Ja­sno mi je da je bi­ti de­beo, za­i­sta u da­na­šnjem vre­me­nu ma­lo i ne­va­spi­ta­no, jer to go­vo­ri da ne ču­va­mo ku­ću u ko­joj ži­vi­mo, ne ču­va­mo svoj dom, a na­še ti­je­lo je­ste na­ša ku­ća. I mo­ra­mo joj ču­va­ti nje­ne „zi­do­ve“ , ra­di­ti na nje­nim do­brim „izo­la­ci­ja­ma“ bri­nu­ti o svim kon­struk­ci­ja­ma, jer uza­lud nam sve fa­sa­de i li­je­po okre­če­ni zi­do­vi, ako nam je unu­tra ku­ća trop, br­zo će pro­pa­sti.
Me­ni je re­ci­mo stra­šno kad ču­jem iz­ja­vu „je­dem na ner­vnoj ba­zi“, ma ni­je ne­go je­deš jer vo­liš, je­deš jer tr­paš, je­deš jer ti ni­je do­sta jer ne umi­ješ da po­sta­viš gra­ni­cu, jer ti ne­što sme­ta u ži­vo­tu. Za­to je­deš. Ili pak oni dru­gi ko­ji­ma se „sve­že čvor u sto­ma­ku” i ne obi­du­ju ga da­ni­ma od bi­lo ko­je vr­ste pro­ble­ma. Ja sam ska­pi­ra­la da kon­kret­no ja naj­ma­nje je­dem kad sam glad­na, a je­dem go­to­vo uvi­jek, stal­no ne­što gric­kam, pi­juc­kam, stal­no mi je ne­što pod ru­ku i ne, to ni­je šar­ga­re­pa ili ja­bu­ka, ne daj Bo­že li­mu­na­da ili ka­kva do­ma­ća va­ri­jan­ta. Ko­li­ko sam sa­mo ko­la-ko­le usu­la u svoj ži­vot, pa ova kom­pa­ni­ja bi tre­ba­la da mi pla­ća od­šte­tu do kra­ja mog ži­vo­ta, spr­ži­la sam je­tru bo­lje od bi­lo kog al­ko­sa i na po­slet­ku gle­dam, je­dan li­tar ne­pun euro. I to je tre­ba­lo da mi ka­že do­volj­no „Sme­će, Bi­so, sme­će, da što vri­je­di bi­lo bi sku­po i ne­do­sti­žno, a ne ova­ko”.
Go­mi­la­njem ki­li­ca, go­mi­la­ju se pro­ble­mi, što sa zdra­vljem u na­šoj „ku­ći“ to u na­šoj gla­vi, ki­li­ce vo­de de­pre­si­ji, od­bi­ja­nju dru­že­nja, ra­znih oku­plja­nja ali za­to de­be­lju­ce po­sta­ju pr­va­ci u naj­bo­ljim iz­go­vo­ri­ma za „ne­mam vre­me­na, pu­na sam oba­ve­za, dje­ca su mi pre­pre­ka itd.itd“.. I on­da po­či­nju da se re­đa­ju obe­ća­nja, po­sta­vlja­nje ra­znih ci­lje­va, če­ka­nje po­ne­djelj­ka ili pr­vog (jer jel­te ko po­či­nje ne­što pet­kom ili sri­je­dom), a ka­mo li di­je­tu.
Ču­la sam, tač­ni­je pro­či­ta­la li­je­pu stvar D.I.E.T je skra­će­ni­ca od DO I EAT TO­DAY što na na­ški re­če­no je JE­DOH LI ŠTO DA­NAS, de­blja­mo se jer ne je­de­mo, a ne obrat­no. Sre­ćom me­ni je vr­lo br­zo kre­nuo taj klik u gla­vi, re­koh se­bi „Bi­so va­la sad je do­sta !“ i kre­nuh u no­ve po­bje­de. Bio je to ne­ki če­tvr­tak, kad sam od­lu­či­la da pro­bam da se mi­je­njam, re­ko „Va­la svi po­či­nju od pr­vog i od po­ne­djelj­ka a ja ću va­la od če­tvrt­ka pa što bu­de. I bio je to Sve­ti če­tvr­tak za Bi­su. Htje­la sam po­ka­za­ti da ja to mo­gu i da ja to ho­ću. Pa okej, de­be­la sam, ni­sam ni­šta dru­go, valj­da je to naj­lak­še u ži­vo­tu, ski­nu­ti par ki­lo­gra­ma (iako ni­je) a vje­ruj­te mi da je­ste. To­li­ko dru­gih stva­ri je mno­go te­že za pri­hva­ti­ti, za iz­bo­ri­ti se sa nji­ma, da ovo što mo­ram je­sti pet pu­ta a ne jed­nom je naj­ma­nji pro­blem. Kre­ćem la­ga­no, ko­rak po ko­rak. Pri­ča­la sam vam već ka­ko sam po­če­la tr­ča­ti, od klu­pe do klu­pe, od ban­de­re do ban­de­re i on­da vam se to trč­ka­ra­nje svi­di. Kad se sje­tim sa­mo do­ruč­ka, Bo­že, te­ško li mi je bi­lo sje­sti i je­sti da, da ja ni­kad ra­ni­je ni­sam do­ruč­ko­va­la. Kod me­ne je po­sto­jao sa­mo je­dan obrok - ve­če­ra.
La­ga­no, sve je do­la­zi­lo na svo­je mje­sto, na­u­čiš pit` i vo­du. Eh kad se sje­tim, na­li­va­la sam se vo­dom u po­čet­ku ne zna­ju­ći da je gu­tljaj po gu­tljaj pra­vil­no, ne­go sam pi­la kao da mi ži­vot od to­ga za­vi­si, i sa­mo sam ju­ri­la u WC, u ša­li sam go­vo­ri­la da bi naj­ra­đe po­šla da mi ka­te­tar ugra­de, a on­da i teh­ni­ku kon­zu­ma­ci­je vo­de na­u­čiš. A on­da po­či­nju i pr­vi re­zul­ta­ti, bro­je­vi se mi­je­nja­ju, osmjeh je ši­ri, far­mer­ke sve uže i di­van je osje­ćaj. Ja sam na­kon is­pu­nje­nja svog pr­vog ci­lja od­lu­či­la ča­sti­ti se­be, i to zna­te li šta, ne bi­ste po­vje­ro­va­li, no­ve pa­ti­ke za tr­ča­nje. Uđe to ka­sni­je u krv, pod ko­žu stek­ne­te na­vi­ku, ru­ti­nu i po­či­nje­te da se mi­je­nja­te i kao oso­ba i kao čo­vjek. Poč­nu da plju­šte kom­pli­men­ti, da vam se lju­di di­ve, da vam tra­že sa­vje­te i bu­de vam li­je­po jer zna­te da ste ura­di­li ne­što do­bro za se­be, svo­ju po­ro­di­cu, dje­cu, mu­ža. Ah da - kad smo kod mu­ža – me­ni je moj do­ma­ćin uvi­jek go­vo­rio „Bi­so, me­ni si ti uvi­jek li­je­pa ko tad ko sad“ i to je ono pra­vo. Iako je to bal­kan­ski na­čin iz­ra­ža­va­nja emo­ci­ja ali vr­lo iskren, lju­di tre­ba da vo­le ono što je u nji­ma ono unu­tar „ku­će”, a ne sa­mo am­ba­la­žu što bi Želj­ko re­kao „ne su­di po am­ba­la­ži vi­dje­ćeš na kra­ju”.
Ta­ko da, mi­sli­te o lju­di­ma kad go­vo­ri­te o nji­ma, kad ih opi­su­je­te, ni­kad ne zna­mo šta je to do­ve­lo do tog da ne­ko­po­sta­ne XXL ve­li­či­na.
Opet oglad­njeh od ove pri­če. Ako i vas mo­re isti pro­ble­mi sa redovnom gim­na­sti­kom oko fri­ži­de­ra pi­ši­te, Bi­sa je tu ona sve vi­di.
Vo­li i vas Va­ša Bi­se­ni­ja od­sad pa na da­lje.