Lje­to se bli­ži kra­ju, ve­ći­na lju­di vra­ti­la se sa go­di­šnjih od­mo­ra u su­ro­vu rad­nu sva­ko­dne­vi­cu i iako su svje­sni da „na­pu­nje­ne ba­te­ri­je” ne­će tra­ja­ti vječ­no, na­da­ju se da ih oba­ve­ze ne­će „sa­mlje­ti” ta­ko da se već po­sli­je de­se­tak da­na osje­ća­ju iz­mo­žde­no i zre­lo za no­vi od­mor. Ka­ko pa­met­no upra­vlja­ti vre­me­nom i ne do­zvo­li­ti da efek­ti od­mo­ra tra­ju „kao blje­sak mu­nje”, za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
– Pa­met­no upra­vlja­nje vre­me­nom po­sta­lo je va­žna vje­šti­na u 21. vi­je­ku, jer je oba­ve­za sve vi­še, a vri­je­me pred­sta­vlja ogra­ni­če­ni re­surs – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić za „Dan”. – Da bi­smo na­u­či­li ka­ko da iz­vu­če­mo mak­si­mum od tre­nut­ka bu­đe­nja do tre­nut­ka od­la­ska na po­či­nak, tre­ba­lo bi da ra­zu­mi­je­mo da čo­vjek ne upra­vlja vre­me­nom, već is­klju­či­vo so­bom u vre­me­nu. Iako nam sva­ko­dne­vi­ca na­me­će mno­go vi­še oba­ve­za ne­go što su ih ima­li na­ši ro­di­te­lji, isti­na je da mno­gi lju­di da­nas lo­še upra­vlja­ju so­bom u vre­me­nu; kon­stant­no su u žur­bi, ka­sne, ne­str­plji­vi su, im­pul­siv­no re­a­gu­ju, ima­ju ni­sku pro­duk­tiv­nost na po­slu, sklo­ni su da pre­ba­cu­ju ve­ći­nu oba­ve­za za ne­ki dru­gi dan, a mno­go je i onih ko­ji ima­ju te­ško­će u po­sta­vlja­nju i ostva­ri­va­nju ci­lje­va, pa on­da lu­ta­ju umje­sto da bu­du fo­ku­si­ra­ni.
Ko­ji su uzro­ci lo­šeg upra­vlja­nja so­bom u vre­me­nu?
– S jed­ne stra­ne, to su umor, iz­o­sta­nak mo­ti­va­ci­je, a ve­o­ma če­sto i li­je­nost (ma­da to ri­jet­ko ko se­bi že­li da pri­zna) i po­tre­ba da sve što ura­di­mo bu­de per­fekt­no, a s dru­ge stra­ne ja­vlja se pro­blem lo­še or­ga­ni­za­ci­je i bes­po­treb­nog tro­še­nja vre­me­na na stva­ri ko­je nas ne­će do­ve­sti do že­lje­nog ci­lja. Da bi­smo na­u­či­li vje­šti­ne upra­vlja­nja vre­me­nom, tre­ba­lo bi da ja­sno po­sta­vi­mo ci­lje­ve i vri­jed­no­sti; ci­lje­vi su re­zul­tat kom te­ži­mo, a u vri­jed­no­sti spa­da­ju unu­tra­šnji po­kre­ta­či ko­ji nas in­spi­ri­šu da kre­ne­mo ka ci­lju. Uko­li­ko nam vri­jed­no­sti ni­su uskla­đe­ne sa ci­lje­vi­ma, ma­la je vje­ro­vat­no­ća da će­mo ima­ti do­volj­no mo­ti­va­ci­je da ih is­pu­ni­mo.
Ka­ko da is­tra­je­mo na pu­tu do ostva­re­nja za­cr­ta­nog ci­lja?
– Na pr­vom mje­stu, do­bro is­pla­ni­raj­te ono što že­li­te i za­pi­ši­te svoj plan raz­lo­žen u ne­ko­li­ko ko­ra­ka. Ta­ko će­te ima­ti ja­ču mo­ti­va­ci­ju; kao što ob­ja­šnja­va Bra­jan Trej­si u knji­zi „Po­je­di već jed­nom tu ža­bu”, „ža­bu”, od­no­sno bi­lo ko­ju oba­ve­zu naj­lak­še će­te „po­je­sti” ako je „isi­je­če­te na ma­le za­lo­ga­je”. Ta­ko­đe, ono što na­pi­še­te vi­še će vas oba­ve­za­ti da bu­de­te upor­ni i is­traj­ni, a ujed­no će­te mo­ći da iz­mje­ri­te vla­sti­ti uči­nak. Na kra­ju sva­kog da­na upo­re­di­te ono što ste is­pla­ni­ra­li sa onim što ste ostva­ri­li, pa pro­vje­ri­te šta bi tre­ba­lo da ura­di­te sju­tra i na­pra­vi­te plan za su­tra­šnji dan.
Šta su naj­ve­ći „kra­dljiv­ci vre­me­na”?
– Či­nje­ni­ca je da mno­gi lju­di če­sto ne­ma­ju svi­jest o to­me ka­ko re­al­no pro­vo­de vri­je­me. U naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ra­di se o to­me da ni­su pra­vil­no od­re­di­li pri­o­ri­te­te, pa tro­še vri­je­me na stva­ri ko­je su­štin­ski ni­su bit­ne, ali za ko­je je, kao i za stvar­no va­žne oba­ve­ze ko­je do­vo­de do ci­lja, po­treb­no ulo­ži­ti i vri­je­me i ener­gi­ju. U ta­kve stva­ri spa­da­ju te­le­fon­ski raz­go­vo­ri, od­go­va­ra­nje na elek­tron­sku po­štu čim ona stig­ne, bes­ko­nač­no du­gi po­slov­ni sa­stan­ci, gle­da­nje te­le­vi­zij­skog pro­gra­ma „sa­mo da pre­dah­ne­mo”, kao i to­li­ko po­pu­la­ri­zo­van mul­ti­ta­sking, od­no­sno pa­ra­lel­no oba­vlja­nje po­slo­va. Uko­li­ko za­cr­ta­te se­bi ci­lje­ve ko­ji su ne­do­sti­žni u vre­men­skom ro­ku ko­ji ste za­cr­ta­li, pa ih ra­di­te pa­ra­lel­no, sa­mo će­te se „vr­tje­ti u krug”, a že­lje­ni re­zul­ta­ti će iz­o­sta­ti, što će do­ve­sti do gu­bit­ka mo­ti­va­ci­je, i eto vas u „za­ča­ra­nom kru­gu”. Za­to je va­žno po­di­je­li­ti oba­ve­ze po hit­no­sti i va­žno­sti. Od­re­di­te pri­o­ri­te­te, i to ta­ko što će­te na pr­vo mje­sto sta­vi­ti oba­ve­ze ko­je su i hit­ne i bit­ne; na njih utro­ši­te naj­ve­ći dio vre­me­na i ne­moj­te se ba­vi­ti osta­lim oba­ve­za­ma dok ove va­žne ne oba­vi­te. Na dru­gom mje­stu su va­žni po­slo­vi ko­je ne mo­ra­te da oba­vi­te od­mah, a na tre­ćem oba­ve­ze ko­je vam dru­gi na­me­ću da ih ura­di­te od­mah ali ni­su bit­ne na pu­tu do ostva­re­nja va­ših ci­lje­va. Ka­da na taj na­čin bu­de­te gru­pi­sa­li oba­ve­ze, vr­lo br­zo će­te vi­dje­ti re­zul­ta­te i pre­sta­će­te da tro­ši­te vri­je­me na ne­bit­ne stva­ri. Ova­kva po­stav­ka stva­ri vi­še­stru­ko je ko­ri­sna; osim što će­te br­že do­ći do re­zul­ta­ta i za­dr­ža­ti mo­ti­va­ci­ju, na­u­či­će­te da ka­že­te „ne” sve­mu ono­me što vas ne do­vo­di do za­cr­ta­nih ci­lje­va.
Sne­ža­na Mol­do­van