GU­SI­NjE – Se­la na pro­sto­ru gu­sinj­ske op­šti­ne do­ži­vlja­va­ju su­mor­nu sud­bi­nu, a sve su pri­li­ke da će po­je­di­na u sko­ri­joj bu­duć­no­sti ne­sta­ti sa ma­pe ži­vih. Jed­no od ta­kvih je i se­lo Li­je­vi Gr­čar, smje­šte­no ne­po­sred­no uz gra­ni­cu sa Al­ba­ni­jom. U ovom se­lu dim se di­mi iz sve­ga de­se­tak odža­ka, a u ku­ća­ma su uglav­nom vre­me­šni­ji lju­di, jer su mla­di oti­šli tra­že­ći bo­lje i sreć­ni­je mje­sto za ži­vot. Je­dan od ži­te­lja Li­je­vog Grn­ča­ra je i pro­fe­sor u pen­zi­ji Mi­le­ta Iva­no­vić. On u se­lu, uda­lje­nom ne­pu­nih sto­ti­nak me­ta­ra od gra­ni­ce, obi­ta­va sa su­pru­gom i če­tvo­ro dje­ce (tri stu­den­ta i je­dan sred­njo­ško­lac). Iva­no­vić ža­li što Li­je­vi Grn­čar iz­gle­da su­mor­no i za ta­kvo sta­nje kri­vi dr­žav­nu, ali i op­štin­sku vlast.
– Kao ži­telj ovog di­je­la Grn­ča­ra, gle­da­ju­ći na­šu ukup­nu si­tu­a­ci­ju, mo­gu re­ći da smo u ovih tri­de­se­tak go­di­na ži­vo­ta pod ovom vla­šću iz­gu­bi­li svi. Zna­ju­ći ka­kva je ov­dje plod­nost i po­god­nost za ži­vot, ali pod ne­kom na­rod­nom vla­šću, cio ovaj kraj po­di­gao bi se iz pe­pe­la, a ova­ko je na pu­tu pre­ma smrt­nom is­ho­di­štu. Još uvi­jek je do­bro zna­no ka­ko je ovaj kraj po­ljo­pri­vred­nim pro­iz­vo­di­ma (krom­pir, ži­to, pa­sulj, luk...) hra­nio Cr­nu Go­ru is­klju­či­vo za­slu­gom ta­da­šnjeg uprav­ni­ka gu­sinj­ske Ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge Sa­dri­je Ho­ta, ko­ji je sa tom za­dru­gom ta­da bo­lje po­slo­vao ne­go sad op­šti­ne Gu­si­nje i Plav za­jed­no. Svi po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­di, me­so, vo­će, bi­lje i lje­ko­bi­lje ot­ku­plji­va­ni su od na­ro­da. Od to­ga se do­bro ži­vje­lo, đa­ci se ško­lo­va­li i na­rod znao za­šta ra­di i bio za­do­vo­ljan – is­ti­če Iva­no­vić i do­da­je da je od ne­ka­da­šnjih če­tr­de­se­tak stal­no na­se­lje­nih ku­ća u Li­je­vom Grn­ča­ru osta­lo sa­mo de­set. Po­je­di­ni, ka­že Iva­no­vić, još uvi­jek na­vra­te to­kom lje­ta, ali i to se sve re­đe de­ša­va. U se­lu, pri­ča Iva­no­vić, ima de­se­tak ne­že­nja ko­ji su pre­šli pe­de­se­tu, i to­li­ko njih ko­ji su mla­đi, ko­ji se pri ova­kvim uslo­vi­ma ži­vo­ta ne mo­gu ože­ni­ti. Do sko­ro su, ka­že, ne­ki ima­li sre­će da se ože­ne dje­voj­ka­ma iz Al­ba­ni­je, ali je sa­da i ta­mo dru­ga­či­ja sli­ka, po­ne­sta­lo je i dje­vo­ja­ka a i vi­dje­le su da ni ov­dje ni­šta ni­je bo­lje, pa što da idu iz zla u go­re.
– Ka­da se sve po­gle­da i sa­gle­da ni­je te­ško za­klju­či­ti da ov­dje ži­vot umi­re. Br­zo će na­še se­lo osta­ti bez mje­šta­na jer se već sa­da sa­ku­plja­mo sa­mo na sa­hra­na­ma, a ne na svad­ba­ma i ve­se­lji­ma kao u ne­ka sreć­ni­ja vre­me­na. U osnov­noj ško­li od dje­ce sa­da mo­že­te ču­ti sa­mo pri­ču o pu­tu za Ame­ri­ku i sve se svo­di na od­la­zak iz rod­nog kra­ja. Tu­žno! A či­ni­lo nam se sa­mo da se odvo­ji­mo od Pla­va i sve će nam pro­cvje­ta­ti. Svi li­stom smo bi­li za po­vra­ćaj te svo­je op­šti­ne, ali ka­da to bi, sve str­mo­gla­vo kre­nu u pro­va­li­ju. Uhlje­bi­še u Op­šti­ni ne­ko­li­ke po­ro­di­ce iz DPS-a i BS-a, sa­da i SD-a, bez ijed­nog pra­vo­slav­ca, iako i mi ima­mo fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih sa di­plo­ma­ma do­bi­je­nim na zna­nje a ne ku­plje­nim, ali dža­ba. Nad­le­žni to zna­ju ali ne­će da uzmu u raz­ma­tra­nje – ka­te­go­ri­čan je Iva­no­vić, ko­ji ima za­mjer­ke i na od­nos Op­šti­ne i dr­ža­ve pre­ma sop­stve­noj, a i pri­vat­noj imo­vi­ni duž ri­je­ke Grn­čar. Ne­re­gu­li­sa­no­šću oba­la, u po­plav­nim pe­ri­o­di­ma gra­ni­ca se ka­že po­mje­ra na šte­tu dr­ža­ve, a pri­vat­na imo­vi­na duž ko­ri­ta ri­je­ke ošte­ću­je ili ne­sta­ju hek­tri li­va­da i voć­nja­ka.
– Ri­je­ka Grn­čar fak­tič­ki se uko­ri­ti­la na mo­joj imo­vi­ni na ko­ju pla­ćam po­rez, ali ko­ju zbog ošte­će­nja ne mo­gu ko­ri­sti­ti. Vo­da mi je od­ni­je­la ili one­mo­gu­ći­la za ob­ra­du oko hek­tar imo­vi­ne, sa pro­sto­rom od oko 280 sad­ni­ca vo­ća.
Pro­šle go­di­ne bi­la je an­ga­žo­va­na in­ži­nje­rij­ska je­di­ni­ca Voj­ske Cr­ne Go­re, sa za­dat­kom re­gu­la­ci­je oba­lo­u­tvr­de ri­je­ke Grn­čar. Oni su do­sta do­bro to ura­di­li, ali ni­je­su slu­ša­li mo­je su­ge­sti­je i sa pr­vim po­pla­va­ma po­ka­za­li su se lo­ši efek­ti. Kra­jem go­di­ne iz­vo­đe­ni su ra­do­vi na istom mje­stu. Op­šti­na je an­ga­žo­va­la iz­vo­đa­ča ra­do­va ali po­pla­ve su po­no­vo uči­ni­le svo­je. Me­ni je na­pra­vljen ha­os i ko­li­ko god ja imao ra­zu­mi­je­va­nja da su to pri­rod­ne ne­po­go­de, po­ći ću u Op­šti­nu da raz­go­va­ram sa pred­sjed­ni­com, a on­da da po­kre­nem i sud­ski po­stu­pak jer se ovo vi­še ne mo­že tr­pje­ti. Op­šti­na iz­da­je kon­ce­si­je za va­đe­nje šljun­ka iz ri­je­ke, iako je Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de to za­bra­ni­lo, što je je­dan od glav­nih raz­lo­ga po­pla­va – na­gla­ša­va Iva­no­vić.
I Sa­va Bo­jo­vić, po­zna­ti sto­čar sa ovog pro­sto­ra, ogor­čen je na od­nos vla­sti pre­ma se­lu, po­go­to­vo pla­ni­ni.
– Sva­šta nam je obe­ća­va­no u oči svih iz­bo­ra, a ni­kad ni­šta ni­je ura­đe­no. Pri­ča­lo se o raz­vo­ju po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva, po­mo­ći u ovo­me ili ono­me, ali obe­ća­nje lu­dom ra­do­va­nje. Jed­nom obe­ća­še da će nam pro­bi­ti put do pla­ni­ne Li­po­vi­ce, gdje iz­di­že­mo lje­ti sa sto­kom, pa ni od tog ni­šta. Sve u sve­mu, o raz­vo­ju sto­čar­stva mo­že se sa­mo sa­nja­ti – ka­že Bo­jo­vić.
Nje­gov si­no­vac La­o­nid, mla­di po­ljo­pri­vred­nik ko­ji je u se­lu za­sno­vao po­ro­di­cu, ka­že da je bio ri­je­šen da tu ži­vi, ali da se sa­da pre­i­spi­tu­je da li je po­stu­pio is­prav­no.
– Po­kre­nuo sam po­ljo­pri­vred­nu pro­iz­vod­nju vi­še kul­tu­ra, ali mu­ku mu­čim sa pro­da­jom pro­iz­vo­da ko­je je­di­no mo­gu da pro­dam na pi­ja­ca­ma. For­mi­rao sam po­ro­di­cu, ri­je­šio da osta­nem tu, ali se pi­tam šta i ka­ko kad se ži­vi u ne­iz­vje­sno­sti. Uz me­ha­ni­za­ci­ju, naj­bit­ni­je je ri­je­ši­ti si­stem za na­vod­nja­va­nje, for­mi­ra­ti i osi­gu­ra­ti sta­bil­ne ci­je­ne pro­iz­vo­da i or­ga­ni­zo­va­ti si­gu­ran ot­kup, da čo­vjek zna svo­ju ra­ču­ni­cu, ne sa­mo pri­ča­ti o po­spje­še­nju raz­vo­ja se­la i po­ljo­pri­vre­de, a uvo­zom ubi­ja­ti na­še pro­iz­vo­de i ci­je­ne i do­vo­di­ti nas u is­ku­še­nje šta da ra­di­mo, mo­žda i da od­u­sta­je­mo od za­po­če­tih po­slo­va – ka­že ovaj mla­di po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đač.N.V.


Rje­še­nje je ula­ga­ti u tu­ri­zam i po­ljo­pri­vre­du

Iva­no­vić po­ru­ču­je da što se ti­če raz­vo­ja op­šti­ne ili kra­ja, da tu ne­ma pu­no fi­lo­zo­fi­je, da se tre­ba uzda­ti i raz­vi­ja­ti ono što se ima, a to su po­ljo­pri­vre­da i tu­ri­zam. Ne­ka­da se od po­ljo­pri­vre­de ka­že po­sti­za­lo sve, do­bro se ži­vje­lo, do­če­ki­va­li dru­go­vi i pri­ja­te­lji, ško­lo­va­lo i sti­za­lo od­go­vo­ri­ti svim po­tre­ba­ma, pa pi­ta za­što to ni­je i da­nas i ko je kriv što je si­tu­a­ci­ja ta­kva.
– Ima­mo po­ten­ci­ja­le i uslo­ve za po­ljo­pri­vre­du i tu­ri­zam, gdje bi tre­ba­lo da pred­nja­či Na­ci­o­nal­ni park Pro­kle­ti­je. Po­ru­ču­jem ovi­ma na vla­sti da sta­nu pred ogle­da­lo i upi­ta­ju se šta to oni ra­de i šta su ura­di­li za ovih 30 go­di­na. Put kroz Al­ba­ni­ju pri­bli­žio nam je Pod­go­ri­cu, ali sa na­še stra­ne od Gra­bo­na pre­ma Pod­go­ri­ci ni da se mak­ne, dok su Al­ban­ci kroz Al­ba­ni­ju sve za­vr­ši­li. Pi­tam se ko je za to kriv i do­kle će ovaj na­rod da tr­pi i ću­ti – ka­že Mi­le­ta Iva­no­vić.