CE­TI­NjE - U re­jo­nu Cu­ca ži­vot još uvi­jek ni­je stao u Mje­snoj za­jed­ni­ci Tre­šnje­vo. Mje­sto se pro­sto­re na oko 32 kva­drat­na ki­lo­me­tra i, ka­ko su nam ta­mo­šnji ži­te­lji is­pri­ča­li, zad­nja su mje­sna za­jed­ni­ca Ce­ti­nja ko­ja ob­u­hva­ta ne­ko­li­ko se­la i za­se­la­ka. Na ci­je­lom tom pod­ruč­ju da­nas obi­ta­va sve­ga oko 50 do­ma­ćin­sta­va ko­ji­ma, ka­ko ka­že mje­šta­nin Ne­đelj­ko Mi­šo Pe­ro­vić, ne sme­ta uda­lje­nost od Nik­ši­ća i Ce­ti­nja ni­ti lo­ša in­fra­struk­tu­ra.
- Tre­šnje­vo je si­ro­ma­šan kraj, ali je iz ovog lju­tog ka­me­na sve do­bro. Ni­gdje u dru­gim mje­sti­ma, kao odav­de, ne mo­že bi­ti do­bar ni med, ni ra­ki­ja, me­so, ni krom­pir.Na­mu­či­mo se, ali ipak ži­vi­mo, kao na­ši sta­ri ko­ji su svo­je­vre­me­no odav­de od­la­zi­li u Voj­vo­di­nu i na Ko­so­vo ali su se vra­ća­li- is­ti­če ovaj se­dam­de­se­to­go­di­šnjak ko­ji je do pri­je tri go­di­ne bio šef mje­sne kan­ce­la­ri­je.
Do Gra­ho­va u nik­šić­koj op­šti­ni ima­ju as­falt­ni put, ko­ji je, ka­ko tvr­de mje­šta­ni, to­kom zi­me uvi­jek pro­ho­dan, kao i onaj dug oko 45 ki­lo­me­ta­ra pre­ma Ce­ti­nju. U jed­nom od naj­kr­še­vi­ti­jih kra­je­va sta­nov­ni­ci se vo­dom snab­di­je­va­ju iz bi­sti­jer­ni, u okol­nim se­li­ma ne­ma iz­vo­ra osim u Tre­šnje­vu, ali sa­mo ka­da je ki­šni pe­ri­od.
- U da­na­šnje vri­je­me ne­će­te na­ći mje­sto ko­jem ne­što ne fa­li, po­seb­no u onim po­put na­šeg. Me­đu­tim, ovo mje­sto op­sta­je, u okol­nim se­li­ma ima­mo vi­še do­ma­ći­na ko­ji ga­je sto­ku, ne­ki za­zi­me i sta­da od po 300 ova­ca. I ja u ovim go­di­na­ma imam ma­lo sta­do, idem da ču­vam po ovom kr­šu, ali mi je to uglav­nom sa­mo te­ra­pi­ja u pen­zi­o­ner­skim da­ni­ma – kroz ša­lu pri­ča Pe­ro­vić.
Sa lo­šom in­fra­struk­to­rom su se sa­ži­vje­li, a ono što im naj­vi­še fa­li je na­rod. U na­se­lju Tre­šnje­vo pre­ma po­pi­su iz 2003. go­di­ne ži­vje­lo je 69 sta­nov­ni­ka, a sa­da to­kom zi­me otvo­re­no je sve­ga ne­ko­li­ko ku­ća. Za bo­ljim ži­vo­tom po­naj­vi­še se od­la­zi­lo u go­di­na­ma na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta ka­da je mje­sto bro­ja­lo 176 sta­nov­ni­ka. U na­se­lju je smje­šte­na am­bu­lan­ta u ko­ju me­di­cin­sko oso­blje, ka­ko Pe­ro­vić ka­že, do­la­zi pet­na­e­sto­dnev­no, a tu je Osnov­na ško­la „Šu­njo Pe­ši­kan“ ko­ju ove škol­ske go­di­ne po­ha­đa sve­ga de­se­tak đa­ka. Tu usta­no­vu, ko­ja je osno­va­na 1870. go­di­ne, svr­sta­va­ju u naj­sta­ri­je obra­zov­ne u Cr­noj Go­ri, a tre­nut­no je je­di­na ško­la na ci­je­lom pod­ruč­ju Cu­ca ko­ja ra­di.
- Broj đa­ka je iz­u­zet­no ma­li u od­no­su na ono što smo na­vi­kli. Ne­kad je u ško­li bi­lo i po 120 uče­ni­ka, de­set i vi­še pro­svjet­nih rad­ni­ka.Obje­kat je oču­van, ne­što bi ura­di­li mi, ne­što ce­tinj­ska op­šti­na, a po­mo­gao je i mi­ni­star Mi­lu­tin Si­mo­vić. Ško­la je ina­če u ku­ći na­šeg zna­me­ni­tog Ste­va­na Pe­ro­vi­ća Cu­ce – ka­že Pe­ro­vić.
U Mje­snoj kan­ce­la­ri­ji svo­je­vre­me­no je bi­lo do­sta po­sla. Ida­vao je vjen­ča­ne i rod­ne li­sto­ve, uvje­re­nja o dr­ža­vljan­stvu, skla­pao bra­ko­ve ko­jih u tom kra­ju ne­ma po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na.
Do Ce­ti­nja auto­bu­ski pre­voz ima­ju jed­nom sed­mič­no, i to pet­kom ka­da je pa­zar­ni dan Sre­ća je, is­ti­če Pe­ro­vić, te go­to­vo svi mje­šta­ni ima­ju svo­ja auta, pa ono što pro­iz­ve­du, po po­tre­bi sa­mi pre­vo­ze ili u Nik­šić ili na Ce­ti­nje.
U obli­žnjem se­lu Ro­ko­če, ka­že mje­šta­nin Dra­gi­ša Ba­ni­će­vić, osnov ži­vo­ta je sto­čar­stvo, i tu je ove zi­me še­sna­est do­ma­ćin­sta­va.
-Do ško­le u Tre­šnje­vu, ko­ja nam je uda­lje­na pet-šest ki­lo­me­ta­ra, sva­ko­dnev­no iz na­šeg se­la do­la­ze če­ti­ri đa­ka ko­ji­ma je mi­ni­star­stvo obez­bi­je­di­lo pre­voz. Ve­o­ma je ma­li broj mje­šta­na iz ci­je­log ovog kra­ja ko­ji ne­gdje ima­ju po­sao, pa uglav­nom ži­vi­mo od svog ra­da – pri­ča Ba­ni­će­vić.
Ne­do­sta­tak vo­de naj­ve­ći je pro­blem u ci­je­lom Tre­šnje­vu, ali ka­ko je Ba­ni­će­vić is­ta­kao, u tom di­je­lu spa­sa­va­ju ih Gra­ho­vlja­ni ko­ji ne bra­ne, ni­ti ža­le vo­du sa svog je­ze­ra za po­tre­be kom­ši­ja iz su­sjed­ne op­šti­ne.
B.Bra­šnjo


Cr­kva kao isto­ri­ja mje­sta

Hram Sv. Ni­ko­le Mir­li­kij­skog Ču­do­tvor­ca, pre­ma Pe­ro­vi­će­vim ri­je­či­ma, sa­gra­đen je pri­je oko 130 go­di­na. U unu­tra­šnjo­sti, od­mah na­spram ol­ta­ra, sa­hra­nje­na je Ma­ri­ja An­dri­ji­na Pe­ro­vić, maj­ka Ste­va­na Pe­ro­vi­ća Cu­ce, su­pru­ga se­na­to­ra i ser­da­ra An­dri­je, a se­stra vla­di­ke Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Sma­tra se da je pr­va že­na u Cr­noj Go­ri, a mo­žda i je­di­na, ko­ja za­slu­ži­la ta­kvu čast da po­či­va u unu­tra­šnjo­sti jed­ne sve­ti­nje. Ste­van je bio, kao mu i otac, se­na­tor i ser­dar, ali i pje­snik. Ško­lo­vao se u Be­o­gra­du, Du­brov­ni­ku i Be­ču, ali je zbog su­ko­ba sa knja­zom Da­ni­lom mo­rao da na­pu­sti Cr­nu Go­ru. Knjaz je, me­đu­tim, na­lo­žio nje­go­vo ubi­stvo, pa je Ste­van 1857. go­di­ne ubi­jen u Ca­ri­gra­du. Go­di­nu ka­sni­je, Ma­ri­ja, za ko­ju ka­žu da je bi­la maj­ka hra­brost, u svoj dom pri­mi­la je ubi­cu svog si­na ko­ji je bio ra­njen na gra­hov­skom bo­ji­štu.
- O Tre­šnje­vu će­te naj­bo­lje sa­zna­ti ka­da po­gle­da­te cr­kvu i iš­či­ta­te nat­pi­se na nad­grob­nim spo­me­ni­ci­ma is­pred nje. Tu je sva isto­ri­ja ovog mje­sta – is­ti­če Ne­đelj­ko Mi­šo Pe­ro­vić.


Po­li­ti­ka mno­gima „za­tvo­ri­la usta“?

O pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju, mno­gi ko­je smo za­te­kli u Tre­šnje­vu ni­je­su že­lje­li da go­vo­re. Eki­pu „Da­na“, ko­ja je ob­i­šla taj te­ren, od­bi­ja­li su za raz­go­vor ne­zva­nič­no is­ti­ču­ći da „ ni­je­smo ista po­li­ti­ka“, te da je ci­je­lo Tre­šnje­vo za De­mo­krat­sku par­ti­ju so­ci­ja­li­sta (DPS). Biv­ši šef mje­sne kan­ce­la­ri­je uz osmi­jeh is­ti­če da se na­rod, shod­no vre­me­nu, mi­je­nja, da svak ima pra­vo od­lu­ke na ko­ju će stra­nu, ali da su Cu­ce uvi­jek bi­le „dr­ža­vi na ras­po­la­ga­nju“.
- Ovo je isto­rij­sko mje­sto, po­čev od Pe­tra Pr­vog Pe­tro­vi­ća pa do da­nas uvi­jek kad je tre­ba­lo dr­ža­vi bi­li smo na ras­po­la­ga­nju, odav­de su mno­gi ro­do­lju­bi. Mo­že­mo mi me­đu­sob­no bi­ti lju­ti, ali smo pra­vič­ni, a naj­ve­ći bla­go­slov ovih i ge­ne­ra­ci­ja ko­je do­la­ze je to da smo ov­dje uvi­jek ču­va­li jed­ni dru­ge. Bi­lo je čet­ni­ka i par­ti­za­na, ali smo mi na obje stra­ne ima­li do­bre lju­de ko­ji ni­je­su do­zvo­li­li da bu­de me­đu­sob­nih ubi­sta­va – ka­že Pe­ro­vić.