Ne­si­gur­nost, ma­njak sa­mo­po­u­zda­nja, apa­ti­ja, ank­si­o­znost, za­vi­snost od ci­ga­re­ta i/ili hra­ne, na­ru­še­ni po­ro­dič­ni od­no­si... Pro­ble­mi sa ko­ji­ma se sva­ko­dnev­no su­o­ča­va­mo iz­i­sku­ju ve­li­ki sva­ko­dnev­ni rad na se­bi, pu­no str­plje­nja, ja­ku mo­ti­va­ci­ju i sna­žnu vo­lju da stig­ne­mo do ci­lja. Ali, u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va že­lje osta­ju sa­mo „mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru”. Raz­lo­zi su raz­li­či­ti – od to­ga da ni­smo u sta­nju da osvi­je­sti­mo put ko­jim bi tre­ba­lo ići, pre­ko me­to­da ko­je bi tre­ba­lo spro­vo­di­ti, za­ključ­no sa sla­blje­njem vo­lje ko­ja nas op­stru­i­še da sta­re na­vi­ke za­mi­je­ni­mo no­vim.
Me­đu­tim, ka­da bi nam ne­ko re­kao da na­še že­lje za pro­mje­na­ma mo­gu da po­sta­nu stvar­nost po­sli­je sa­mo ne­ko­li­ko su­sre­ta sa struč­nja­kom za hip­no­te­ra­pi­ju, vje­ro­vat­no bi­smo ži­vot vi­dje­li sa­mo u ve­drim i jar­kim bo­ja­ma, a sva­ki dan do­ži­vlja­va­li kao pri­li­ku za „hod po obla­ci­ma”. Upra­vo to je i vi­zi­ja i mi­si­ja Ive Ala­gić-Li­lić, ser­ti­fi­ko­va­nog hip­no­te­ra­pe­u­ta i di­rek­tor­ke pr­vog Cen­tra za hip­no­te­ra­pi­ju u Pod­go­ri­ci – da po­mog­ne svi­ma ko­ji kroz ži­vot, fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, idu sa oko­vi­ma a že­le da di­šu pu­nim plu­ći­ma. U in­ter­vjuu za “Dan” di­rek­tor­ka Cen­tra go­vo­ri o hip­no­te­ra­pi­ji, be­ne­fi­ti­ma ko­je ova me­to­da nu­di i pro­mje­na­ma ko­je se mo­gu po­sti­ći ka­da ono što vas mu­či na­u­či­te da sa­gle­da­te iz dru­ga­či­je per­spek­ti­ve.
Ko­li­ko gri­je­ši­mo ka­da hip­no­te­ra­pi­ju po­is­to­vje­ti­mo sa ma­ni­pu­la­ci­jom?
-Gri­je­ši­mo ta­man ono­li­ko ko­li­ko bi se ma­ni­pu­la­ci­jom mo­glo na­zva­ti bi­lo ko­ja dru­ga vr­sta za­ni­ma­nja ili ak­tiv­nost – ka­že Iva Ala­gić-Li­lić za “Dan”. - Jer, sve se na kra­ju svo­di na to ko oba­vlja ne­ku dje­lat­nost. Svi, od po­šta­ra do maj­sto­ra za po­prav­ku veš-ma­ši­na, mo­gu bi­ti ma­ni­pu­lan­ti ili mo­gu po­šte­no od­ra­di­ti ono za šta smo im po­klo­ni­li po­vje­re­nje da ura­de. Ono što na­vo­di da po­sta­vi­te ta­kvo pi­ta­nje hip­no­te­ra­pe­u­tu je što je do ne­dav­no po­jam „hip­no­za“ bio kod nas po­znat po scen­skim na­stu­pi­ma ma­đi­o­ni­ča­ra, film­skim sto­ri­ja­ma i tri­ko­vi­ma, pa otu­da i ne ču­di što i na­ši kli­jen­ti mi­sle da je u bi­ti hip­no­te­ra­pi­je ovla­da­va­nje vo­ljom kli­jen­ta, pro­gra­mi­ra­nje nje­go­vog mo­zga, iza­zi­va­nje sta­nja tran­sa i slič­no. Iza hip­no­te­ra­pi­je ne po­sto­ji ni­ka­va mi­sti­ka, a sta­nje u ko­jem se kli­jent na­la­zi to­kom tret­ma­na je ne­što što sva­ko­dnev­no, sva­ko od nas pro­la­zi vi­še pu­ta: ka­da se udu­bi u film, se­ri­ju, od­lu­ta u mi­sli­ma van tre­nut­ne po­zi­ci­je, ili, što je naj­slič­ni­je, sta­nje smi­re­no­sti uoči spa­va­nja, u kom smo i da­lje bud­ni i u pot­pu­no svje­sni se­be, svo­je oko­li­ne, zvu­ko­va... Da­kle, ne­ma pa­da­nja u trans, ne­ma sen­za­ci­je, već je ključ­no da kli­jent bu­de opu­šten i kon­cen­tri­san na rje­ša­va­nje pro­ble­ma. Po­sto­je mno­ge za­blu­de o hip­no­zi, me­đu­tim, hip­no­za je pot­pu­no bez­bed­na i mno­go­stru­ko ko­ri­sna. Ne po­sto­je kon­tra­in­di­ka­ci­je za hip­no­te­ra­pi­ju ni­ti ne­že­lje­ni efek­ti.Hip­no­te­ra­pe­ut pri­mje­nju­je na­uč­no de­fi­ni­sa­ne i prak­som pro­vje­re­ne teh­ni­ke za re­lak­sa­ci­ju, ko­jom po­sti­že efe­kat opu­šte­no­sti kod kli­jen­ta, na­kon če­ga se za­jed­no usred­sre­đu­ju na tra­že­nje rje­še­nja, na pro­mje­nu per­spek­ti­ve, od­no­sno na ot­kri­va­nje dru­ga­či­jeg pri­stu­pa od onog či­ji je re­zul­tat ne­mo­guć­nost iz­la­ska iz pro­ble­ma. Hip­no­te­ra­pi­ja ni­je gu­blje­nje kon­tro­le nad umom i mi­sli­ma, već su­prot­no od to­ga – po­sti­za­nje pu­ne kon­cen­tra­ci­je. Da­kle ne­ma ma­ni­pu­la­ci­je, ne­ma na­me­ta­nja vo­lje hip­no­te­ra­pe­u­ta, već sa­mo fo­ku­si­ra­no­sti na rje­še­nje pro­ble­ma ko­ji kli­jent ni­je mo­gao sam da pre­va­zi­đe bez po­mo­ći.
Da li sva­ka oso­ba mo­že da bu­de pod­vrg­nu­ta hip­no­te­ra­pi­ji ili ne?
-Sva­ko ko je vo­ljan da sa­ra­đu­je, ko je opu­šten i kon­cen­tri­san mo­že. Ono što sma­tram va­žnim da do­dam, a što se i u te­o­ri­ji i u prak­si po­ka­zu­je kao ak­si­om je da će hip­no­te­ra­pe­ut bi­ti ne­mo­ćan uko­li­ko kli­jent ni­je do­šao svo­jom vo­ljom ili ako ne že­li da ri­je­ši pro­blem. Ima­mo pri­mjer sa pu­ša­čem ko­ji je do­šao da „pro­ba i to“, a u stva­ri ne že­li da osta­vi du­van. Sa ta­kvim sta­vom će osta­ti pu­šač, ali će mu bu­džet bi­ti uma­njen za ci­je­nu tret­ma­na, pa će i hip­no­te­ra­pe­ut i kli­jent ima­ti fru­stri­ra­ju­će is­ku­stvo. Ta­ko­đe, ima­li smo dje­voj­ku či­ji mo­del po­na­ša­nja ni­je od­go­va­rao nje­noj do­mi­nant­noj maj­ci. Dje­voj­ka je do­šla pod na­go­vo­rom, a pro­blem je u stva­ri bi­la nje­na maj­ka; ona je tre­ba­lo da sjed­ne na sto­li­cu za kli­jen­ta, ona je mo­ra­la da shva­ti da je nje­no po­na­ša­nje i kon­stant­ni pri­ti­sak na kćer­ku, uzrok svim ne­vo­lja­ma kroz ko­je pro­la­ze u me­đu­sob­nom od­no­su i od­no­su pre­ma spolj­njem svi­je­tu uop­šte. Od­mah smo im sta­vi­li do zna­nja da im mi ne mo­že­mo po­mo­ći i ob­ja­sni­li smo im o če­mu je ri­ječ.
Da li je oso­ba ko­ja je pod hip­no­zom svje­sna ili ne?
- Hip­no­za je sa­mo je­dan od „ala­ta” hip­no­te­ra­pi­je. Po­no­vi­ću da to ni­je ne­svje­sno sta­nje, već sta­nje re­lak­si­ra­no­sti i kon­cen­tra­ci­je. Ap­so­lut­no i u sva­kom tre­nut­ku je kli­jent svje­stan sve­ga oko se­be. Obič­no to­kom hip­no­tič­kih teh­ni­ka kli­jen­ti­ma su­ge­ri­še­mo da za­tvo­re oči ka­ko bi se bo­lje kon­cen­tri­sa­li na pro­blem, ali ni­je ni to neo­p­hod­no. Na­u­ka ka­že da je čo­vjek sva­ko­dnev­no u sta­nju „hip­no­ze” vi­še pu­ta. Čak se po­mi­nje pro­sječ­ni in­ter­val od 40 mi­nu­ta. Mi ne raz­mi­šlja­mo da je hip­no­za gle­da­nje fil­ma, re­kla­me na TV-u, igra­nje vi­deo igri­ce... Ka­da nam pri­ja­telj opi­su­je pej­za­že i pre­dje­le ko­je je po­sje­tio pri­li­kom pu­to­va­nja, ako nas za­ni­ma to što pri­ča, mi smo u sta­nju hip­no­ze… Ka­da smo za­mi­šlje­ni, od­lu­ta­mo u mi­sli­ma, ta­ko­đe smo u hip­no­zi.
Ko­je pro­ble­me mo­že­mo da ri­je­ši­mo za­hva­lju­ju­ći hip­no­te­ra­pi­ji?
-Naj­vi­še se ra­du­je­mo ra­du sa dje­com, ne sa­mo iz ro­di­telj­skih po­bu­da, već i za­to što su dje­ca naj­bo­lji i naj­po­šte­ni­ji “lju­di”, naj­ma­nje va­ra­ju se­be i dru­ge, a na po­zi­tiv­ne in­pu­te re­a­gu­ju isto­vjet­no. Uspje­šnost hip­no­te­ra­pi­je u ra­du sa dje­com je vi­so­ka. Kor­je­ni ve­ći­ne pro­ble­ma ko­je od­ra­stao čo­vjek ima na­sta­li su u dje­tinj­stvu i va­žno je bla­go­vre­me­no uti­ca­ti da se ka­sni­je ne ma­ni­fe­stu­ju u ne­že­lje­ne po­sle­di­ce. Tu su pro­ble­mi mo­ti­va­ci­je kod škol­ske omla­di­ne i stu­de­na­ta, tre­ma i strah od jav­nih na­stu­pa, ši­ro­ka le­pe­za pro­ble­ma či­ji su kor­je­ni u sa­mo­po­u­zda­nju, hip­no­te­ra­pi­ja za spor­ti­ste, pro­blem u ve­za­ma i bra­ku, ank­si­o­znost, de­pre­siv­na sta­nja, stres… Pre­po­ru­ču­je se kao po­moć­no sred­stvo u pre­do­pe­ra­tiv­nom i po­sto­pe­ra­tiv­nom pe­ri­o­du, po­tom trud­ni­ca­ma i u mno­go dru­gih slu­ča­ja.
Ko­li­ko su po­ve­za­ni hip­no­te­ra­pi­ja i pla­ce­bo?
-Hip­no­te­ra­pi­ja je eg­zakt­na di­sci­pli­na i ne ba­zi­ra se na pret­po­stav­ka­ma, pa se sa­mim tim i ne osla­nja na pla­ce­bo efe­kat. Či­ta­mo po me­di­ji­ma uput­stva i sa­vje­te ka­ko auto­su­ge­sti­jom i po­na­vlja­njem ne­ke po­zi­tiv­ne man­tre mo­že­mo ot­klo­ni­ti pro­blem. Ni­je štet­no po­na­vlja­ti “do­bro mi je” ili onu an­to­lo­gij­sku re­če­ni­cu Slav­ka Štim­ca u fil­mu “Sje­ćaš li se Do­li Bel” “Sva­ko­ga da­na u sva­kom po­gle­du…”, ali oče­ki­va­ti ne­sta­nak pro­ble­ma od be­so­muč­nog po­na­vlja­nja man­tre je rav­no bu­da­la­šti­ni. Za­da­tak hip­no­te­ra­pi­je je da tra­ži oki­dač lo­šeg na­či­na po­na­ša­nja, uzrok pro­ble­ma. Mi ne­ma­mo ča­rob­ni šta­pić, ali mo­že­mo da po­mog­ne­mo kli­jen­tu da pre­va­zi­đe lo­še si­tu­a­ci­je i da bu­de ja­či od njih.
Ka­ko hip­no­te­ra­pi­ja za­pra­vo dje­lu­je i ko­li­ko tret­ma­na je po­treb­no da bi bio ob­ra­đen je­dan pro­blem? I, na­rav­no, da li je rje­še­nje traj­nog ka­rak­te­ra ili ne?
-Ne­ma ga­ran­ci­je, jer ni­je sve u vo­lji i vje­šti­ni hip­no­te­ra­pe­u­ta. Umje­sto od­go­vo­ra, sma­tram da je naj­bo­lje da vam pre­do­čim kom­pa­ra­tiv­nu stu­di­ju Ame­rič­ke kli­ni­ke Hip­no­sis. U rje­ša­va­nju istog pro­ble­ma kao re­zul­ta­te po­ka­za­la je sle­de­će: psi­ho­a­na­li­za je da­la opo­ra­vak u 38 od­sto slu­ča­je­va po­sli­je 600 se­an­si, bi­he­vi­o­ral­na te­ra­pi­ja da­la je opo­ra­vak u 72 od­sto slu­ča­je­va po­sli­je 22 se­an­se, a hip­no­te­ra­pi­ja je da­la opo­ra­vak u čak 93 od­sto slu­ča­je­va po­sli­je sa­mo šest se­an­si.
Ko­ji su Va­ši naj­ve­ći us­pje­si sa kli­jen­ti­ma sa ko­ji­ma ste do sa­da ra­di­li?
-Ka­da po­sli­je ne­ko­li­ko tret­ma­na do­đu opu­šte­ni i na­smi­ja­ni i ka­da po­sta­ne ja­sno da im vi­še ni­je po­treb­na na­ša po­moć.
Ko­li­ko je Cr­na Go­ra sprem­na za ova­kvu vr­stu te­ra­pi­je, s ob­zi­rom na to da su kod nas i te ka­ko uko­ri­je­nje­ne pred­ra­su­de pre­ma sve­mu što je no­vo?
-Zna­te i sa­mi da je si­tu­a­ci­ja u dru­štvu bre­me­ni­ta, da je so­ci­jal­no-eko­nom­ski mo­ment na ni­skim gra­na­ma, da su lju­di is­fru­stri­ra­ni ne­mo­guć­no­sti­ma da za­ra­de za naj­o­snov­ni­je po­tre­be, da ne mo­gu da is­ka­žu svo­je po­ten­ci­ja­le… Pri­jat­no smo iz­ne­na­đe­ni či­nje­ni­com da je mno­go njih za­in­te­re­so­va­no da po­tra­ži po­moć kod nas. Po­sto­je pred­ra­su­de, ali već po­sli­je pr­vog raz­go­vo­ra i po­seb­no po­sli­je pr­ve po­sje­te na­šem Cen­tru, shva­ta­ju šta im nu­di­mo i sprem­ni su na pu­nu sa­rad­nju. Ovo go­vo­ri o jed­noj ne­u­ni­šti­voj ka­rak­te­ri­sti­ci na­ših lju­di - da su ve­li­ki bor­ci. Čak i u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da su “ne­moć­ni” pred pro­ble­mi­ma ko­ji su ih za­de­si­li, oni se bo­re ta­ko što tra­že po­moć.
Ko­ja sta­ro­sna ka­te­go­ri­ja u Cr­noj Go­ri je naj­sprem­ni­ja da do­đe na hip­no­te­ra­pi­ju?
-Sta­ro­sna struk­tu­ra na­ših kli­je­na­ta je ša­ro­li­ka. Ako je po­treb­no da iz­dva­jam, on­da ću se opre­di­je­li­ti za sta­ro­snu gru­pu od 30 do 40 go­di­na. To su go­di­ne ka­da se već ozbilj­no za­ko­ra­či­lo u ži­vot i ka­da mla­da­lač­ki op­ti­mi­zam je­nja­va pred su­ro­vom re­al­no­šću vre­me­na u ko­jem ži­vi­mo.
Sne­ža­na Mol­do­van

Naj­br­ži­ma tret­man na po­kon

Cen­tar za hip­no­te­ra­pi­ju po­kla­nja tri tret­ma­na za či­ta­o­ce ko­ji pr­vi po­ša­lju svo­je po­dat­ke(ime, pre­zi­me i broj te­le­fo­na) na mejl zabava@dan.co.me.

zakazivanje je obavezno

Cen­tar za hip­no­te­ra­pi­ju na­la­zi se u Pod­go­ri­ci, u na­se­lju Sta­ri Aero­drom, Uli­ca Jo­si­pa Bro­za broj 7. Za­ka­zi­va­nje tret­ma­na je oba­ve­zno na broj 068-181-111. To je ujed­no i te­le­fon ko­ji je cje­lo­dnev­no u funk­ci­ji in­for­mi­sa­nja kli­je­na­ta o hip­no­te­ra­pi­ji. O ra­du Cen­tra za­in­te­re­so­va­ni se op­šir­ni­je mo­gu in­for­mi­sa­ti na saj­tu www.hip­no­te­ra­pi­japg.com, kao i na dru­štve­nim mre­ža­ma Fej­sbuk i In­sta­gram (hip­no­te­ra­pi­ja pg).

Hip­no­te­ra­pi­ja na re­cept

– Mi se ne upu­šta­mo u rje­ša­va­nje pro­ble­ma ko­ji su u do­me­nu me­di­cin­ske stru­ke, osim u ri­jet­kim slu­ča­je­vi­ma, ali stro­go uz pi­sme­ni za­htjev i sa­gla­snost psi­hi­ja­tra – is­ti­če hip­no­te­ra­pe­ut Iva Ala­gić-Li­lić. - Hip­no­te­ra­pi­ja je još uvi­jek ne­po­zna­ta u Cr­noj Go­ri, upr­kos nje­noj efi­ka­sno­sti. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, SAD i dru­gim raz­vi­je­nim ze­mlja­ma ona se do­bi­ja naj­o­bič­ni­jim lje­kar­skim re­cep­tom. Ko­li­ko je hip­no­te­ra­pi­ja za­ži­vje­la u spor­tu ne­ka po­svje­do­či po­da­tak da ve­li­ki NBA klu­bo­vi i bo­ga­ti fud­bal­ski klu­bo­vi na za­pa­du, osim fi­zi­o­te­ra­pe­u­ta oba­ve­zno u svom ti­mu ima­ju i hip­no­te­ra­pe­u­ta. Ta­ko­đe, dvo­ji­ca naj­pla­će­ni­jih spor­ti­sta svih vre­me­na Taj­ger Vuds i Majkl Džor­dan svoj sta­tus “naj­bo­ljih me­đu naj­bo­lji­ma” po­sve­ću­ju re­dov­nim hip­no­te­ra­pe­ut­skim se­an­sa­ma.