-Šta su za vas životni heroji, šta su za vas borbe, kako vi gledate na život? Ko su vaši idoli, i čemu se divite? Kako zamišljate sebe za desetak, petnaest godina, da li ste srećni? Da li uopšte razgovarate sa sobom i koliko brinete o sebi? A znam da ste bombardovani danima idejama o ljubavi prema sebi, životu, zdravlju. A koliko zaista činite da pokažete to? Virusi haraju, mi se šalimo, sprdamo na razne teme, smrt je svuda oko nas, jel mislite da smo malo neozbiljni? Ali okitimo instagrame i fejzbuke slikama „bolesna sam, slika infuzije, loše mi je, slika flastera”, što bi moja prijateljica rekla „ne bolujte ne plej bek, neko vas posmatra”. Da li ste ikada vidjeli prave borbe, one svakodnevne, životne? Gdje svako jutro kad otvore oči kažu „hvala ti Bože na još jednom danu, a boli li boli”. Ne budite licemjeri. Da li ste ikada razgovarali sa osobom koja nešto trpi, ili je u bolovima stalnim, da li ste primijetili koliko su te osobe hrabre, koliko osmjehom kriju svoj grč, a vrisnule bi na glas, dok pokušava da napravi pokret koji je vama lak, a njima težek kao olovo. Da li znate kako je kad ruka ne sluša, ili noga, kad vam riječi iskaču sa usana, a slabo ko vas razumije. I dok im u duši puca, da li se zapitete koliko ste srećni jer ste zdravi, jer niste kao oni. Eto recimo, dječak ste, sedmi razred, govorna mana, loše pričate i niko nema strpljenja da vas sluša. Profesorima je lakše reći „evo ti dva, sjedi dolje”, a vi znate da ste proveli noć čitajući, a vi znate da znate sve iz te istorije i biologije ali da, istina, teško vas je slušati, da, mucate. Disleksični ste, imate milion pauza. To, recimo ne boli, ali boli vas duša. Neopisivo. I onda se pitam gdje je nestala empatija. Kako se ama baš niko ne potrudi da pomogne, da pokuša da pomogne. Kako tom nastavniku nije krasno što se taj dječak trudi, napinje iz petnjih žila da kaže „hej, različit sam ali želim da vam pokažem kolika je moja želja da napredujem, koliko se trudim, koliko sam jak. To je za mene životni heroj. A onda imate mladu djevojku, ženu, nazivaju je srnom a zapravo je lavica. U jakim bolovima se budi i svaki dan je novi izazov. Ona kaže moj život je borbač, takmičenje, ne želim da sam luzer, hoću pobjedu, zlatnu medalju da zasijam na tronu. I nema veze što peče i boli, ja ću čupati i boljeti ovaj život još jače, da mu pokažem da je ovaj osmjeh snažniji od svih njegovih izazova. A onda kad nema dalje „idem dalje” i zapjevaću, jer pjesma liječi, tako misli ova žena, borac. E i ona je za mene životni heroj, junak. I tako dok namjestate rukicu da je slikate sa nekim flasterom, ili gipsom, braunilicom iz kliničkog, pomislite na sve te koji danas šišaju svoju kosu i plaču u sebi, jer, lakše je da se naviknu da je nemaju, nego da im opada. Pomislite na sve one koji čekaju na svoj bubreg i dok im aparatić prečišćava krv ne slikaju, jer ne žele da vas uznemire, nas zdrave, koji to ne možemo shvatiti. Oni sa slušalicama i muzikom u ušima, čekaju da se oglasi alarm i da pohrle životu u zagrljaj. A šta mi radimo do tada? Jaučemo kako nas sjekiraju mnogi modni trendovi, cvilimo za novim cipelama, duboko oplakujemo sudbinu jer nismo odgledali seriju do kraja. Avaj, u pamet se, junaci. Ni Bisa nije svetac, sve joj se čini da je njena muka najteža, ali nije. Treba da sam srećna jer imam sve i zdrava sam. Davno me je neko naučio da svaku noć prije nego li sklopim oči, pomislim na tri stvari za koje sam zahvalna. Večeras ću pomisliti na sve one kojima nešto fali, koje nešto boli i pomoliti se za njih. Uradite i vi isto ljubi vas Bisa.