-„Allo, baba, nemaš broj, ne možeš preko reda, praštaj imam obaveza, puštio bih te no žurim! E viđe li ovu kako je zajunila, trudna je, pa što ko joj je kriv, ja nisam sigurno. Aoo, kako je sve ovo sporo, ja tako žurim imam zakazano za nokte, Jeca radi brutalno, no je ovoj sistem pa pa nikuđ. „A koji vam je hleb od danas, jel ovaj (pip,pip,pip), a što je ovaj paradajz ovako mekan (pip,pip), daleeeko bilo kako su poskupjele paprike (pipk, pipk). „Nemate gospodine masku, molim vas izađite”, „a mogu li ja ovako” (čitaj pola majice preko glave, dok izviruje od grinje pojedena trik majica a iz farmerica izviruju CK donje gaće), „ne, bez maske ne, ne možete bez maske, maska je neophodna”..i da znate kad malo bolje porazmislim, maske trebaju da budu doživotne. Toliko lažnih osmjeha, lažnih zuba, loše šminke i loše glume prikrivaju te maske. I neka ih, nama normalnima je lakše kada sve to ne gledamo, makar ne odmah, neka ih, neka im prekrivaju ta lica, dvolična, trolična. Žao mi je što baš ništa nismo naučili, već smo postali oholi, osorni, jadni, neurotični, bolesni. Baš smo jadni. Ili smo se od silnog ležanja i ostani doma avetanja, napunili tako lijepo energije, podgojili se i sad nemamo đe da je potrošimo sem jedni prema drugima u hejt u fajt i u muku. I idemoo, sve po starom, da komšiji crkne krava, ko drugome jamu kopa da u nju upane, i ne rani, jer samo avetinje rane i ništa ne zarade. To tako nekako biva. I dok ste se mnoge od vas, drage moje, uz prošlu Bisu rasplakale, nadam se da će vas ova pisanija opet trgnuti, da malo porazmislite, budete bolji, da kuvate i mijesite češće ali kolače a ne nečije živce i strpljenje. I svaki put se iznova pitam, kad osjetim to kilo i po srdžbe prosute na sve strane, kako li je tim ljudima kad ostanu sami sa sobom, plaču li ponekad, bude li im krivo jer su takvi, jer nisu drugačiji, zapale li kad svijeću i malo tamjana i kažu „Bože, oprosti, od sjutra ću biti bolji”. I zaista nema to nikakve veze sa školom i obrazovanjem, sa diplomama i naučnim postignućima, to jedino ima veze sa srcem, vaspitanjem i količinom zagrljaja koje smo kao mali nekada primili. To što nam majka nije dala dok smo rasli, teško da i jedna diploma, potvrda, ili medalja mogu zamijeniti. Ostaje ta večita rupa i njoj zakrpe nema. Meni je nekada tih ljudi, pakleno loših za okolinu i žao, jer nisu birali, nisu mogli biti drugačiji. I umjesto povratne zle strelice, koju bih ja njima trebala uputiti, trebali bi uvesti zagrljaj, osmjeh i blagu riječ. Jedino to ih razoružava, umiruje. Spuste loptu čim nisu na svom terenu, čim im zadate nova pravila ponašanja, da nemogu na kvarno, već kako vi kažete. Mir. Tim ljudima zaista fali mira. I ponekad se našalim kad kažem ukućanima „izađi mi iz aure”, ali zaista tako mislim. Toliko je danas stvari koje se daju naučiti, od pravilnog disanja, smirivanja strasti, uma, meditacije, da nema potrebe da neko oko vas podiže svoje prašine nemira. Vi ostaniti jaki, prkosno pošteni i umirujte sebe, a i druge. Jer čemu, zar nas teta Korona nije naučila da je život previše kratak i dragocjen, da se previše trošimo na gluposti, a tako štedimo i škrtarimo na lijepe stvari. Jednako nas jednoga dana neće biti, ostaju za nama samo naši tragovi..živite svakog dana kao da je poslednji i ostavljajte lijepe tragove, nek vas se ljudi rado sjećaju uvijek po dobroti. Voli vas vaša Bisa..

---