BI­JE­LO PO­LjE – Na osta­ci­ma hra­ma iz 4. vi­je­ka po­sve­će­nog Use­ko­va­nju gla­ve Sve­tog Jo­va­na Pre­te­če na Sa­mo­gra­du kod Bi­je­log Po­lja, sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju, uz broj­no sve­šten­stvo i mo­na­štvo, u po­ne­dje­ljak je slu­žio vla­di­ka bu­di­mljan­sko- nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je. 
Po­sli­je pri­če­šća vjer­ni­ka i re­za­nja slav­skog ko­la­ča u por­ti su­sjed­ne Cr­kve Sve­tog Pan­te­lej­mo­na, pri­re­đe­na je tr­pe­za lju­ba­vi uz zvu­ke gu­sa­la Mi­ja­ta Ne­do­vi­ća.
Be­sje­de­ći o ve­li­kom pra­zni­ku Sve­to­ga Jo­va­na Kr­sti­te­lja, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je ka­zao da je te­ško na­ći do­stoj­ni­je mje­sto da se da­nas sa­be­re vjer­ni na­rod od slav­nog Sa­mo­gra­da, gdje su do­sad pro­na­đe­ne dvi­je cr­kve.
– Ne zna­mo šta će se još ov­dje ot­kri­ti, tek su po­če­la is­ko­pa­va­nja, za­sad su sa­mo ova dva hra­ma, sta­ro­drev­na, sta­ro­hri­šćan­ska iz­ro­ni­la iz ze­mlje i evo sa­bra­smo se ov­dje na ovaj ve­li­čan­stve­ni pra­znik, ko­ji je po mno­go če­mu sli­čan Ve­li­kom pet­ku, ali je isto­vre­me­no pra­znik u sla­vu ime­na bož­je­ga.
Ta­mo gdje je naj­ve­ća lju­bav, ta­mo je naj­ve­ća žr­tva. Evo, i mi se da­nas na­la­zi­mo na jed­nom sve­tom, ali i žr­tve­nom mje­stu. Ov­dje su ne­ka­da u  svoj svo­joj lje­po­ti bli­sta­li hra­mo­vi po­sve­će­ni ime­nu bož­jem, a da­nas se sa­bi­ra­mo na po­ru­še­nim i po­ni­že­nim te­me­lji­ma. Ali, ovi po­ru­še­ni te­me­lji ni­je­su ma­nje sve­ti od naj­sve­ti­jeg hra­ma, već žr­tve­nost ovog hra­ma po­ve­ća­va i nje­go­vu sve­tost. I za­to se da­nas, na dan Use­ko­va­nja gla­ve Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja, na dan žr­tvo­va­nja, sa­bi­ra­mo na ovom i sve­tom i žr­tve­nom mje­stu. A Sve­ti Jo­van je po­sje­čen u okol­no­sti­ma ka­da su se ljud­ska i de­mon­ska zlo­ba, mrak i na­rav spo­ji­li u jed­no. Pa ne­kim bez­um­nim lju­di­ma tog do­ba, a ta­kvih je, kao i sve­tih, bi­lo u svim vre­me­ni­ma, ni­šta ni­je bi­lo pre­šni­je u jed­nom tre­nut­ku ne­go da se do­mog­nu gla­ve Sve­to­ga Jo­va­na Kr­si­te­lja, po­naj­pri­je  bez­bo­žnoj Iro­di­ja­di, ko­ja li­či na onu sta­ru Iza­ve­ju, iz do­ba ve­li­kih pro­ro­ka. Ali, la­ko bi­smo mi da je zlo bi­lo u lju­di­ma sa­mo ta­da, ne­go tog zla, na­ža­lost, ima uvi­jek, pa i da­nas –ka­zao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
On je do­dao da svi tre­ba da se ču­va­mo od udru­že­ne de­mon­ske i ljud­ske zlo­be.
– Svi smo sklo­ni zlu i svi tre­ba da se li­je­či­mo. A ko­ji je li­jek? Onaj ko­ji je pro­na­šao Sve­ti Jo­van Kr­sti­telj. Ka­že­mo pro­na­šao, a po­sto­jao je taj li­jek od pam­ti­vi­je­ka, ali on je naj­vi­še uka­zao na nje­ga, a u pi­ta­nju je po­ka­ja­nje: „Po­kaj­te se, jer pri­bli­ži se Car­stvo ne­be­sko”.  A to zna­či, pri­je sve­ga, da bu­de­mo svje­sni dvi­je stva­ri; pr­vo svo­je gre­šno­sti, a on­da bli­zi­ne bož­je mi­lo­sti, lju­ba­vi i Car­stva. Jer onaj ko­ji se po­ka­je, čim poč­ne da se ka­je, od­mah se do­ti­če car­stva ne­be­sko­ga, ma­kar  u ma­lom, ko­li­ko je to čo­vje­ku mo­gu­će, ide i stre­mi pre­ma nje­mu i ta­ko se čo­vjek oči­šću­je od sva­ko­ga gri­je­ha, ta­me i pa­ko­sti. To po­ka­ja­nje ni­je sa­mo u to­me da čo­vjek oči­sti svo­ju du­šu, ne­go da po­sta­ne spo­so­ban da či­ni do­bro, a to je ona dru­ga za­po­vi­jest: „Uda­lji se od zla i či­ni do­bro”. Bez po­ka­ja­nja čo­vjek ne mo­že da se uda­lji od zla, ni­ti bez oči­šće­nja mo­že do­bi­ti sna­gu da či­ni do­bro, jer za to tre­ba sna­ge i lju­ba­vi, sprem­no­sti, do­brih mi­sli, na­mje­re, ras­po­lo­že­nja, mi­lo­sti bož­je, a ka­ko će­mo to do­bi­ti ako se pret­hod­no ne oči­sti­mo, ka­ko će­mo se ukri­je­pi­ti da či­ni­mo do­bro – is­ta­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
Ka­ko je do­dao, mi ov­dje po­la­ko, ali upor­no i si­gur­no ra­di­mo na do­bru, jer na ovom sve­to­me mje­stu tre­ba ra­di­ti du­gi niz go­di­na i de­ce­ni­ja da bi se nje­go­va sla­va pro­ja­vi­la.
– Sla­vu ovo­ga sve­tog mje­sta po­ka­za­će Go­spod, ali s na­šim tru­dom, ina­če će ona za nas bi­ti ne­vi­dlji­va. Ne­će ona bi­ti uma­nje­na ni uko­li­ko iz­o­sta­ne na­šeg tru­da, ali će­mo mi bi­ti li­še­ni udje­la u toj sla­vi ako se ne ne po­tru­di­mo i ne uči­ni­mo ono što tre­ba, a pr­vo je da se po­ka­je­mo. Da se du­še na­še oči­ste, osvi­je­tle i ople­me­ne, da po­sta­ne­mo sprem­ni da či­ni­mo do­bro, da kroz lju­bav jed­nih pre­ma dru­gi­ma za­jed­no ra­di­mo u po­ro­di­ci i u ma­na­sti­ru i svu­da i na sva­kom mje­stu, pa on­da da ob­na­vlja­mo i ova­kve sve­ti­nje, ko­je mo­gu ob­no­vi­ti sa­mo ozbilj­ni lju­di. Ov­dje su do­sad mno­gi ulo­ži­li tru­da, ne­ka sva­ko­ga Go­spod na­gra­di po svo­joj lju­ba­vi i mi­lo­sti mo­li­tva­ma Sve­to­ga Jo­va­na Kr­sti­te­lja či­ji pra­znik pro­sla­vlja­mo – re­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je i do­dao da je, s jed­ne stra­ne, ovo i tu­žan pra­znik zbog udru­že­no­sti ljud­ske i de­mon­ske zlo­be, ali da je ti­me Sve­ti Jo­van Kr­sti­telj još vi­še za­slu­žio vječ­nu sla­vu pred li­cem bož­jim jer ni­je po­kle­kao.M.N.


Bož­ja slu­žba na osta­ci­ma hra­ma

Cr­kva Use­ko­va­nja gla­ve Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja ot­kri­ve­na je pri­li­kom ar­he­o­lo­ških is­ko­pa­va­nja 2013. go­di­ne. Re­sta­u­ri­ra­na je i kon­zer­vi­ra­na do ni­voa do­zvo­lje­nog pro­jek­tom Za­vo­da za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re i Mi­ni­star­stva kul­tu­re. Na osve­šta­nim osta­ci­ma slu­ži se bož­ja slu­žba već tre­ću go­di­nu za­re­dom.