Kad se iz rod­nih Đu­ri­ća, u Ka­me­na­ri­ma, 80-go­di­šnji Kr­sto Ki­ko An­drić do­se­lio u obli­žnju Jo­ši­cu, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ku­pio je sad­ni­ce man­da­ri­na u Met­ko­vi­ći­ma i po­sa­dio ih na mje­stu sta­rog vi­no­gra­da. Bi­lo je ta­da 60 ko­ri­je­na man­da­ri­na ra­znih sor­ti („su­per ra­ne” ko­je naj­pri­je ro­de, sred­nje i ka­sne, ka­ko ih na­zi­va vla­snik). Ta­da je to bi­lo uno­sno, a Ki­ko je bio i mlad, pa mu je bi­lo za­bav­no, te je u svo­joj ba­šti uz­ga­jao i pa­ra­dajz, kra­sta­vac, pa­pri­ku, krom­pir, pla­vi pa­tli­džan, šar­ga­re­pu, što je nje­go­voj su­pru­zi Ma­ri­ji, za­po­sle­noj u ta­da­šnjoj kon­fek­ci­ji „Ja­dran” – Pe­rast, mno­go zna­či­lo u pri­pre­mi zdra­ve do­ma­će hra­ne za ci­je­lu po­ro­di­cu.
– I sa­da bih ra­do ra­dio, ali vi­še ne mo­gu, go­di­ne su me sti­gle, a ni man­da­ri­ne vi­še ne ra­đa­ju kao ne­kad. U po­sljed­nje vri­je­me na­pa­da­ju mno­ge bo­le­sti pa je te­ško ubra­ti zdra­vi plod. Te no­ve bo­le­sti su spe­ci­fič­ne u na­šem pod­ne­blju. Po­red mu­ši­ce, pro­tiv ko­je sta­vljam le­plji­ve kar­ton­či­će, ima do­sta cr­ne ča­đi, ko­ja se li­je­či pr­ska­njem mo­tor­nom pum­pom sa uljem „bjan­ko” i mi­ne­ral­nim uljem. To­kom lje­ta man­da­ri­na tra­ži pu­no vo­de, re­dov­no za­li­je­va­nje, oko­pa­va­nje, kao i đu­bre­nje staj­skim đu­bri­vom sva­ke dru­ge go­di­ne. I po­red sve­ga, po­no­vo se ja­vlja ta „ma­ća”, da li je to od avi­o­na, ne znam, sve se li­je­pi na li­šće, čak i na ovu te­ra­cu, a to sve mi udi­še­mo, sa­mo ni­smo svje­sni to­ga. Zbog tih bo­le­sti ne­dav­no je moj sin ko­ji ži­vi u Šved­skoj, do­šao i od­sje­kao pi­lom 15 man­da­ri­na, ob­ja­šnja­va nam vr­sni vo­ćar i do­da­je da je pro­šle go­di­ne ubrao oko hi­lja­du ki­lo­gra­ma man­da­ri­na. Dao je, ka­že, i auto pri­ja­te­lju, da bi ubrao i pro­dao pri­nos bez na­dok­na­de, za­to što je tre­ba­lo sva­ku opra­ti od te „ča­đi”. Is­ti­če da se man­da­ri­na da­nas kod nas uvo­zi, vr­lo je jef­ti­na, 0,40 eura, a u nje­go­vo vri­je­me man­da­ri­na se pro­da­va­la u vri­jed­no­sti od jed­nog eura. Ot­kup je ne­ka­da bio or­ga­ni­zo­van u Me­lji­na­ma, a da­nas to­ga vi­še ne­ma, s ob­zi­rom da iz ino­stran­stva uvo­zi­mo ve­li­ku man­da­ri­nu, pu­no kva­li­tet­ni­ju od na­še, a i pu­no jef­ti­ni­ju, ta­ko da se ne is­pla­ti da­nas iz­no­si­ti do­ma­ću man­da­ri­nu na tr­ži­šte. Nje­mu ni­je ni po­treb­no, ka­že, s ob­zi­rom da, kao biv­ši oru­žar u Za­vo­du „Sa­va Ko­va­če­vić”- biv­šem „Ar­se­na­lu” u Le­pe­ta­na­ma, ima do­bru pen­zi­ju. Bio je šef po­go­na pro­iz­vod­nje oruž­ja i de­mon­stra­tor, te je do­sta pu­to­vao po svi­je­tu. Pri­je mno­go go­di­na Ki­ko je iz Li­bi­je do­nio sje­me avo­ka­da i za­sa­dio ga po­red obli­žnjeg po­to­ka, gdje je ova ri­jet­ka trop­ska voć­ka, ve­li­ki vo­do­pi­ja, na­šla po­god­no tlo za raz­voj. Vi­so­ka je oko 15 me­ta­ra i ra­đa sva­ke go­di­ne, a nje­gov vla­snik ču­va sje­men­ke plo­do­va i ra­do ih di­je­li pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma. Nje­go­va ćer­ka i zet do­đu iz Be­o­gra­da sa­mo lje­ti, a sin iz Šved­ske obi­la­zi ro­di­te­lje po­vre­me­no, no, da bi se voć­njak odr­ža­vao, po­treb­na je stal­na nje­ga. Za­jed­nič­ki pla­ni­ra­ju da u sko­roj bu­duć­no­sti umje­sto man­da­ri­na za­sa­de ma­sli­ne. M.D.Po­po­vić


Stra­stveni lo­vac

Kr­sto An­drić se mo­že po­hva­li­ti broj­nim me­da­lja­ma i pe­ha­ri­ma, osvo­je­nim na dr­žav­nim i bo­kelj­skim tak­mi­če­nji­ma u ga­đa­nju ma­lo­ka­li­bar­skim pi­što­ljem i voj­nom pu­škom u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Ne ču­di on­da ni nje­go­va ve­li­ka strast za lo­vom - sa 13 i po go­di­na ulo­vio je pr­vog ze­ca, a sa 16 go­di­na sam je „skle­pao” pu­šku, sa ko­jom je išao u lov. Po­sli­je je ku­pio ka­ra­bin i sač­ma­ru i do pro­šle go­do­ne stal­no je po­ho­dio šu­me obli­žnjeg Đu­rič­kog br­da, lo­ve­ći di­vlje svi­nje. Naj­sta­ri­ji je član Lo­vač­kog dru­štva „Or­jen” Her­ceg No­vi, ali zbog zdrav­stve­nih pro­ble­ma u po­sled­nje vri­je­me sla­bo iz­la­zi u lov.
- Ne­ma ka­me­na gdje moj opa­nak ni­je stao. Po 12 sa­ti sam u zim­sko do­ba če­kao di­vlju svi­nju na vo­du, sam sam­cit. Ne­kad se ulo­vi, ne­kad ne, ali sam od­stri­je­lio 54 di­vlje svi­nje. Va­zda sam bio u šu­mi, vo­lio sam to, kao „di­vlji čo­vjek”. Pu­no ku­na sam ulo­vio, bi­la je ta­da ja­ko sku­pa, za­ra­dio sam od to­ga i po­di­gao krov na ku­ći. U vri­je­me sta­re Ju­go­sla­vi­je u Nik­ši­ću ste mo­gli da ku­pi­te jed­nog vo­la za jed­nu ku­nu. U lo­vu je va­žno bi­ti upo­ran, kao u sva­kom po­slu, ka­že Kr­sto.


Uspje­šan ri­bo­lo­vac

Kr­sto je i pa­si­o­ni­ra­ni ri­bo­lo­vac. Uz oca je na­u­čio da ri­ba „s kra­ja iz ru­ke”, bez šta­pa, na sta­rin­ski na­čin. Iako mu je sin do­nio šta­po­ve iz Šved­ske, ne ko­ri­sti ih, jer, ka­že, ima bo­lji osje­ćaj kad naj­lon dr­ži na prst. Broj­ne fo­to­gra­fi­je svje­do­če o tro­fe­ji­ma - pre­ko hi­lja­du ko­ma­da ora­da i bran­ci­na te­ških od pet do pet i po ki­lo­gra­ma, ko­je je pe­cao na oba­li od rta cr­kve Sv. Ne­đe­lje do tje­sna­ca Ve­ri­ga. Pun za­mr­zi­vač ri­be imao je Ki­ko kad bi mu do­šla dje­ca iz Šved­ske i Be­o­gra­da, a dio je pro­da­vao u Mo­ri­nju, sva­ki ki­lo­gram po 30 eura.