Upr­kos to­me što su da­nas dru­ga vre­me­ni­ma uspo­me­ne se odr­ža­va­ju za­hva­lju­ju­ći ma­lom bro­ju onih ko­ji ču­va­ju tra­di­ci­ju iz pred­u­ze­ća Tr­žni­ce i pi­ja­ce su do­šli na auten­tič­nu ide­ju da u okvi­ru da­na ko­ji će bi­ti po­sve­ćen si­ru, pa­saž iz­me­đu štan­do­va na ze­le­noj pi­ja­ci ko­ji­ma će se na­ći raz­ne vr­ste si­ra u Gin­ta­šu, sim­bo­lič­no na­zo­vu Osmanova uli­ca po ču­ve­nom pro­dav­cu si­ra i ja­ja Osma­nu Ha­dži­ka­dri­ću.
Za­ni­mlji­vo je to ka­ko jed­na od omi­lje­nih na­mir­ni­ca me­đu svjet­skom po­pu­la­ci­jom mo­že bi­ti pri­mjer da lju­bav ima vi­še ob­li­ka. U ovoj pri­či lju­bav pre­ma si­ru pro­dav­cu po­seb­nog ko­va Osma­nu Ha­dži­ka­dri­ću na­dje­nu­la je i ti­tu­lu „sje­nič­kog ze­ta”.
Da bi sa­ču­vao sli­ku o ži­vo­tu svog oca, nje­gov sin Mu­ha­med Ha­dži­ka­drić, po­zna­ti­ji kao Me­to, klju­čem je ot­klju­čao vra­ta mi­nu­lih vre­me­na u ko­ji­ma je 1912. go­di­ne u Ašik-Ma­ha­li, sa­da­šnjoj Uli­ci Spa­sa Ni­ko­li­ća ro­đen ču­ve­ni pro­da­vac si­ra.
-Pret­po­sta­vljam da je pri­li­kom po­sje­te svo­joj se­stri, moj ujak De­do Zi­mo­njić, ko­ji je bio ta­da­šnji pred­sjed­nik op­šti­ne u Sje­ni­ci, kao svi on­da­šnji do­bri do­ma­ći­ni i pred­sjed­ni­ci, osje­tio po­tre­bu da pla­si­ra sje­nič­ki sir u Pod­go­ri­ci. U že­lji da sje­nič­ki sir pro­ba­ju i gra­đa­ni Pod­go­ri­ce, a u po­stig­nu­tom do­go­vo­ru sa ta­da­šnjim pred­sjed­ni­kom op­šti­ne Pod­go­ri­ca, sir je po­čeo da se pro­da­je na tr­žni­ci ko­ja se na­la­zi­la iza Be­ka. Ta­ko je moj otac 1947. go­di­ne po­čeo sa pro­da­jom sje­nič­kog si­ra u Pod­go­ri­ci i ta pro­da­ja tra­ja­la je du­gih dva­de­set i pet go­di­na-pri­ča Mu­ha­med Ha­dži­ka­drić.
Na sa­mom ula­zu u tr­žni­cu u bli­zi­ni jed­ne ma­nje pro­dav­ni­ce na ko­joj su se pro­da­va­le ci­ga­re­te, no­vi­ne i osta­lo na­la­zi­la se Osma­no­va rad­nja. U na­red­nih dva­de­set go­di­na Osman je tu pro­da­vao sir i ja­ja i bio pre­po­zna­tljiv ne sa­mo po vr­sti si­re­va ko­je je pro­da­vao već i po svo­joj pe­dant­no­sti i hi­gi­je­ni ko­ju je odr­ža­vao. Ono što je ta­ko­đe ka­rak­te­ri­stič­no za tu rad­nju je i či­nje­ni­ca da je ču­ve­ni pro­da­vac znao ka­ko da iza­be­re onaj naj­bo­lji sir i po mi­ri­su i po uku­su.
-Sje­ćam da je ta­da tr­žni­ca ima­la tri ula­za i da se na nje­noj sre­di­ni na­la­zi­la pi­ja­ca sa be­ton­skim stu­bo­vi­ma. Tu je moj otac 20 go­di­na pro­da­vao sir a na­kon što su tr­žni­cu sru­ši­li otac je svo­ju pro­dav­ni­cu si­ra pre­se­lio na pi­ja­ci u Mo­mi­ši­ći­ma gdje je pro­da­vao po­sled­njih pet go­di­na svog ra­da. Bio sam di­je­te ali se sje­ćam da je če­sto od­la­zio u Sje­ni­cu, ka­ko zi­mi ta­ko i lje­ti da bi sam bi­rao vr­stu si­ra. Znao je da ka­da otvo­ri ka­cu po­gle­dom oci­je­ni da li je to kva­li­tet si­ra ko­ji za­do­vo­lja­va ukus nje­go­vih mu­šte­ri­ja i ta­da­šnjeg tr­ži­šta. Učio nas je i što­su da pr­stom pri­ti­sne­mo sir i da od pri­li­ke na osno­vu to­ga oci­je­ni­mo nje­go­vu ma­sno­ću, bio je vješt-pri­sje­ća se Mu­ha­med.
U po­ro­di­ci Ha­dži­ka­dri­ća su tri bra­ta i dvi­je se­stre po­ma­ga­li svom ocu ka­ko god su zna­li i umje­li.
-To je bio ogro­man rad. Za­mi­sli­te nas po onim pod­go­rič­kim vru­ći­na­ma ka­da kre­ne­mo da po­ma­že­mo bez ika­kvih ras­hlad­nih ure­đa­ja, bi­lo je te­ško ali i za­ni­mlji­vo. Uglav­nom smo ocu po­ma­ga­li da oči­sti­mo ka­ce, unu­tra­šnje pro­sto­re, ma­ga­ci­ne, ka­ko je ko pri­sti­zao ta­ko je i po­ma­gao- do­da­o­je Mu­ha­med.
Ono što je esen­ci­jal­no u pri­či o pro­dav­cu si­ra je­su i kup­ci. Osman je bio po­znat ne sa­mo na pod­ruč­ju Pod­go­ri­ce i Sje­ni­ce već i ši­re pa je nje­go­va kli­jen­te­la bi­la od obič­nog gra­đa­ni­na pre­ko gra­do­na­čel­ni­ka do vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra.
-Imao je do­sta mu­šte­ri­ja a jed­na od stal­nih bio je i nje­gov do­bar drug, ne­ka­da­šnji pred­sjed­nik op­šti­ne Pe­ri­ša Vu­jo­še­vić. Po­zna­va­li su ga i svi gra­do­na­čel­ni­ci ko­ji su kod nje­ga ku­po­va­li i po­sle­rat­ni ru­ko­vo­di­o­ci od Du­ša­na Vu­ko­vi­ća pre­ko Spa­sa Dra­ki­ća do Ma­ša­na Đu­ro­vi­ća i Vla­da Bo­žo­vi­ća. Sa svim tim lju­di­ma on je bio na „ti”. Do­ma­ći­ce su ku­po­va­le kod nje­ga raz­ne vr­ste si­ra, ma­snog i ne­ma­snog, a ma­sni sir u mr­va­ma bio je naj­bo­lji za pi­te pi­te.Sje­ćam se da je ka­ca si­ra ko­šta­la u od­no­su da se za dva ki­la si­ra mo­glo ku­pi ki­lo me­sa-do­dao je Mu­ha­med.
Za ve­re­si­ju je go­vo­rio „ve­re­si­ja go­la ši­lja” ali, kao što sva­ko pra­vi­lo ima iz­u­ze­ta­ka ta­ko je ima­lo i Osma­no­vo. Ni­kad ni­je vra­tio bi­lo ko­ga sa pra­ga svo­je pro­dav­ni­ce uko­li­ko ne bi ima­li nov­ca da mu pla­te za sir već bi i ča­šća­vao. Do­ma­ći­na ko­jeg je že­na po­sla­la po sir i ja­ja ni­ka­da od­bio ne bi jer su že­ne zna­le da je Osman do­bro sa nji­ma i da će im si­gur­no da­ti sir i ja­ja pa kad pla­te, pla­te.
-Ni­je vo­lio da pri­ča o to­me da li je po­ma­gao lju­di­ma ali, ako bi se sir iz­mr­vio on bi spu­stio ci­je­nu si­ra, a ako je vi­dio da je pre­ve­li­ka si­ro­ti­nja znao je da i pre­ko ki­la­že jer je bio čo­vjek iz na­ro­da i na­rod­ni čo­vjek. Ono što je na­ma otac osta­vio u ana­met je i to da nam ku­ća ni­kad ne bu­de bez si­ra i ja­ja jer kad ima­te par­če si­ra i ima­te jed­no ja­je to mo­že­te po­di­je­li­ti na če­tvo­ro ili na po­la-ka­že Mu­ha­med.
Iz Tr­žni­ca i pi­ja­ca že­le da pod­sje­te gra­đa­ne na tra­di­ci­ju ko­ja se i dan da­nas za­dr­ža­la po ka­tu­ni­ma i se­o­skim pod­ruč­ji­ma Cr­ne Go­re i da auten­tič­nim na­zi­vom ko­ji će bi­ti dat pa­sa­žu iz­me­đu te­zgi po ču­ve­nom Osma­nu Ha­dži­ka­dri­ću uka­žu na to da ako se o ne­kim le­gen­da­ma ne pri­ča o nji­ma se ne mo­že zna­ti.
-Po­sje­ti­o­ci će sir mo­ći da pro­ba­ju ali i da se pri­bli­že tra­di­ci­ji pro­iz­vod­nje ko­ja da­ti­ra od pri­je jed­nog vi­je­ka. In­te­re­sant­ne su i pri­če da je sir sa pod­ruč­ja Cr­ne Go­re sti­zao čak i do ku­pa­ca u Evro­pi i Azi­ji pa sve do Ame­ri­ke. O svim vr­sta­ma si­ra pa i o si­ru ču­ve­nog Osma­na Ha­dži­ka­dri­ća po­sje­ti­o­ci će se upo­zna­ti tog da­na-sa­op­štio je Bo­ban Ra­do­še­vić sa­vjet­nik za mar­ke­ting u pred­u­ze­ću Tr­žni­ce i pi­ja­ce.
Ha­dži­ka­drić se po­seb­no se za­hva­lju­je ini­ci­ja­to­ri­ma, no­si­o­ci­ma te ide­je kao i me­nadž­men­tu Tr­žni­ca i pi­ja­ca što su se sje­ti­li nje­go­vog oca. A.Đ.


Pr­o­da Osman ka­cu si­ra, po­sla Šu­ća da stu­di­ra

Mu­ha­med pri­ča i ču­ve­ne aneg­do­te iz vre­me­na nje­go­vog oca Osma­na.
-Mom bra­tu Šu­ću nje­go­vi dru­go­vi po­što je oti­šao na stu­di­je u Ko­tor na­pi­sa­li stih u de­se­ter­cu „pro­da Osman ka­cu si­ra, po­sla Šu­ća da stu­di­ra”. Ta­ko­đe je i bi­lo in­te­re­sant­no za­pa­ža­nje da ako ne­ko ima ne­sva­ki­da­šu fa­cu mi do­ba­ci­mo „Vi­đi mu fa­cu, kao Osma­no­vu ka­cu – pri­ča Mu­ha­med.


Sa Emom uži­vao 50 go­di­na

Osman je ra­dio sva­kog da­na dvo­krat­no od se­dam do 12 ča­so­va i od 16 ča­so­va do 19 ča­so­va, osim ne­de­ljom ka­da je rad­nja bi­la otvo­re­na od se­dam do 10 ča­so­va. Ne­dje­lja po­pod­ne bi­la je pred­vi­đe­na za dru­že­nje sa ro­đa­ci­ma.
-U to vri­je­me u Pod­go­ri­ci su pri­je ra­ta do­šle tri odi­ve iz Sje­ni­ce- mo­ja maj­ka Ema i nje­ne dvi­je pri­ja­te­lji­ce pa su ne­de­ljom po­pod­ne or­ga­ni­zo­va­le ru­čak i dru­že­nje. Po­seb­nu lju­bav Osman je ga­jio pre­ma mo­joj maj­ci Emi ko­ja je bi­la iz ču­ve­nog ro­da Zi­mo­nji­ća. Ona mu je bi­la na jed­noj stra­ni, a na dru­goj stra­ni osta­li svi­jet. U svo­joj lju­ba­vi uži­va­li su du­gih pe­de­set go­di­na –pri­ča Mu­ha­med Ha­dži­ka­drić.