Evo i sredine maja, a ja se pometoh, a tako mi i treba kad sam šporet razmontirala poslije prvog toplijeg dana. Fino nama Seve reče „vidjela sam snjeg u maju” no niko tu velju umjetnicu neće da sluša. Mislili ljudi da je to umjetnička sloboda, a ne živa istina. Jakne sam neđe zabacila pa sad kontam u sebi ili mi je lakše pretrpjet malo i cvokotat u sebi ili opet svu onu muku činjet i preslagat ormar, lakše mi je amoksicilin popit no o tome jadu radit. A neko se našali pa reče „niste baš sve smršale, zato se otegla zima” dok ove druge misle „kud bacismo tolke silne pare na kvarcanje i čuda, kad smo opet rolke natukle“. Teke, niko srećan niko zadovoljan. Ovih dana su aktuelne dječije mature i polumature, iliti modernije rečeno „prom”. E kad se sjetim svoje polumature, dođe mi da plačem, a tek mature prvo da plačem pa da se kidam od smijeha. Na maloj maturi sam prvi put pošla kod frizera i stavila minival. I sad se sjećam mirisa one kisjeline koju sam držala na glavi i moje mukice i pitanja „oće li mi se ovo ikako malo ispraviti i da li ću se ovako osjećati ko buđava krpa za podove“. Srećom frizura je bila dobra, ali samo nakon par sati istezanja lokni, jer sam na samom startu izgledala kao pokojni Majkl još iz Afro faze dok se svog porijekla nije stidio. Tad nije bilo pratilaca, ruža, aviona i pred slikanja, dronova i čuda. Ispred doma Vojske ispratila me majka, sva ponosna i mislim da na tu noć imam jednu ili dvije fotografije za uspomenu. Naravno skromnost u svemu je bila dominacija, maskara po prvi put, baletanke, skromna haljinica i to je to. Ali već matura je bila priča za sebe. Trista pokušaja i kombinacija, modela i dizajna, svega i svačega. Tu sam imala kiks sa frizurom, pošla da se ofarbam u ružino drvo (vrsta crvene boje za kosu) a vratila se bukvalno kao ružino drvo, skoro pa zelena. Crnog svog pratioca imala sam da ubijem jer me je na svaka dva minuta pitao „da se nisam pogužvao“ e to mu je jedina muka bila. I nakon sat vremena plača pred kretanje ja sam svoju frizuru sama napravila, a prethodnu sam debelo platila, i onako neurotična pošla na tu našu prom. Pošto je, ipak, Gimnazija bila drugačija od drugih škola i gimnazijalci su bili drugačiji. Tada u rok fazi sa kariranim košuljama i pocijepanim farmerkama, crvenim i plavim starkama, dolazim ja u kompletu, štikle, nakit, šminka. Tri put sam pored razredne prošla i nije me prepoznala. I tad je skromnost imala cijenu, više smo se družili, smijali, poštovali. Više smo voljeli jedni druge, nekako iskrenije, ili nismo, pa i to je bilo iskrenije. Danas, gledam curice, profesionalna šminka, haljine šiju modni kreatori, cipele su teški brendovi, dolazi se na polumature sa limuzinama, profesionalni fotografi i fotosešni, ali okej ovo je njihovo doba, neko drugo vrijeme, neki novi klinci. Ali, srećom postoje i oni divni roditelji, koji su djeci objasnili šta valja a šta ne, pa nisu došli ko loše kopije nekih javnih lica, već autentični u svojoj skromnosti, usklađenosti i svedenosti. Bravo za njih i poljubac za njih, a bilo ih je, vidjela sam. Eto, ljubi vas Bisa, svim roditeljima čestitam proslave ovih divnih dana, polumatura i matura i svu djeci neka vam sreća i nafaka prati.
A tebe Irina ljubi tvoja tetka Bisenija...