Na­uč­ni­ci su ot­kri­li pa­ra­zi­ta ko­ji ne­ma mi­to­hon­drij­ski ge­nom i to je pr­vi vi­še­će­lij­ski or­ga­ni­zam ko­jem je utvr­đen taj ne­do­sta­tak. Ta­ko su ne­ke či­nje­ni­ce po­put one da je svim ži­vo­ti­nja­ma po­tre­ban ki­se­o­nik da bi ži­vje­le, na­po­kon opo­vrg­nu­te.
To, me­đu­tim, ne zna­či da ne di­še, već u stva­ri u pot­pu­no­sti ži­vi bez ki­se­o­ni­ka, na­vo­di se u is­tra­ži­va­njeu ko­je je ob­ja­vlje­no u ča­so­pi­su „PNAS”.
Tim is­tra­ži­va­ča, pred­vo­đen Da­ja­nom Ja­ha­lo­mi sa Uni­ver­zi­te­ta u Tel Avi­vu, od­lu­čio je da pro­u­či pa­ra­zi­ta Hen­ne­guya sal­mi­ni­co­la ko­ji se naj­če­šće mo­že na­ću u lo­so­si­ma. Pri­pa­da žar­nja­ci­ma i pri­pa­da vr­sti ko­ra­la, me­du­za i ane­mo­na. Iako stva­ra ci­ste na tki­vu lo­so­sa, pa­ra­zit ni­je šte­tan i ži­vi sa lo­so­som do kra­ja nje­go­vog ži­vo­ta. Ušu­škan unu­tar do­ma­ći­na, sit­ni žar­njak ži­vi u uslo­vi­ma bez ki­se­o­ni­ka. Ka­ko to ra­di ni­je bi­lo mo­gu­će utvr­di­ti bez ana­li­zi­ra­nja DNK.
Ana­li­ze su po­ka­za­le da je Hen­ne­guya sal­mi­ni­co­la iz­gu­bio svoj mi­to­hon­drij­ski ge­nom. Do­dat­no, iz­gu­bi­la je spo­sob­nost za aerob­nu re­spi­ra­ci­ju. Na­uč­ni­ci su utvr­di­li da je pa­ra­zit raz­vio dru­ga­či­je or­ga­ne­le, ko­je se raz­li­ku­ju od mi­to­hon­drij­skih zbog unu­tra­šnje mem­bra­ne.
Struč­nja­ci su že­lje­li da upo­re­de svo­je na­la­ze, pa su iz­ve­li iste te­sto­ve sa DNK još jed­nog pa­ra­zit­skog žar­nja­ka Myxo­bo­lus squ­a­ma­lis, a na­la­zi su ja­sno po­ka­za­li po­sto­ja­nje mi­to­hon­drij­skog ge­no­ma.
Re­zul­ta­ti bez ika­kve sum­nje po­ka­zai da je sa­mo Hen­ne­guya sal­mi­ni­co­la vi­še­će­lij­ski or­ga­ni­zam ko­jem ni­je po­tre­ban ki­se­o­nik da bi di­sao.
Ka­ko tač­no ži­vi i da­lje je mi­ste­ri­ja. Struč­nja­ci spe­ku­li­šu da mo­žda di­rekt­no od do­ma­ći­na iz­vla­či ade­no­zin-tri­fos­fat, ali to još ni­je utvr­đe­no.
Ovo ot­kri­će ne sa­mo da mi­je­nja na­še ra­zu­mi­je­va­nje ka­ko ži­vot mo­že da se raz­vi­ja na Ze­mlji, već ima ve­li­ke po­slje­di­ce i im­pli­ka­ci­je u po­tra­zi za ži­vo­tom van na­še pla­ne­te.
Spo­sob­nost da se me­ta­bo­li­zu­je ki­se­o­nik, od­no­sno da se di­še, po­če­la je pri­je 1,45 mi­li­jar­di go­di­na. Ve­li­ke ar­he­je pro­gu­ta­le su ma­le bak­te­ri­je, a ne­ka­ko je no­vi dom bak­te­ri­ji bio po­go­dan i njoj i nje­nom do­ma­ći­nu, pa su osta­li za­jed­no.
Sim­bi­ot­ski od­nos re­zul­ti­rao je za­jed­nič­kom evo­lu­ci­jom oba or­ga­ni­zma, a vre­me­nom su bak­te­ri­je po­sta­le mi­ti­hon­dri­je. Sva­ka će­li­ja u na­šem ti­je­lu, osem cr­ve­nih krv­nih zr­na­ca, ima ve­li­ki broj mi­to­hon­dri­ja, a one su ključ­ne za pro­ces di­sa­nja. Mi­to­hon­dri­je raz­la­žu ki­se­o­nik na ade­no­zin-tri­fos­fat, ko­ji vi­še­će­lij­ski or­ga­ni­zmi ko­ri­ste za će­lij­ske pro­ce­se.