KO­LA­ŠIN – Pro­plan­ci iz­nad Ko­la­ši­na, uda­lje­ni sve­ga ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od cen­tra gra­da, Bar­u­ta­na, Vla­doš, Vi­ni­ća br­do i Ka­di­ne vo­de, po­sta­li su in­te­re­sant­ni pred­je­li za stra­ne tu­ri­ste ko­ji uži­va­ju u ne­tak­nu­toj pri­ro­di.
Dvo­je tu­ri­sta iz Nje­mač­ke, Ta­nja Maj­štajn i Lu­kas Šmit, ka­žu da su od­lu­či­li da od­mor pro­ve­du u Ko­la­ši­nu, ali su umje­sto ho­te­la oda­bra­li apart­ma­ne Mi­nić, ko­ji su smje­šte­ni u pod­nož­ju Ba­ru­ta­ne. Ka­žu da su želj­ni pri­ro­de i, umje­sto šet­nje po gra­du, od­lu­či­li su da sa­mi kre­nu i is­tra­žu­ju oko­li­nu. Ne zna­ju­ći ap­so­lut­no ni­šta o okru­že­nju, kre­nu­li su, ka­ko ka­žu, uz br­do i iza­šli do sta­re tur­ske tvr­đa­ve po ko­joj je pro­pla­nak i do­bio na­ziv Ba­ru­ta­na, a za­tim na Vi­ni­ća br­do oda­kle se pru­ža po­gled na Ko­la­šin i oko­li­nu.
– Kre­nu­li smo da­lje, ma­ka­dam­skim pu­tem, uži­va­ju­ći u li­va­da­ma i šu­ma­ma ko­je su nas okru­ži­va­le. Pra­te­ći GPS iza­šli smo na br­do ko­je se iz­di­že iz­nad ri­je­ke. Ka­sni­je smo sa­zna­li da se zo­ve Vla­doš. Osta­li smo bu­kva­lno bez da­ha uži­va­ju­ći u po­gle­du na ri­je­ku Ta­ru i ma­gi­stral­ni put. Vi­dje­li smo čak i še­ta­li­šte i ho­tel Bjan­ku – odu­šev­nje­no pri­ča Maj­štajn, a Šmit do­da­je ka­ko mu je za oko za­pa­la jed­na li­va­da ko­ja se na­zi­ra­la kroz šu­ma­rak, i kre­nu­li su pre­ma njoj.
– Sa­mo što smo pro­šli kroz li­je­ske is­pred nas je bio ne­vje­ro­va­tan po­gled... Ka­di­ne vo­de... li­va­de, šu­me, vrh Bje­la­si­ce, na­zi­re se Ma­na­stir Ći­ri­lo­vac, že­lje­znič­ka sta­ni­ca, a sa dru­ge stra­ne vi­de se vr­ho­vi Si­nja­je­vi­ne i opet cio Ko­la­šin kao na dla­nu. Pre­div­no, oča­ra­va­ju­će – pri­ča Šmit odu­še­vlje­no.
Ka­žu da su še­ta­ju­ći li­va­da­ma spa­zi­li dje­cu ko­ja su se bez­bri­žno igra­la i uži­va­la u to­plom je­se­njem da­nu.
– U bli­zi­ni ni­je bi­lo ku­ća pa smo se za­ču­di­li oda­kle dje­ca tu. Ka­da smo pri­šli vi­dje­li smo da je u pi­ta­nju po­ro­dič­ni iz­let. Po­zdra­vi­li smo se, a oni su nam po­nu­di­li da sjed­ne­mo za nji­hov sto na­pra­vljen usred šu­me, da od­mo­ri­mo i po­pi­je­mo čaj – pri­ča Šmit, do­da­ju­ći da ta­kvo go­sto­prim­stvo na otvo­re­nom ni­ka­da ni­je do­ži­vio.
– Bio sam ra­do­znao i ob­ja­sni­li su mi da je to po­ro­dič­no ima­nje i da tu če­sto do­la­ze da se od­mo­re. Klu­pe i sto su, ka­žu, na­pra­vi­li ka­ko bi pro­la­zni­ci mo­gli da sjed­nu i da se od­mo­re, čak ima­ju i sve što je po­treb­no za čaj, oka­če­no na jed­noj kao po­li­ci na dr­ve­tu. Od­mo­ri­li smo sa nji­ma i uži­vli gle­da­ju­ći nji­ho­vu dje­cu ka­ko se igra­ju, a za­tim po­šli da­lje u obi­la­zak Ka­di­nih vo­da. Po­ro­di­ca sa ko­jom smo po­pi­li čaj upu­ti­la nas je da se dr­ži­mo pu­ta jer ima do­sta str­mi­na i po­to­ka pa bismo mo­gli da za­lu­ta­mo ili da se po­vri­je­di­mo. Na Ka­di­noj vo­di je ba­zen ili kap­ta­ža. Ču­je se ka­ko vo­da bru­ji, a hlad­no­ća bi­je iz sti­je­ne. Tu je ukle­sa­na go­di­na, ako se do­bro sje­ćam 1925. Ka­sni­je sam sa­znao da je to ze­mlji­šte u pri­vat­nom vla­sni­štvu vi­še po­ro­di­ca ko­je ga lju­bo­rom­no ču­va­ju, jer, tvr­de, nji­ho­va ze­mlja ne­ma ci­je­nu – pri­ča Šmit.
Par iz Nje­mač­ke ka­že da je odu­še­vljen di­vljom i ne­tak­nu­tom pri­ro­dom Ko­la­ši­na i da će i sle­de­će go­di­ne opet do­ći u apart­ma­ne Mi­nić ali, ka­ko is­ti­ču, sa pri­ja­te­lji­ma i da će po­tra­ži­ti vo­di­ča da ih upo­zna sa ci­je­lim ovim pod­ruč­jem.
Na kra­ju raz­go­vo­ra Maj­štajn i Šmit su ot­kri­li da su ima­li i tu­ru pre­ko Bje­la­si­ce i ka­tu­na ali da se ta­mo vi­di ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ja, a u oko­li­ni Ba­ru­ta­ne, Vi­ni­ća br­da, Vla­do­ša i Ka­di­ne vo­de još uvi­jek je sve ne­tak­nu­to. Uz osmi­jeh ka­žu da će mo­žda na­red­nog lje­ta kam­po­va­ti na jad­noj od naj­ljep­ših li­va­da na svi­je­tu gdje su na­šli i iz­vor ži­ve vo­de. Na­vo­de i da su im vla­sni­ci li­va­de po­nu­di­li da, uko­li­ko že­le, po­sta­ve ša­to­re i bez ika­kve na­dok­na­de uži­va­ju u pri­ro­di.
– To je po­nu­da ko­ju si­gur­no ne­će­mo od­bi­ti – kroz osmi­jeh is­ti­ču Ta­nja i Lu­kas.
J. Š.