Pod­stak­nu­ta jed­nim po­stom na dru­štve­nim mre­ža­ma, pi­šem Bi­su dan ra­ni­je, što i ni­je ta­ko lo­še po­ne­kad. Evo šta se de­ša­va, da­kle, bri­žni ta­ta je sni­mio te­le­fo­nom, sa pri­stoj­ne uda­lje­no­sti, ka­ko tre­ner, jed­ne ško­le pli­va­nja, sta­vlja di­je­te u ba­zen i plju­ska ga vo­dom, dok di­je­te hi­ste­rič­no pla­če i ne­go­du­je, oči­to ne že­le­ći da pli­va ni­ti da se to­me po­sve­ti. A on­da ve­lik na­slov, ta­ta dje­te­ta, spre­mio tu­žbu pro­tiv ško­le pli­va­nja, jer su se ne­do­lič­no po­ni­je­li pre­ma dje­te­tu. Pr­vo, ta­ta sa pri­stoj­ne raz­da­lji­ne sni­ma svo­je di­je­te ka­ko ga ne­ko „mal­tre­ti­ra”, ja bih bre sko­či­la, ras­tr­gla mu ži­lu ku­ca­vi­cu, spa­si­la di­je­te, za­gr­li­la ga, utje­ši­la. A ova­mo ne, ta­ta „zoom” da se sve bo­lje vi­di i ja­sni­je, jer va­lja­će zbog tu­žbe, iz­gle­da i „hop” sve na dru­štve­ne mre­že. E sad, ni­je u pi­ta­nju tu­žba ni­ti ova ško­la pli­va­nja, već sam htje­la pi­sa­ti o to­me, ka­ko se sve za­pra­vo pro­mi­je­ni­lo. Ja ni­kad ni­sam uči­la da pli­vam, bi­lo je kao u dje­lu Šek­spi­ra „bi­ti ili ne bi­ti” pli­vaš ili te ne­ma. Sje­ćam se Žu­pe ti­vat­ske, moj brat od uja­ka, nje­go­va eki­pa, go­mi­la ro­đa­ka, kao da je imao ko on­da i vre­me­na i ži­va­ca da te uči ne­go „pli­vaj!”. A on­da se ju­ri­mo po onim kr­ši­ma, po­raz­bi­ja­mo ko­lje­na, krv na sve stra­ne, pa se ni­smo pla­ši­li aj­ku­la i mor­skih pa­sa, što bi mo­ja Va­ci re­kla „kro­ko­di­la” iz vo­de. A jed­ne go­di­ne od­osmo sa ško­lom u Ra­fa­i­lo­vi­će, dok su te­ta Na­da i Mi­le­va, sje­dje­le i ća­ku­la­le na klu­pi, na­ma je bi­lo da pli­va­mo ili da ne ula­zi­mo u vo­du, uđeš li, a ne znaš pli­va­ti, sam se sna­la­zi. Te go­di­ne smo svi po­do­bi­ja­li va­ške, sla­bo ko ­je na­u­čio da pli­va, ali smo u ško­lu kre­nu­li sa no­vim fri­zu­ra­ma. Kud bi ovaj tre­ner sa snim­ka, ovaj opa­sni mor­ski pas, da nas ma­lo po­pr­ska i na­u­či da pli­va­mo. Tad na to nam ro­di­te­lji ni­su ba­ca­li pa­re. I tad su se te­ško sti­ca­le. Ku­pe nam po šla­uf, ja i dan da­nas imam je­dan pri­rod­ni, ili po jed­ne mi­ši­će na ru­ke i ko­pr­caj se. Ja mo­gu re­ći za se­be da sam se sa­ma i na­u­či­la, uz ma­lu Ran­ko­vu po­moć. Da­nas ro­di­te­lji mi­sle da ako pla­te, dje­ca mo­gu i mo­ra­ju sve. Da bu­du sa­vr­še­ni pli­va­či, da sjaj­no ski­ja­ju, da su vr­hun­ski spor­ti­sti. A ne ide to ta­ko bra­ćo mi­la, za ne­što ima i ge­ne­ti­ke. Ne mu­či­te dje­cu, mo­žda im taj dan ni­je vo­lja, ba­či taj dan pa­re za čas, oganj u njih, po­ve­di di­je­te na sla­do­led, a ne bu­di cr­njak ko­ji će da sni­ma ka­ko mu di­je­te pla­če da bi ne­ko­me mu­ku za­po­di­je­vao. Pri­đi, pi­taj čo­vje­ka, jel to tak­ti­ka, jel se ta­ko mo­ra. Ve­ća bi fa­ca ta­jo bio i he­roj da je pri­šao pa gur­nuo tre­ne­ra u ba­zen, ona­ko iz fa­zo­na i ša­le, še­ret­ski, pa da se i on buć­nuo, ob­u­čen, baš bi bi­la fo­ra jel da? Di­je­te bi pre­sta­lo da pla­če, svi bi se na­smi­ja­li... Hm, je­di­no bi ta­jo mo­žda po­pio tu­žbu od tre­ne­ra ovaj put, a mo­žda bi či­tav tok pri­če bio dru­ga­či­ji. A dje­te­tu vr­hun­ska uspo­me­na za či­tav ži­vot, a ova­ko ne znam što bi re­kli ne­ki „ne­sam ško­lo­va­la”. Mi baš sti­gli sa mo­ra. Pre­smi­je­šna fa­mi­li­ja, ko le­gi­ja stra­na­ca, ima­mo cr­nih, bi­je­lih, cr­ve­nih i Bi­sa ša­ren­dać. Ko da se ni­smo svi u isti va­kat nit ku­pa­li nit sun­ča­li, svi raz­li­či­ti. Ipak naj­ljepše uspo­me­ne u me­ni bu­di Su­to­mo­re, voz, uska­ka­nje u ju­tar­njim i po­po­dnev­nim sa­ti­ma, čak sam do­ma če­sto bez pa­pu­če do­la­zi­la, da je ta­jo moj bio pa­me­tan pa da tu­ži ŽCG, eee ko zna gdje bih da­nas lje­to­va­la. Da­kle, ro­di­te­lji mo­ji mi­li, gra­di­te uspo­me­ne sa va­šom dje­com VI, a ne tre­ne­ri, laj­fko­u­čo­vi i osta­li. VI. Jer tek tad će­te bi­ti su­per he­ro­ji, a ova­ko osta­je­te sa­mo obič­ne tra­ča­re i tu­ži­ba­be. Aj­te sad. Vo­li­te se, lju­bi vas Bi­se­ni­ja.