Kako ste mi ovih dana mili moji, ima li smijeha i radosti kod vas, ili ste mi ne dao Bog depresivni u ove jesenje dane? Zašto depresija kad ima svega, iglica iliti zinzule dva evra, mandarine isto, nar skoro pa toliko, ali, ne mora se kupiti kilo il dva, kupite tri, četiri ili šaku i zadovoljiš svoje čulo i nisi depresivan. Ne žali da uživaš u mali stvarima, sitnicama jer one čine život punijim. Ne uskrati sebe, nagradi se, malim stvarima, sitnicama, poklonima. Meni je najljepši poklon onaj koji sebi kupim na dar. Hajde da vam ispričam nešto. Skoro mi je u poslovnici došla gospođa, šapuće, sa usana čitam šta želi da kaže, diskretno otklanja maramu i pokazuje mi rupicu na grlu, odmah sam shvatila. A onda i ja nesvjesno počinjem tiho da pričam, normalno, da obraćam pažnju na riječi koje izgovaram, kako bih se približila gospođi. Uzgred saznajem da je i ona bila trgovac, majka troje djece, ima muža kraj sebe koji joj pomaže sada u teškim trenucima. Ipak izgubiti glas i moć govora nije lako. Saznajem da je morala čak i ishranu da koriguje, da se odrekne stvari koje voli jako, da bi sačuvala sebe i trajala svojoj djeci. I dok je sa suprugom odlazila nasmijana, veselih očiju, koje žele da žive ostavila me je u dobokim mislima. Ja tada shvatam da većinu svog vremena, dok govorim ja zapravo vičem, urlam, derem se, kao pokvarena ploča, jer je počela sezona „obuj papuče i zatvaraj vrata”. Često kapiram da mene moja mlađa čeljad i ne čuju dok ne upalim te najvisočije tonove. Dok mi sve žice po vratu ne poispadaju, mene niko ne čuje. Ja moram da streknem pojedine visinom tona da bi obratili pažnju na ono o čemu pričam. Vjerujem da me pola komšiluka čuje svakoga dana kad je vrijeme ručka, jer nije malo što ga spremim već i molim, preklinjem da se sjedne za sto da se jede. A već da ne pričam o onome „sredi svoju sobu, zašto su knjige svuda po kući, bacajte čarape u korpu”. I kad pomislim da sam čudovište, čujem mili glas svoje prijateljice koja mi kaže isto. I onda nažalost, bude mi prijatnije i lakše, jer Biso, nisi jedina. A onda mi je na pamet pala moja korisnica, koja mi reče da više nikada neće moći da se smije, ono slatko na sav glas, ne može ni da pjeva, a tako silno je voljela. I onda shvatam koliko sam sebična i kako sebe i svoje glasnice i svoje tijelo trošim na urlanje i viku - kad sve bude na kraju isto. Samo sam ja potrošila sebe, djeca će uraditi svakako šta hoće a ja sam ostala prazna i potrošena. Obećala sam sebi da ću pokušati da se mijenjam. Da govorim tiho i pokušam da na taj način skrenem pažnju na sebe jer u protivnom, komšiluk će pisati peticiju za moje iseljenje, jer zaboga „jedino se ti Biso u komšiluku čuješ”. Beskrajno me i sada rastuži pomisao na dragu ženu koja više neće moći da se smije ali njeno srce je nasmijano i tačno se osjeća da je bila neka vesela i razdragana duša. Živjeti u tišini nije lako, ali nekada je tišina jako potrebna. Tiho da bi čuli nečije otkucaje srca, tiho da bi shvatili nečiji pogled, tiho da bi nam se prenijela neka „nijema” poruka jer, nekad se bolje srcem priča nego usnama i riječima. Tako drage moje drugarice, operske pjevačice, jer neću da vas vrijeđam jer sam ista, hajde da pokušamo ovako, da tiho na uho svom djetetu kažemo „pođi, sredi svoju sobu i bićeš nagrađena”, možda ćemo postići bolji rezultat, možda upali šaputanje, tiho i medeno, a ako se soba sredi, onda upaliti muziku, smijati se i pjavati onako na glas, pa što mari što nemamo talenta i super ako čuje komšiluk. Eto, ne znam što vam ovo ispričah ali, to mi je bio pečat ovih dana koji ne zaboravljam. Budite mi vesele, vrijedne i nasmijane. Jesen je vrijeme zimnica pa javite ako imate neki dobar recept. Voli vas vaša Bisenija i vi volite nekoga. Čitamo se.