E kako je lijepo biti glup. Ne mislim ono glup, pa da baš ništa ne znaš, ali ono nekako glupkast, da te mnogo ništa ne zanima i ne opterećuje.Možda to nije biti glup, već naprotiv, biti bistar, vispren, fleksibilan. Eto, dok se ja oko neke informacije satrem, pa onda šta i kako dalje, pravim plan, program, šeme i čuda, drugi lagano i opušteno. Fino i spontano. I onda se mi „ovakvi“ smatramo bistrijima od onih drugih, kojima sve teče lagano, jer se mnogo ne opterećuju. Biće što biti mora varijanta, a ne ona teža sa planom i programom. I šta se dešava na kraju? Mi budemo ljuti jer se opteretimo i samim sobom i ovim drugima, potegnemo i povučemo deblje krajeve, žrtvujemo sebe i svoje vrijeme, jer ovi se „drugi” manje opterećuju, a to nas (Zaboga nervira) pa da ne ispustimo što, da nam što ne promakne, poturamo svoja nejaka leđa a „oni“ jašu li jašu. I? Ko je tome kriv? Sjetite se samo koliko ste se puta ugrizli za jezik, „povukli ručnu“, vratili korak unazad, napravili kompromis? A da li je to neko tražio od vas, ili ste vi to onako, jer ste „takvi“ i tako vaspitani. I do kad ćemo da zavaravamo sebe da se to tako mora. E ne mora! Dosta smo se svega namorali, treba promijeniti nešto i lagano odustajati od nekih ljudi. Ozbiljana sam. Jer neki ljudi ne zaslužuju prijatelje kao što sam ja, kao što si ti. Oni bez mnogo razmišljanja gađaju u sred mete „puf“ po sred srca, pa ko što ponese, nema mnogo sjekiracije. I tad smo i povrijeđene strane, patimo, povlačimo se, loše se osjećamo. Budale! Na kraju, tako nam i treba. Da, da, baš tako. Nekima je isto rekli „kuš“ ili „bonžur” i opet smo prema njima fini. Jer oni ništa ne shvataju ozbiljno, ne primaju srčano, pamet je odavno u „off line modu“. Žive srećni tako neznaveni. I nema kod njih autoimunih bolesti, Hašimota, srčanog virusa, insomnije. Oni su zdravi, pravi i imuni na sve, njih i virusi zaobilaze. Sa razlogom. Kod njih je sve rano, jedna scena, jedan kadar, jedan čin, a nekao kod nas „ovakvih“ na hiljade „šta-ako-kako“ , milon mogućnosti, scenarija, filmova i kombinacija. I u svoj toj našoj pameti, mi izludimo sebe. A sve zaista bude i prođe lagano. Malo krivimo horoskop, malo DNK, ali Bože moj opravdanje se može i mora naći. I zapravo, jedino kad svi pomalo više uključimo glave i senzore jeste neka katastrofa. Po nepisanom pravilu mora biti neka poveća, možda vremenska, društvena. E tada se brišu granice. Tada smo svi malo uigraniji, malo bolje kontamo, cijenimo. Ali, na žalost, kao anestezija i to nam je kratkog daha i počinje da „popušta“. Počinjemo da cijenimo ono što imamo, a gubimo, nekako uvijek prekasno. Ali opet bolje ikad neko nikad. Jer dok pjevamo možemo sami, ali kad je frka „dje si Đuka“. Ne valja to tako drugari. Sjetimo se prijatelja, tek „kad nas lupe vrata po petama“. Zna da bude prekasno tada. Tada shvatimo da „najljepšu jabuku i najgore prase zagrize” i da smo nekad „zalud bacali bisere pred svinje“. Jer zašto trošiti sebe na ljude koji to ne primjećuju i nezaslužuju. Ako malo bolje otvorimo okice shvatićemo da ima sasvim dovoljno onih kojima smo potrebni. Mislite o tome i ne trošite se na pogrešne stvari. Do sledećeg piskaranja...
Voli vas Bisenija!!!!