Naj­ve­se­li­ja ge­ne­ra­ci­ja uče­ni­ka Osnov­ne ško­le „Su­tje­ska” uše­ta­la je cr­ve­nim te­pi­hom na po­lu­ma­tur­sko ve­če i od­mah za­pje­va­la. Za­gr­lje­ni, ve­se­li i pre­li­je­pi ni­za­li su hit za hi­tom ne ma­re­ći ni za šta osim za do­bar pro­vod. Svje­sni da se ra­sta­ju, ko­ri­sti­li su sva­ki tre­nu­tak da se osmjeh­nu jed­no dru­gom, na­pra­ve sel­fi i po ne­ku pro­fe­si­o­nal­nu fo­to­gra­fi­ju... Bu­du­ći sred­njo­škol­ci, sprem­ni za no­ve ži­vot­ne iza­zo­ve is­ti­ču da ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti ško­lu u ko­joj su po­sta­vi­li te­melj ne sa­mo u obra­zo­va­nju već i vas­pi­ta­nju, do­bi­li pr­ve ocje­ne, upo­zna­li pr­ve dru­go­ve i dru­ga­ri­ce, osva­ja­li pr­ve na­gra­de, pr­ve sim­pa­ti­je, sve...
Da su u osnov­noj ško­li stre­kli pri­ja­te­lje za ci­je­li ži­vot, po­tvr­di­la nam je i pre­slat­ka Iri­na Ra­žna­to­vić. Ob­u­če­na u nud ra­đe­noj ha­lji­ni­ci otvo­re­nih le­đa sa fluo­re­scent­no ze­le­nom tu-tu suk­nji­com i zlat­nim ri­mljan­ka­ma, Iri­na je pro­sto pli­je­ni­la iz­gle­dom. Ka­ko je ka­za­la, du­go se pri­pre­ma­la za po­lu­ma­tur­sko ve­če, ko­je za nju pred­sta­vlja kru­nu ne sa­mo dru­že­nja već i ško­lo­va­nja.
- Zna­la sam ka­kvu ha­lji­ni­cu že­lim i to sam i ostva­ri­la a ri­mljan­ke sam iza­bra­la jer sam že­lje­la da mi bu­de pri­jat­no u rav­nom, da bi mo­gli li­je­po da se pro­ve­de­mo, da nas na tom pu­tu do­brog ras­po­lo­že­nja i pro­vo­da ni­šta ne ome­te. Osnov­nu ško­lu ću pam­ti­ti po na­stav­ni­ci­ma ko­ji su nam pru­ži­li mno­go lju­ba­vi pa i zna­nja, eks­kur­zi­ji ko­ja je bi­la po­seb­na, pri­ja­te­lji­ma... - ka­za­la je Ra­žna­to­vić. Ka­ko je ka­za­la, osje­ća se pod­jed­na­ko neo­bič­no kao i pr­vog da­na kad je za­ko­ra­či­la u OŠ „Su­tje­ska”.
U si­vom odje­lu, cr­ve­noj ko­šu­lji i cr­ve­nim pa­ti­ka­ma Vla­di­mir Ste­fa­no­vić iz­dva­jao se po staj­lin­gu ali i ras­po­lo­že­nju.
- Ovo je na­ša noć, da se ja pi­tam ni­kad se ne bi­smo ras­ta­li, bu­kval­no ne bih iz­la­zio od ško­le. Za me­ne ne­ma naj­bo­ljeg dru­ga i dru­ga­ri­ce, svi su naj­bo­lji. Ta­kvi smo bi­li kao ge­ne­ra­ci­ja i pro­fe­so­ri su nam ta­kvi, za­i­sta no­sim sa­mo li­je­pe uspo­me­ne iz ško­le- ka­zao je Ste­fa­no­vić.
On će upi­sa­ti Elek­tro ško­lu jer se do­bro sna­la­zi sa ra­ču­na­ri­ma.
Da su oči naj­ljep­ši ukras na že­ni uvje­ri­li smo se i na Sun­či­ci Sre­da­no­vić ko­ja je u bi­je­loj ha­lji­ni­ci sa te­get de­ta­lji­ma iz­gle­da­la nje­žno i ele­gant­no. Ka­ko je ka­za­la, ško­lo­va­nje će pam­ti­ti ne sa­mo po do­brim pri­ja­te­lji­ma već i pro­fe­so­ri­ma.
- Za me­ne je po­lu­ma­tu­ra jed­no ve­li­ko po­ro­dič­no oku­plja­nje, kru­na de­ve­to­go­di­šnjeg ško­lo­va­nja, za­to tre­ba da se do­bro pro­ve­de­mo i da uži­va­mo - po­ru­či­la je Sun­či­ca.
Ha­ri­zma­tič­ni Pa­vle Mi­lo­še­vić u ne­pro­la­znoj tam­noj odjev­noj kom­bi­na­ci­ji sa cr­ve­nom lep­tir ma­šnom i še­ši­ri­ćem po­ru­čio je da su naj­ljep­ši ži­vot­ni pe­ri­od- dje­tinj­stvo pro­ve­li u naj­bo­ljoj ško­li sa naj­bo­ljim pro­fe­so­ri­ma i dru­go­vi­ma te da ima­ju te­žak za­da­tak da to sve oprav­da­ju u bu­du­ćem ško­lo­va­nju.
S.R.