Kako je lijepo biti mama. Predivno. Imaš svoju mladunčad koju voliš koju hraniš, braniš i koja ti krv piju na slamčicu ko vampirići. Sve mi koje smo se na vrijeme udale, bravo nam ga, sad uživajmo u blagodetima i nemoj neka da žali onu drugu tamo, što nije udata i što spava do podne. Same smo birale. Imam prijateljicu koja kaže „ja ko da živim u porodici zmija, koja je odsjela u hotelu sa pet zvjezdica“. Prvo je čudno poglednuh pa pitah, a što moja Ivka? „A kako što Biso, đe se skinu, tu ostave, k`o zmija kožu, ogluvljesmo svi po kući od moje vriske i ponavljanja: obuj se, presvuci, prestani, dodaj, uzmi uči”. Ajde moja, rekoh, to je sve normalno, jedan dan sam brojala peškire, bogme pariram taman hotelu, perem po čitav dan. Sad bi me domaćin ispravio „ne pereš ti nego mašina”, ono jeste, istina, ali treba sve to sortirati, ubaciti, raširiti, nasložiti, opet posložiti, nije to lagan posao. A najstrašnije je kad se prave gluvi. Jedna je vodila sina tri puta na ušno dok je bio mali, mislila je da je gluv, i kad ga je doktorka pitala što se ne odazoveš majci on lijepo odgovorio „Dosadna mi je“. I pitanje svih pitanja, što se čaša, kad popiju vodu, ne opere i ne vrati na mjesto, nego samo „tup“ sudopera, pa ne radim u staklani da ih štancam i pravim. I zašto niko ne promijeni rolnu papira, pa zaboga, jel to samo meni Hfali ili svima. Šalila se moja Viki sa djecom, pa da ih motiviše i druži se sa njima nazivala ih po knjigama ili junacima literature, Tom Sojer, Meri Popins, Ana Frank, Pipi Duga Čarapa, čak i mene nazove Anom Karenjinom. E moja draga, nekad mi samo fali voz da se bacim pod njim kad me slude svi okolo. Pričam ja to mojima, a starija se kćerka šali, „Ajmo mi po kolacima i jelima: Cezar salata, Ledena kocka i čupavac“. Na to sam joj samo rekla ti bi bila „lenja pita“ i nijesmo se više šalile na tu temu. Reče mi ona da pametniji popušta i ode u svoju sobu. Stalno mislim na njihove stvari, kad za proteze, preglede, sastanke, svi po smart phone u ruke imaju niko podsjetnik da napiše, jer imaju dežurnu sekretaricu koja sve pamti i memoriše. Jes, al zato kad treba Shawn Mendes da izbaci novi singl, to se provjerava na svaka dva minuta, sekunde, da se ne okasni i ne propusti što. Pa još kad kažu „oprali smo TI sude, ili raspremili smo TI dnevnu sobu“, pa jeste li meni ili svima vama rođaci, svi živimo zajedno, valjda. Nikako to mladunci da ukapiraju. Sjutra kad se rasiju po svijetu, ako budu đe i pošli, pitaće se „kako se ono mijesi lebac, a na koliko se pere škuro, kako da upalim mašinu“ a ne, ne, neće biti pomoćnice, sami se snalazite. A posebno, ženska djeca. E biće muke, kad se poudaju, pitaće ih „imadoše li majke da ih nauči“. U šali kažem da ću ove moje udavat sa uputstvom za upotrebu, šta znaju šta ne znaju i nema vraćke, potpis, pečat i da se zna. Ipak smo bili malo drugačija generacija. Mene i dan danas po malo strah od zelenih očiju moje majke. Znala je samo da me pogleda i ja se selim iz tačke A u tačku B. Ovo danas, stotine poruka, fejsbuk, instagram, i sve miss call, pa ja kad bih se ubila nekad moju kćer dobiti ne mogu. No, što bi rekli, samo nek su zdravo i uzbrdo brzi. Tako lepe moje, ne ćerajte kume, sestre, drugarice da se udaVaju, imaju kaT. Sjetite se nedjeljnih kupanja i rasparenih čarapa i odustajte od tih ideja. Pustite žene nek uživaju. Danas vele do četrdesete nije kasno, a evo i svaki način.. Sve je ovo zbog kiše, a inače sam baš raspoložena...
Ljubi vas Bisa..