Nedavno sam, sticajem okolnosti, bila posjetilac našeg Urgentnog centra. Da nisu situacije koje nas dovode do njega toliko tužne i očajne, jer se tamo, ipak, nekome spašava život, sve bi moglo da bude i prilično komično. No, da krenemo redom. Sad već hladije glave, mogu da vam prepričam dio atmosfere. Nakon što smo zajednički shvatili da je član moje porodice, ipak, treći na listi prioriteta, da ipak ne umire iako jako lošeg stanja, kola hitne pomoći uputila su se ka Urgentnom centru. Na samom ulazu te dočekuje jedno desetak ljudi, tkz. pratnja pacijenata, koja nema gdje da sjedne i svak svog člana onako čuva, gurajući im one krevete metar gore, metar dolje, da ovom sledećem pacijentu ne smeta. Jer naš je Urgentni tako divno konstruisan, da se dva bolnička kreveta, ili kolica i krevet ne mogu mimoići, a da se svi ne ispomjeraju, kao u tetrisu, gore desno ili dolje lijevo, kako bi se lijepo posložili bez posledica. A onda ambulanta za prijem. E to je tek vesela družina. Niđe panoa, kakva intima, ajde Biska mnogo tražiš. Zavrću ljudima i ženama, majice, vrše se pregledi, mjereše se pritisci, stavljaju se braunile, miču, daje kiseonik ili upućuje dalje i svi jedni druge gledamo, misleći da je naša muka najveća, sa očima punim saosjećanja za ove druge. Tamo je taj pogled podrške zaista iskren. A onda, hajmo malo niže na snimanje pluća. Super. A tamo, nit čiviluka, nit ofingera, đe odložit stvari, na pod. Šta ima veze ipak to „gospođo traje samo pet sekundi”. Dobro i ja vala prećerujem sa tim što nemam đe jaknu da okačim, velika sam neka dama. A krevet, eee to je ljuta mašina. Umalo na njega dva put prst ne pričepih, pardon ne okidoh, kad sam pokušala da uzdignem naslon skoči medicinski brat i reče „nemojte, molim vas, taman smo ga potkočili tako, stavili smo tu kutiju i ne dirajte”. Đe god sam mrdnula sa krevetom, smetala sam „gospođo, malo desno, stavite ga uz zid, tu su vrata, morate lijevo, malo visočije, brzo ćete na drugo snimanje” i tako par sati. Ali što tamo čuh termina neću niđe garant. Na drugom spratu se snimaju pacijenti za CT kad li će lik „doktore, ođe imam jednu glavu“, vjerujem da je puna rečenica trebalo da glasi „Doktore, imam pacijenta kome je potrebno snimanje glave”. Da nisam znala đe sam pomislila bih da se oglasio neki mesar. A tek pacijent u alkoholisanom stanju kome pokušavaju da saniraju ranu jer je neđe pao pa udario glavom, umalo nas lik sve ne pobi, izvadio nož, nasta vriska, čudo i ono što je najgore, ljudi koji rade tamo, potpuno su navikli. Vidim da sem što su navikli na sve te silne ljude, na muku života, na patnju i smrt, krv i jauke, ti ljudi su navikli i na nered, na loš odnos prema njima, na uvrede i histeriju. Svi smo tu tražiti pomoć, pa zašto se ponašamo kao poslednji divljaci, zašto ne umijemo da odreagujemo ljudski, i od goreg ima gore. Zašto bar ne pustimo ljude da rade svoj posao, nimalo lak, pun stresa, bola, tuđe muke. Čovjek nije kamen, ostavlja na njega sve trag, ti ljudi nakon smjene idu doma, nose sve to negdje duboko u sebi, svojim kućama, porodicama, djeci. Nije lako gledati smrti u oči, nije lako kad neko zavisi od vas i plus mu svojim ponašanjem otežavaš. Pustimo ljude da rade svoj posao najbolje što umiju u uslovima koji nisu idealni. Ah, saga o „toaletu za pacijente” čekaće bolja vremena jer ne vjerujem da je doktor ili sestra ukrao i doma ponio poklopac sa WC školjke. Kaže vama Bisenija iz nedjelje u nedjelju, ne pretjerujmo dragi moji ni u čemu, ni u iću ni u piću, u umjerenosti je spas. Zdravlje je najbitnije no, niko Bisku ne sluša. Samo treba voljeti u neograničenim količinama, samo je ljubavi poželjno imati previše. Ostaloga ne.
Velik pozdrav doktorima i osoblju UC, koji su mini heroji, jer raditi onakvim tempom, u onakvim uslovima je za veliko poštovanje i daleko mi lijepa kuća od njih. Živite mi zdravi i veseli.
Pisala bih još, ali me ograničavaju sa šlajfnom...