­li i oka­či­li is­pred Stam­bol ka­pi­je u Be­o­gra­du. Me­đu­tim, već to­kom no­ći, Sta­no­je­va gla­va je ne­sta­la, da bi na­red­nih da­na kri­šom bi­la sa­hra­nje­na za­jed­no sa nje­go­vim ti­je­lom. Gla­va­še­va se­stra Sta­na uspje­la je da po­mo­ću svo­jih po­znan­sta­va u Be­o­gra­du ukra­de bra­to­vu gla­vu, do­pre­mi u Šu­ma­di­ju i sa­hra­ni u grob gde je po­či­va­lo obez­gla­vlje­no ti­je­lo ovog slav­nog srp­skog voj­vo­de.
Da­nas po­sto­je dva spo­men-obi­ljež­ja nje­mu u čast. Na mje­stu pr­vog Gla­va­še­vog gro­ba SUB­NOR Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke ogra­dio je svo­je­vre­me­no hum­ku, i po­sta­vio spo­men-plo­ču, iako su još 1902. go­di­ne, uz cr­kve­ne, dr­žav­ne i voj­ne po­ča­sti oda­tle es­hu­mi­ra­ni po­smrt­ni osta­ci Sta­no­ja Gla­va­ša i pre­ni­je­ti u por­tu se­o­ske cr­kve Sve­tih arhan­đe­la Ga­vri­la i Mi­ha­i­la, gdje se i da­nas na­la­ze.
Tu mu nje­go­vi Gli­bov­ča­ni, u vri­je­me ma­ni­fe­sta­ci­je „Gla­va­še­vi da­ni” i u dru­gim pri­go­da­ma oda­ju po­štu, tru­de­ći se da ta­ko sa­ču­va­ju i pro­du­že sje­ća­nje na slav­nog pre­tka. Va­lja na­po­me­nu­ti da se, ma­da to još ni­je sa sto­po­stot­nom tač­no­šću utvr­đe­no, u bli­zi­ni Sta­no­je­vog gro­ba na­la­zi i grob nje­go­ve maj­ke. Gla­va­šev po­to­mak, Zla­ti­bo­rac Adam Sta­ma­to­vić, pred­lo­žio je da se, ako se to po­tvr­di, zna­me­ni­ti sin i nje­go­va maj­ka sa­hra­ne na jed­nom mje­stu. Mi­lan Sta­ma­to­vić se pri­li­kom ne­dav­nog bo­rav­ka u rod­nom kra­ju Sta­no­ja Sta­ma­to­vi­ća Gla­va­ša za­lo­žio da se ko­nač­no ura­di i mu­zej­ska po­stav­ka o ovom ju­na­ku. Nje­go­vo ime tre­nut­no no­se osnov­na ško­la i stre­ljač­ka dru­ži­na u Gli­bov­cu, jed­na uli­ca u Sme­de­rev­skoj Pa­lan­ci i je­dan re­sto­ran u tom gra­du. Na ri­je­ci Konj­ska, iz­me­đu mje­sta Brd­njak i Dru­go­vac kod Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, na­la­zi se i Sta­no­je­va ću­pri­ja.
Sta­ma­to­vi­ći su iz­nje­dri­li mno­ge zna­čaj­ne lič­no­sti, a bi­li su i uče­sni­ci svih oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va vo­đe­nih na tlu Sr­bi­je, po če­mu je ova fa­mi­li­ja pre­po­zna­tlji­va u zla­ti­bor­skom kra­ju i ši­re. Za ovog ju­na­ka, a svog da­le­kog pre­tka, za­in­te­re­so­va­li su se Mi­lan Sta­ma­to­vić, pred­sjed­nik op­šti­ne Ča­je­ti­na, i nje­gov pre­zi­me­njak Adam Sta­ma­to­vić. To­kom bo­rav­ka u sme­de­rev­sko-pa­la­nač­kom kra­ju oni su u Ba­ni­či­ni, u por­ti cr­kve Sve­tih ar­han­ge­la Ga­vri­la i Mi­ha­i­la, po­lo­ži­li cvi­je­će na Sta­no­jev grob, a za­tim po­sje­ti­li i nje­gov pr­vi grob do ko­ga se, na­ža­lost, sti­že za­pu­šte­nim pu­telj­kom bez ika­kvih ozna­ka ko­je bi put­ni­ka na­mjer­ni­ka do­ve­le do mje­sta pr­vog po­či­va­li­šta ne­su­đe­nog srp­skog vo­žda.
– In­te­re­so­va­nje za na­še po­ri­je­klo na­ro­či­to je in­ten­zi­vi­ra­no ka­da se ti­me po­čeo ba­vi­ti Adam Sta­ma­to­vić. Od ra­ni­je se zna­lo da je Sta­no­je Gla­vaš naš pre­dak, a sa­da smo ozbilj­ni­je ušli u po­stu­pak da se to i do­ka­že. Na­da­mo se da će i ovim što ra­di­mo i za šta se za­la­že­mo on do­bi­ti za­slu­žno me­sto u srp­skoj isto­ri­ji – ka­zao je Mi­lan Sta­ma­to­vić.
On i autor knji­ge Pre­drag Cvet­ko­vić s pra­vom sma­tra­ju da je vri­je­me da se is­pra­vi isto­rij­ska ne­prav­da pre­ma Gla­va­šu, jer bi, ka­že, bio gri­jeh da se za­bo­ra­vi sve ono što je uči­nio za Sr­bi­ju i srp­ski na­rod. Na nje­go­vo ju­na­štvo tre­ba pod­sje­ća­ti, po­go­to­vu mla­đe na­ra­šta­je, a dje­lo knji­žev­ni­ka Pre­dra­ga Cvet­ko­vi­ća je pr­vi ozbi­ljan ko­rak ka tom ci­lju. Sta­ma­to­vi­ći sa Zla­ti­bo­ra su već pred­u­ze­li kon­kret­ne ko­ra­ke, ta­ko što su po­mo­gli da se štam­pa ova knji­ga, a sve će uči­ni­ti da pod­stak­nu pi­sce na Zla­ti­bo­ru i isto­ri­ča­re iz užič­kog kra­ja da se po­za­ba­ve lič­no­šću i ne­spor­nim dje­lom Sta­no­ja Sta­ma­to­vi­ća Gla­va­ša.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić