Rom­ska i egip­ćan­ska po­pu­la­ci­ja pri­pa­da naj­si­ro­ma­šni­jem slo­ju dru­štva u Cr­noj Go­ri, pa sa­mim tim i u Nik­ši­ću. Pre­ma po­da­ci­ma ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja na te­ri­to­ri­ji Nik­ši­ća ži­vi oko hi­lja­du i dvje­sta Ro­ma, od ko­jih vi­še od 80 od­sto ni­je za­po­sle­no. Naj­ve­ći pro­blem je sa pri­pad­ni­ca­ma žen­skog po­la jer su ri­jet­ke Rom­ki­nje ko­je su za­po­sle­ne. Da bi si­tu­a­ci­ju ko­li­ko-to­li­ko po­bolj­ša­li, umje­sto dr­ža­ve, uklju­či­la se NVO Cen­tar za rom­ske ini­ci­ja­ti­ve (CRI), ko­ja tre­nut­no u Nik­ši­ću re­a­li­zu­je pro­je­kat ko­ji no­si na­ziv „So­ci­jal­no uklju­či­va­nje kroz eko­nom­sko osna­ži­va­nje že­na u Cr­noj Go­ri”. Asi­stent na pro­gra­mu Fa­ti­ma Na­za ka­že da će kroz pro­je­kat 20 Rom­ki­nja i Egip­ćan­ki do­bi­ti oko dvi­je hi­lja­de eura da za­poč­nu ne­ki sop­stve­ni po­sao.
– U po­čet­ku re­a­li­za­ci­je pro­jek­ta ima­li smo 300 ko­ri­sni­ca sa ko­ji­ma smo oba­vi­li raz­go­vo­re o to­me šta bi one mo­gle da ra­de u okvi­ru svog do­ma­ćin­stva ako bi im se pru­ži­la šan­sa. Od njih 300, oda­bra­li smo 40 ko­je su ima­le obu­ku na dva tro­dnev­na se­mi­na­ra, gdje su mo­gle te svo­je ide­je na­pi­sa­ti. Na­kon to­ga ko­mi­si­ja je iza­bra­la 20 naj­bo­ljih ide­ja, ta­ko da će 20 že­na ko­je ima­ju po­ro­di­ce do­bi­ti šan­su da ra­de i eko­nom­ski do­pri­ne­su svo­jim po­ro­di­ca­ma – ka­za­la je Na­za.
Me­đu pri­hva­će­nim ide­ja­ma su one ko­je se od­no­se na sto­čar­stvo, ne­ke že­ne su od­lu­či­le da se ba­ve go­ve­dar­stvom, ne­ke ov­čar­stvom, a jed­na će se ba­vi­ti uz­go­jem ko­ka no­si­lja. Bi­lo je i onih ko­je će sa odo­bre­nim sred­stvi­ma za­po­če­ti šnaj­der­ski ili fri­zer­ski po­sao, jed­na se opre­di­je­li­la da ši­je na­rod­nu rom­sku no­šnju, jed­na uslu­ga­ma pra­nja i pe­gla­nja, a jed­na či­šće­njem te­pi­ha. Lin­da Ra­maj ima 18 go­di­na i, ka­ko je ka­za­la, ni­ka­da joj se ni­je pru­ži­la pri­li­ka da ra­di iako je zdra­va i rad­no spo­sob­na. Nje­na bi­znis ide­ja da se ba­vi go­ve­dar­stvom je pri­hva­će­na, a od di­je­la opre­di­je­lje­nog nov­ca već je u dvo­ri­štu gdje ži­vi sa pe­to­čla­nom po­ro­di­com sa­gra­di­la ma­lu šta­lu.
– Opre­di­je­lje­na mi je jed­na ste­o­na kra­va i če­kam da je do­pre­me za­jed­no sa hra­nom za nju. Ni­ka­da se ti­me ni­je­sam ba­vi­la, ali sam si­gur­na da ću us­pje­ti i ta­ko svo­joj po­ro­di­ci po­mo­ći da ma­kar pre­ži­vi – ka­že Lin­da.
U nje­noj po­ro­di­ci ni­ko ni­je za­po­slen, i do ne­dav­no su pre­ži­vlja­va­li pro­se­ći na uli­ci. Lin­da se na­da da će taj pe­ri­od nji­ho­vih ži­vo­ta za­u­vi­jek bi­ti za­vr­šen.
– Pro­si­li smo i mu­či­li se, bi­lo je iz­u­zet­no te­ško. Za­vr­ši­la sam sa­mo osnov­nu ško­lu, da­lje ni­sam ima­la mo­guć­no­sti da na­sta­vim, a i ne­mam do­ku­men­ta­ci­ju pa me je to po­naj­vi­še i spre­ča­va­lo da na­đem ne­ki po­sao. U ovo­me sam vi­dje­la šan­su, a, osim to­ga, ma­kar ne­će­mo stra­ho­va­ti od gla­do­va­nja – sma­tra ona.
U do­mu Fa­ti­o­ne Itaj ko­ja ima 29 go­di­na još su če­ti­ri čla­na po­ro­di­ce, od ko­jih je tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce. Su­prug joj je, ka­ko je is­ta­kla, za­po­slen u grad­skom ko­mu­nal­nom pred­u­ze­ću, ali nje­go­va za­ra­da ni­je bi­la ni pri­bli­žno do­volj­na da pre­ži­ve. Kroz pro­je­kat CRI bi­će joj na­ba­vlje­na kra­va, a smje­štaj za nju već je obez­bi­je­di­la.
– Ni­ka­da ni­je­sam ima­la šan­su da ne­što ra­dim, pre­ži­vlja­va­li smo. Ka­da do­bi­jem kra­vu ma­kar ne­ću bri­nu­ti da li su mi dje­ca glad­na jer je če­sto bi­lo da se ni­je­smo mo­gli ni pre­hra­ni­ti – ka­za­la je Itaj.
B.B.


I Op­šti­na se uklju­či­la

Fa­ti­ma Na­za is­ti­če da se pri­li­ke ali i od­nos pre­ma RE po­pu­la­ci­ji u Cr­noj Go­ri mi­je­nja­ju na­bo­lje. U Nik­ši­ću, is­ta­kla je ona, ohra­bri­je to što se i lo­kal­na upra­va ak­tiv­ni­je uklju­či­la u tu pro­ble­ma­ti­ku. Kroz je­dan od pro­je­ka­ta, po­ja­sni­la je Na­za, Op­šti­na vr­ši obu­ku pri­pad­ni­ka RE, na­kon ko­je će njih de­set do­bi­ti za­po­sle­nje.
Pro­jekt ko­or­di­na­tor Ma­ja Ma­to­vić ka­že da je na­mje­ra CRI da pr­ven­stve­no po­mog­ne mar­gi­na­li­zo­va­nim že­na­ma rom­ske za­jed­ni­ce ko­ji­ma je od­u­ze­to pra­vo na rad zbog nji­ho­vog so­ci­jal­nog ili et­nič­kog po­ri­je­kla, kao i že­na­ma ko­je su pre­ži­vlje­le na­si­lje ili su po­ten­ci­jal­ne žr­tve na­si­lja. Pro­je­kat je po­čeo fe­bru­a­ra pro­šle go­di­ne i za­vr­ša­va se u sep­tem­bru ove, a do­na­to­ri su Austrij­ska raz­voj­na ko­o­pe­ra­ci­ja, CA­RE Austri­ja i OAK fon­da­ci­ja.


Ma­lo za se­be, ma­lo za si­ro­ma­šne kom­ši­je

Itaj i Ra­maj ži­ve u rom­skom na­se­lju „Bu­do To­mo­vić”, gdje nji­ho­vi su­na­rod­ni­ci sta­nu­ju u iz­u­zet­no lo­šim uslo­vi­ma. Ve­ći­na ba­ra­ka sa­gra­đe­na je od ot­pad­nog ma­te­ri­ja­la, sta­rih da­sa­ka, šper­plo­če, kar­to­na i slič­no. Obje ka­žu da tu ži­vi is­klju­či­vo si­ro­ti­nja, od ko­je po­je­di­ni pri­ma­ju ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce, a ve­ći­na ži­vi od mi­lo­sti­nje dru­gih. Sred­stva ko­ja su im ob­je­ma opre­di­je­lje­na kroz pro­je­kat su bes­po­vrat­na, ali ima­ju oba­ve­zu da 20 od­sto od svo­jih pri­ho­da vra­ća­ju svo­joj za­jed­ni­ci.
– To zna­či da dio mli­je­ka i mli­ječ­nih pro­iz­vo­da ko­je bu­dem pro­iz­ve­la tre­ba da dam svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma. To će bi­ti uru­če­no po­ro­di­ca­ma ko­je ov­dje ži­ve i ko­je su si­ro­ma­šne. Sreć­na sam zbog to­ga jer će mi se po pr­vi put pru­ži­ti pri­li­ka da ja ne­ko­me po­mog­nem – ka­že Lin­da Ra­maj.