U vrijeme kada je svijet pun nekih životnih mudrosti, kada nas obasipaju pričama o ljubavi i emocijama, uče nas nekim osnovnim stvarima, ja razmišljam kako ću neke obične stvari da naučim moju djecu. To nisu stvari kao, voli, poštuj, cijeni, živi, diši,to mi dođe nekako prirodno. Moju djecu ću da učim potpuno, moglo bi se reći jednostavnim stvarima. Naučiću ih da se smiju, ali da se smiju na glas, grohotom, da brinu o sebi, da umiju da naprave doručak, da operu svoj veš, da sklone za sobom, da nije sramota tresti stoljnjak, da svakoga lijepo pozdrave, da čine ljude veselim. To je mnogo bitnije od svih onih priča koje im prodajemo po internetu i lajfkoučujemo po čitav dan. Hoću da ih naučim da sem stomaka i dupeta postoje i drugi organi koje treba puniti i hraniti, kao što je srce, kao što je oko i mozak. Da su sjećanja najbitnija i da se najbolje troše pare na kilometre koje će preći i predjele koje će vidjeti. Jer kad će, ako neće sada. Dok su mlade, bez obaveza, djece, strogih šefova, muževa, dok im još godine omogućavaju da mogu šetati, skitati, trčati, disati punim plućima. Niko ne kaže da to i kasnije neće moći ali mnogo nekako teže to ide, komplikovanije. Eto, ja u mojim četrdesetim sad već ne mogu neke stvari. Izdaje i zdravlje i vid i ljepota, ostaje žal. Sad između nove veš mašine ili nekog putovanja biram mašinu, ili između nekog spa opuštanja biram zavjese , a da ne govorim da ću rađe vikend provesti preslažući ormare od neke ture planinarenja, em ću da se smorim, em nisam u kondiciji, a kao sve „život počinje u četrdesetim”, to mora da je rekao neko sa svojih pedeset, pa se samo prisjeća. Naučiću moju djecu da već danas probaju najljepši kolač, onako sebično, same, jer znam da će biti vrijeme kad će i kuvati i spremati sve što drugi više vole, naučiću ih da poklone sebi vrijeme, za dobar film, pozorišnu predstavu. I da, nek idu same, što da ne, da su same sebi nekad najbolje društvo. Biće dana kad će im trebati prijatelj, a njih će biti malo ili nimalo ili će biti daleko. Biće upućene sebi. Naučiću ih da vole da se dotjeruju, šminkaju, uživaju u sebi, omiljenom parfemu, nekom svom ritualu. Da imaju dan za sebe ili dio dana, kada će uz čaj listati neki časopis, čitati neku knjigu ili prosto i jednostavno uživati u samoći. To ne znači i biti usamljen. Sad je polako, pravo vrijeme da ih pripremam za njihove četrdesete. Naučiću ih da imaju listu realnih želja i zadataka i da polako ispunjavaju i jedne i druge, proporcionalno i pošteno. Da cijene pruženo i omogućeno. Puno je tekstova koje govore sam o ljubavi, saosjećanju, pažnji prema drugima, poštovanju i sve je to lijepo, ali ja želim i da budu malo sebične i da sebe vole najviše, da ugode sebi i pruže sebi sve što požele. Da svoju sebe najviše vole. Mada i to sam već čitala al nije zgoreg da se ponovim. Želim da ih naučim da prije svega budu srećne i kada vide svoj odraz u ogledalu ne skreću pogled već mu uvijek podare najljepši osmjeh. Neki će morati na ovome malo da porade, a neki se već sa ovakvim stavom i rode. Sve se postiže vježbom, jer život je kao maraton, počneš sa prvih sto metara i tjeraš dalje.
Ali polako pričaću vam ja još...
Čitaćemo se opet..
Ljubi vas Biska vaš drugačiji lajfkAUČ.