De­ve­tu go­di­šnji­cu od pro­gla­še­nja ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re ro­do­na­čel­ni­ci te ide­je, Li­be­ral­ni sa­vez i nji­hov li­der Slav­ko Pe­ro­vić do­če­ku­ju iz­op­šte­ni iz po­li­tič­kih to­ko­va, a na vla­sti je i da­lje Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji im je pre­o­teo su­ve­re­ni­stič­ku ori­jen­ta­ci­ju zbog ko­je ih je svo­je­vre­me­no pro­go­nio i op­tu­ži­vao za iz­da­ju, sa­op­šti­li su sa­go­vo­vor­ni­ci „Da­na“, ko­men­ta­ri­šu­ći Đu­ka­no­vi­će­ve po­li­tič­ke „lu­pin­ge“ od ve­li­kors­bi­na i ve­li­kog za­go­vor­ni­ka Ju­go­sla­vi­je i za­jed­nič­ke dr­ža­ve sa Sr­bi­jom pa do po­bor­ni­ka ne­za­vi­sno­sti ko­joj se svo­je­vre­me­no žu­stro pro­ti­vio.
Ne­ka­da­šnji li­be­ral, pred­sjed­nik Cen­tra za po­li­tič­ku edu­ka­ci­ju Dra­gi­ša Ja­nju­še­vić, ka­zao je da je Đu­ka­no­vić od Li­be­ral­nog sa­ve­za bru­tal­no oteo ide­ju ne­za­vi­sno­sti a od gra­đa­na dr­ža­vu.
– Od osni­va­nja LSCG 1990. go­di­ne DPS se na sve na­či­ne tru­dio da uni­šti tu par­ti­ju sa pro­gram­skog i funk­ci­o­nal­nog aspek­ta. Sje­ti­mo se kam­pa­nje za iz­bo­re u de­cem­bru 1992. go­di­ne, ba­ri­ka­da u Bi­je­lom Po­lju ka­da su ak­ti­vi­sti DPS-a one­mo­gu­ći­li li­be­ra­li­ma ula­zak u grad. Isti sce­na­rio po­no­vio se u ma­ju 1998. go­di­ne u Be­ra­na­ma. Bio je to kon­ti­nu­i­ra­ni udar na iz­vor­ne no­si­o­ce su­ve­re­ni­stič­ke ide­je – pri­sje­ća se Ja­nju­še­vić.
O ta­da­šnjem od­no­su Đu­ka­no­vi­ća pre­ma li­be­ra­li­ma i ide­ji ne­za­vi­sni­o­sti naj­bo­lje svje­do­či nje­go­va iz­ja­va iz 1993. go­di­ne. Dok je Pe­ro­vić pred­vo­dio LSCG i za­la­gao se za osa­mo­sta­lje­nje Cr­ne Go­re, Đu­ka­no­vić je ve­li­čao srp­stvo i Ju­go­sla­vi­ju.
– Po­no­sni smo na srp­sko po­ri­je­klo i cr­no­gor­sku dr­žav­nost, na slav­nu isto­ri­ju srp­skog na­ro­da. Za­to i vje­ru­je­mo u za­jed­nič­ku bu­duć­nost i pro­spe­ri­tet. Po­ru­ču­jem Li­be­ral­nom sa­ve­zu i ne­kim dru­gim ma­nje uti­caj­nim par­ti­ja­ma ko­je se vr­lo za­la­žu za ot­cje­plje­nje da su osvo­ji­li 12-13 od­sto bi­rač­kog ti­je­la, pa im se upra­vo to­li­ko i po­kla­nja pa­žnje – go­vo­rio je ta­da Đu­ka­no­vić.
Ja­nju­še­vić se pri­sje­ća da je u to do­ba Đu­ka­no­vić li­be­ra­le na­zi­vao Špe­ge­lje­vim sa­rad­ni­ci­ma, usta­ša­ma i po­ma­ga­či­ma u ostva­ri­va­nju NDH.
– Na­kon to­ga je DPS kre­nuo u stva­ra­nje dr­žav­ne za­jed­ni­ce Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra 2002. go­di­ne. Ta­da su li­be­ra­li eti­ke­ti­ra­ni kao čet­ni­ci i sa­rad­ni­ci Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce. Sve se to de­ša­va­lo za­to što LSCG ni­ka­da DPS-u ni­je od­go­va­rao kao po­li­tič­ki sa­ve­znik jer ne bi pri­sta­li na stva­ra­nje mo­no­po­li­stič­ke pri­vat­ne dr­ža­ve. Za­to je DPS uči­nio sve da LSCG za­mr­zne dje­lo­va­nje i prak­tič­no ne­sta­ne sa po­li­tič­ke sce­ne – za­klju­čio je Ja­nju­še­vić.
Po­čet­kom de­ve­de­se­tih Đu­ka­no­vi­ću su sme­ta­li i pri­pad­ni­ci Sa­ve­za re­form­skih sna­ga An­ta Mar­ko­vi­ća, ta­ko­đe za­go­vor­ni­ci ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re. U ju­lu 1900. go­di­ne op­tu­žio ih je da nu­de „po­li­ti­ku agre­siv­nog an­ti­ko­mu­ni­zma i go­to­vo pa­to­lo­ške sr­bo­fo­bi­je”.
– Iza ne­vje­štih re­form­skih ma­ski la­ko je pre­po­zna­ti pro­ta­go­ni­ste biv­še, od na­ro­da od­ba­če­ne, po­li­ti­ke ne­ko­li­ko mla­dih, ne­za­do­volj­nih vla­sto­hljeb­ni­ka, ša­či­cu cr­no­gor­skih na­ci­o­na­li­sta, ša­či­cu su­lu­dih islam­skih fun­da­men­ta­li­sta i al­ban­skih se­pa­ra­ti­sta, ko­ji svom na­ro­du nu­de mr­žnju – op­tu­ži­vao je Đu­ka­no­vić one na či­joj će ide­ji ka­sni­je se­bi obez­bi­je­di­ti op­sta­nak na vla­sti.
Po ri­je­či­ma ana­li­ti­ča­ra Sr­đa­na Vu­ka­di­no­vi­ća, sa po­li­tič­ke sce­ne pot­pu­no su sklo­nje­ni iz­vor­ni i is­kre­ni za­go­vor­ni­ci ide­je ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, Cr­na Go­ra, ko­ja je stvo­re­na na re­fe­ren­du­mu 2006. go­di­ne, po­sta­la je ze­mlja sa još du­bljim po­dje­la­ma.
– Ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re ni­je do­bi­je­na na pri­ro­dan na­čin, ka­ko sa aspek­ta sta­nja svi­je­sti sa ko­jim je tre­ba­lo sa­če­ka­ti da sa­zri, ta­ko i sa pro­cen­tom ko­ji je ta­da ostva­ren. Na tim po­dje­la­ma pro­fi­ti­ra­ju upra­vo oni ko­ji su pre­o­te­li ide­ju ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re od onih ko­ji su nje­ni tvor­ci. Da­na­šnja Cr­na Go­ra je ze­mlja cr­no­gor­skih „par­ti­o­ta“ ko­ji taj par­ti­o­ti­zam pro­da­ju za do­bre pa­re od ra­znih pro­je­ka­ta ili usto­li­če­nji­ma na ne­za­slu­že­ne po­zi­ci­je – ka­že Vu­ka­di­no­vić.
Li­be­ral­ni sa­vez osno­van je 1990. go­di­ne kao iz­vor­na su­ve­re­ni­stič­ka stran­ka i či­ta­vo nji­ho­vo po­li­tič­ko dje­lo­va­nje obi­lje­ži­la je bor­ba za ne­za­vi­snu Cr­nu Go­ru. Iste go­di­ne Đu­ka­no­vić je po­zi­vao na od­bra­nu Ko­so­va „svim sred­stvi­ma“.
– Na Ko­so­vu je na­pad­nu­ta Ju­go­sla­vi­ja. Ko­so­vo je be­dem srp­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da ko­je ne mo­že pa­sti dok je nas i po­ko­lje­nja na­ših po­to­ma­ka. Ne­bro­je­no pu­ta smo re­kli, Ko­so­vo se mo­ra bra­ni­ti svim sred­stvi­ma – go­vo­rio je Đu­ka­no­vić u ju­lu 1990. go­di­ne.
Dok je Slav­ko Pe­ro­vić po­čet­kom de­ve­de­se­tih dr­žao an­ti­rat­ne mi­tin­ge, Đu­ka­no­vić je po­ru­či­vao da „zbog ša­hov­ni­ce mr­zi šah“.
– Po­hod na Du­brov­nik je svr­sis­ho­dan i sva­ko su­prot­no sta­no­vi­šte je iz­daj­nič­ko. Ne mo­že se ma­ha­ti gran­či­ca­ma mi­ra dok se srp­ski na­rod po Hr­vat­skoj ko­lje, ma­sa­kri­ra, si­lu­je, dok im se pa­le ku­će i uni­šta­va­ju ima­nja sa­mo za­to što su Sr­bi. Rat se ne do­bi­ja de­zer­ter­stvom, već mo­bi­li­za­ci­jom. „Šah sam omr­znuo od njih i nji­ho­vog po­da­ni­štva ša­hov­ni­ci i mla­doj de­mo­kra­ti­ji ti­pa ka­la­šnji­kov. Na­met­nu­ti rat će­mo do­bi­ti, baš kao što smo sve ta­kve pro­tiv­ni­ke po­bje­đi­va­li to­kom ci­je­le na­še isto­ri­je. Ovog pu­ta će­mo za­vr­ši­ti za­jed­nič­ki ži­vot s nji­ma i ras­ki­nu­ti sve kon­tak­te, na­dam se za sva vre­me­na –pri­čao je 1991. go­di­ne Đu­ka­no­vić.
Pri­želj­ki­vao je i dru­ga­či­je gra­ni­ce sa Hr­vat­skom od onih ko­je su „is­cr­ta­li pri­u­če­ni bolj­še­vič­ki kar­to­gra­fi“. U ju­nu 2000. go­di­ne jav­no se iz­vi­nja­vao Hr­vat­skoj „za svu bol, sva stra­da­nja i sve ma­te­ri­jal­ne gu­bit­ke ko­je im je na­nio bi­lo ko­ji pred­stav­nik Cr­ne Go­re u sa­sta­vu JNA u tim tra­gič­nim do­ga­đa­ji­ma“.
U ma­ju 1998. go­di­ne, uoči par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, Đu­ka­no­vić je po­ru­či­vao da se „zbog vje­kov­nih brat­skih ve­za, za­jed­nič­ke kr­vi u svim ra­to­vi­ma pro­li­ve­ne, zbog vje­kov­nog sna naj­bo­ljih Cr­no­go­ra­ca i Sr­bi­ja­na­ca, zbog iz­vje­sno bo­lje za­jed­nič­ke bu­duć­no­sti, Cr­na Go­ra otvo­re­nog sr­ca opre­di­je­li­la za ži­vot u za­jed­nič­koj dr­ža­vi sa Sr­bi­jom“. Na­kon to­ga mi­je­nja po­li­ti­ku pre­o­ti­ma­ju­ći pro­gram LSCG i po­sta­je za­go­vor­nik cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti pri­sva­ja­ju­ći ključ­ne za­slu­ge se­bi i De­mo­krat­skoj par­ti­ji so­ci­ja­li­sta. V.R.


Mr­zio usta­še, čet­ni­ke i sto­po­stot­ne Cr­no­gor­ce

To­kom 1992. go­di­ne Mi­lo Đu­ka­no­vić je go­vo­rio da „od sve­ga naj­vi­še mr­zi čet­ni­ke, usta­še i sto­po­stot­ne Cr­no­gor­ce”.
– Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je ne­što naj­bo­lje što se mo­glo de­si­ti Ju­go­sla­vi­ji u ovom tre­nut­ku, ka­da po­vam­pi­re­ne fa­ši­stič­ke sna­ge u Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji po­ku­ša­va­ju da uni­šte sve ono što je stvo­re­no od 1945. go­di­ne do sa­da. Po­no­san sam da u ovim isto­rij­skim tre­nu­ci­ma mo­gu da bu­dem ra­me uz ra­me sa njim u od­bra­ni te­ko­vi­na re­vo­lu­ci­je – re­kao je ta­da Đu­ka­no­vić.
Zbog po­li­tič­kih in­te­re­sa ka­sni­je se okre­nuo pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća, ko­jeg već 1997. go­di­ne na­zi­va „pre­va­zi­đe­nim po­li­ti­ča­rem“.


Za­va­di pa vla­daj

Po mi­šlje­nju Sr­đa­na Vu­ka­di­no­vi­ća, ni­je ve­li­ka sre­ća u to­me što vla­da­ju­će struk­tu­re tvr­de da se po­zi­ci­ja Cr­ne Go­re naj­bo­lje vi­di po od­no­su EU i NA­TO-a pre­ma njoj. Ka­ko je re­kao, to ne­će sma­nji­ti po­dje­le u dru­štvu, već će ih do­dat­no pro­du­bi­ti.
– U Cr­noj Go­ri da­nas ca­ru­ju ne­po­ti­zam, kri­mi­nal i ko­rup­ci­ja. Upr­kos ne­u­te­me­lje­nim i po­vr­šnim ocje­na­ma, Cr­na Go­ra je da­nas, de­vet go­di­na od re­fe­ren­du­ma, mno­go vi­še po­di­je­lje­na ne­go što je bi­la – ka­zao je Vu­ka­di­no­vić.