Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
Blokirane firme švercera duvana i Šarićevog ortaka * Tužilaštvo ispituje krađu tri mandata * Pred policajkom u Baltića ispalili 60 hitaca * Pokušao da likvidira rođake * Blokirane firme švercera duvana i Šarićevog ortaka * Sitnina * Kako smo iskeširali Cecin dernek
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 04-01-2018

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
Milisav Popović, pisac i kolumnista „Dana”:
– Pišem onako kako želim da čitam.

Vic Dana :)

Žena ima muža koji se zove Budimir, a zovu ga Buda.
Zove je švaler telefonom i pita:
- Će da bude nešto noćas?
Ona mu tiho reče:
- Ako Bude bude, neće da bude, ali ako Bude ne bude, će da bude!


Kaže Perica mami: „Mama, tata je opet pijan!” „A otkud ti to znaš?” „Pa eno ga, opet brije ogledalo.”


Kako bi se zvao film „300” da u njemu glumi Čak Noris?
- Jedan!







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Sarena strana - datum: 2018-01-01 MLADEN VOJIČIĆ TIFA U INTERVJUU ZA „DAN“ GOVORI O SARADNJI SA GORANOM BREGOVIĆEM, ISKUSTVIMA KOJE JE STEKAO U 36 GODINA DUGOJ KARIJERI, PLANOVIMA I ŽELJAMA
Kad ideš srcem greške nema
Kad ideš srcem greške nema
Sva­ki put kad go­vo­ri o Mla­de­nu Vo­ji­či­ću Ti­fi, front­men „Bi­je­log dug­me­ta” Go­ran Bre­go­vić iz­go­va­ra re­če­ni­cu ko­ja naj­bo­lje opi­su­je pje­va­ča sa ko­jim je „Dug­me” sni­mi­lo al­bum „Ko­sov­ka dje­voj­ka”: „Nje­ga bih u jed­nom tre­nut­ku že­lio da ubi­jem, a već u dru­gom da ga vo­dim na mo­re”.
Oni ko­ji po­zna­ju Ti­fu pri­vat­no zna­ju da je Bre­ga dao hi­ru­r­ški pre­ci­znu de­fi­ni­ci­ju ka­rak­te­ra naj­pre­po­zna­tlji­vi­jeg i naj­sna­žni­jeg vo­ka­la u isto­ri­ji rok mu­zi­ke na ovim pro­sto­ri­ma. Ti­fa je osam­de­se­tih u ve­li­ko „Dug­me” do­šao go­to­vo kao kli­nac - imao je sve­ga 24 go­di­ne. Iako će ne­ki re­ći da je „ga­že­nje” tre­će de­ce­ni­je ga­ran­ci­ja ka­kve - ta­kve zre­lo­sti, kod Ti­fe je u to vri­je­me kor­mi­lo ži­vo­ta bi­lo u ru­ka­ma unu­tra­šnjeg dje­te­ta, bun­tov­nog i neo­b­u­zda­nog. Ni­je ga se ti­ca­lo ka­kve će po­slje­di­ce nje­go­va tvr­do­gla­vost mo­ći da iza­zo­ve u ogrom­noj mu­zič­koj ma­ši­ne­ri­ji pred ko­jom je kli­ca­lo 22 mi­li­o­na Ju­go­slo­ve­na i još „po­la svi­je­ta” pri­de.
Ti­fa je, jed­no­stav­no, uvi­jek „tje­rao po svom”.
Znao je da se okre­ne i ode kad mu „ta­ko do­đe”. Da ga da­ni­ma ne­ma. Da sa­mo iše­ta iz stu­di­ja i ne­sta­ne. Ali, kad se vra­ti i kad otvo­re­nog sr­ca „pu­sti gla­šči­nu”, svi gri­je­si bi­va­li su mu opro­šte­ni.
Po­sli­je „di­za­nja si­dra” ma­e­stral­nog Želj­ka Be­be­ka, „Dug­me” je tre­ba­lo da na­sta­vi svoj ži­vot, a bez Ti­fi­nog vo­ka­la vje­ro­vat­no bi vr­lo br­zo po­sta­lo (i osta­lo) sa­mo uspo­me­na. Emo­tiv­ni ze­mljo­tres ka­kav je iza­zvao ot­pje­vav­ši „Da te bog­do ne vo­lim”, „Li­pe cva­tu”, „La­žeš zla­to, la­žeš du­šo”, „Pa­da­ju zvi­je­zde” i dru­ge pje­sme sa već po­me­nu­tog (i je­di­nog al­bu­ma ko­ji je sni­mio sa „Dug­me­tom”), Ti­fi je od­re­dio di­ja­mant­sku po­zi­ci­ju u isto­ri­ji eks-ju mu­zi­ke.
Da­nas, ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ka­sni­je, Vo­ji­čić je ne sa­mo i da­lje pje­vač­ki ak­ti­van sa „Dug­me­tom”, već, tvr­de svi ko­ji su ima­li pri­li­ke da ga slu­ša­ju po­sljed­njih mje­se­ci, u naj­bo­ljoj vo­kal­noj for­mi ika­da. Na film­skom fe­sti­va­lu u Mo­sta­ru ovog no­vem­bra do­ku­men­ta­rac o nje­mu doživio je ova­ci­je, ali Ti­fin na­stup sa no­vim ben­dom po­sli­je pro­jek­ci­je fil­ma is­pra­ćen je uz de­li­ri­jum!
– Da sam htio da bu­dem po­pu­la­ran, ko zna gdje bi mi bio kraj – ka­že Ti­fa u in­ter­vjuu za „Dan”.
Za No­vu go­di­nu na­stu­pa­će­te sa „Bi­je­lim dug­me­tom” u Bu­dvi. Da li je set-li­sta pri­pre­mlje­na, ko­jom pje­smom će bi­ti otvo­ren kon­cert?
– Ne bih mo­gao da pri­čam o set-li­sti, ali u sva­kom slu­ča­ju bi­će to ši­rok di­ja­pa­zon sve­ga ono­ga što „Bi­je­lo dug­me” nu­di svih ovih go­di­na, a ovo je već 45. go­di­na ka­ko smo za­jed­no.
Da li Vam ne­do­sta­je Želj­ko Be­bek u ovoj po­stav­ci?
– Svi te­ži­mo ide­a­lu i sa­vr­šen­stvu, a to u prin­ci­pu ni­ko ne mo­že ni da po­stig­ne. Ali, u to­me i je­ste iza­zov.
Za­što ne mo­že­te da po­stig­ne­te? Kon­cer­ti 2005. u Sa­ra­je­vu, Za­gre­bu i Be­o­gra­du, na ko­ji­ma ste na­stu­pa­li i sa Be­be­kom i sa Ale­nom Isla­mo­vi­ćem, bi­li su od­lič­ni.
– Je­su, sla­žem se. Ja bih vo­lio da smo sva tro­ji­ca pje­va­ča na bi­ni, ali sple­tom okol­no­sti to je ta­ko ka­ko je... Ipak, ne za­bo­ra­vi­te da su pje­sme „Bi­je­log dug­me­ta” iz­nad sve­ga, i ne­za­vi­sno od to­ga ko ih pje­va lju­di re­a­gu­ju na pra­vi na­čin. Sve je u funk­ci­ji i u ko­rist mu­zi­ke.

Ima li šan­se da se „Bi­jelo dug­me”kroz ne­ki no­vi al­bum pred­sta­vi pu­bli­ci?
– Mi o to­me ne raz­mi­šlja­mo. Po­sto­ji hi­je­rar­hi­ja u sve­mu to­me.
Ka­ko Vi po­štu­je­te hi­je­rar­hi­ju, kad ste ci­je­log ži­vo­ta bi­li „slo­bo­dan stri­je­lac”? Ni­je valj­da da se za sve Bre­go­vić pi­ta?
– Pa na­rav­no, Go­ran je al­fa i ome­ga sve­ga. Mi smo sa­mo ko­ta­či, ka­ri­ke u si­ste­mu ko­je sve­mu to­me da­ju ne­ki po­se­ban štih, ali idej­no sve po­ti­če od Go­ra­na Bre­go­vi­ća.
Kad naj­bo­lji rok vo­kal u isto­ri­ji biv­še Ju­go­sla­vi­je iz­go­vo­ri da je „sa­mo ko­tač”, to je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje.
– To je li­je­po ču­ti, ali valj­da s go­di­na­ma sva­ko od nas sti­če ne­ku do­zu mu­dro­sti. Ni­jed­ne se­kun­de ovo ni­je ni­ti šlih­ta­nje, ni­ti di­plo­ma­ti­ja; čo­vjek s vre­me­na na vri­je­me mo­ra da sve­de ra­ču­ne. Iz ove pri­zme gle­da­no, sva­ko od nas si­gur­no ima po­seb­nu ulo­gu i mje­sto, ali ne mo­že­mo da bu­de­mo li­ce­mjer­ni i sli­je­pi pa da ne ka­že­mo ko­me pri­pa­da­ju sve za­slu­ge. Na­rav­no, za­slu­ge su hi­je­rar­hij­ski po­re­đa­ne.
Ko­li­ko ste se Vi lič­no pro­mi­je­ni­li od tre­nut­ka kad ste pr­vi put do­šli u „Bi­je­lo dug­me” do da­nas?
– Pro­mi­je­nio sam se uto­li­ko što sam po­čeo da bi­vam svje­stan se­be, što u prin­ci­pu znam šta mo­gu a šta ne mo­gu. Ni­sam bio svje­stan kom­plet­ne si­tu­a­ci­je u tre­nut­ku kad sam tek do­šao u „Dug­me”. Ali, vri­je­me je naj­u­bje­dlji­vi­ji i su­di­ja i ka­di­ja, po­re­đa stva­ri ona­ko ka­ko bi one tre­ba­lo da sto­je.
Iz Va­šeg ugla, ko­je je vri­je­me bi­lo bo­lje – ono pri­je 45 go­di­na ili ovo da­na­šnje? Je­ste li no­stal­gi­čar?
– Je­sam. Mi­slim da je sva­ki čo­vjek no­stal­gi­čar, bez ob­zi­ra na to da li je bio uče­snik tog vre­me­na ili ne. Ilu­stra­ci­je ra­di, ne­dav­no sam po­no­vo gle­dao film „Ti­ta­nik”; čo­vjek ko­ji je ra­dio film na­pra­vio je no­vu ver­zi­ju kroz ko­ju i da­lje ula­zi u ana­li­zu ko­li­ko je po­gri­je­šio u sa­mom sce­na­ri­ju, ko­li­ko je se­be lič­no sta­vio u sve to, ko­li­ko je bio u sve­mu to­me re­a­lan... Ne mo­ra­mo da bu­de­mo su­di­o­ni­ci ne­kog vre­me­na, ali mo­že­mo da da­mo se­bi na ma­štu i na vo­lju da či­ni­mo bo­lje stva­ri. Da bu­de­mo bo­lji lju­di. Da se ra­du­je­mo tu­đem uspje­hu.
Kad ste se Vi po­sled­nji put ob­ra­do­va­li ne­či­jem uspje­hu?
– Sva­kog da­na se ra­du­jem tu­đim us­pje­si­ma.
Ta­ko ne­što mo­gu sa­mo su­štin­ski do­bri lju­di.
– Da li je to ta­ko kroz pri­zmu do­brog čo­vje­ka ili ne, to ne mo­gu da su­dim. Oni ko­ji vo­de evi­den­ci­ju ka­žu da nas ima oko se­dam mi­li­jar­di. Ja vje­ru­jem sa­mo u jed­no pri­ču, cr­no-bi­je­lo, a to je naj­pro­sti­ja ži­vot­na fi­lo­zo­fi­ja. To je jing i jang. Po toj fi­lo­zo­fi­ji ni­ko nam ni­je dao bo­je; one su u na­ma, tu ču­če, i ja­ko je bit­no da bu­de­te ini­ci­ra­ni na pra­vi na­čin da iz­mi­sli­te te bo­je. Kad se is­po­sta­vi da su te bo­je ja­ko slič­ne, on­da mo­že­mo da sta­vi­mo ser­ti­fi­kat. Ja ne vo­lim ove „pi­sa­ne knji­ge” (Bi­bli­ja, Ku­ran – prim. aut.), uvi­jek se pi­tam ko je dao ser­ti­fi­kat. Mo­žda će se vjer­ni­ci sad i ob­ru­ši­ti na me­ne zbog ove iz­ja­ve, ali ja du­bo­ko vje­ru­jem da je Bog u svi­ma na­ma i da je ja­ko bit­no bi­ti po­zi­ti­van i či­ni­ti do­bra dje­la. Čim po­zi­tiv­no raz­mi­šlja­te, ima­te i osmjeh na li­cu, a sa­mim tim ne mo­že ni­šta ru­žno da vam se de­si. Kad ra­di­te sr­cem, on­da gre­ške ne­ma.
„Bi­je­lo dug­me” i „Pla­vi or­ke­star” su, či­ni se, je­di­ne gru­pe iz biv­še Ju­go­sla­vi­je ko­je su po­sli­je lu­di­la gra­đan­skog ra­ta do­bro­do­šle u svim biv­šim ju­go­slo­ven­skim re­pu­bli­ka­ma. Ove go­di­ne i vi i „Plav­ci” ste za no­vo­go­di­šnje pra­zni­ke u Cr­noj Go­ri; iz­gle­da da će kod nas bi­ti i mu­zič­ki i po ener­gi­ji no­vo­go­di­šnji pra­zni­ci naj­bo­lji?
– Pu­bli­ka u Cr­noj Go­ri vas ili pri­hva­ti ili ne pri­hva­ti. Tre­ba vam po­klo­ni­ti vi­še pa­žnje; Cr­na Go­ra je­ste te­ri­to­ri­jal­no ma­la, ali je ve­li­ka sr­cem. Kad do­đe­te otvo­re­nog sr­ca, i ra­di­te od sr­ca, lju­di vas pri­hva­te. Ali zna­te, bu­de i obr­nu­to kad ste dru­ga­či­ji; on­da se i stva­ri dru­ga­či­je od­vi­ja­ju. Ja­ko je bit­no da ne kal­ku­li­še­te, on­da se sve mo­že na­mje­sti­ti ka­ko tre­ba. Ako ra­di­te iz sr­ca, ne­ma po­tre­be za sum­njom. Čim ko­ri­sti­te mo­zak, ne­ma spon­ta­no­sti.
I da­lje ta­ko raz­mi­šlja­te?
– I da­lje. Sva­ki dan je no­va ener­gi­ja, sva­ki dan je li­jep sam za se­be. Ima to­li­ko li­je­pih stva­ri ko­ji­ma smo okru­že­ni, a svi­jet sve vi­še ži­vi kao bu­da­le­ti­ne, po­stao je op­te­re­ćen ne­kim stva­ri­ma ko­je ni­su od­raz du­še. A šta je u ži­vo­tu naj­bit­ni­je? Sa­mo ima­ti osmi­jeh na li­cu i po­zi­tiv­no raz­mi­šlja­ti.
Sne­ža­na Mol­do­van


Kom­pli­ment ko­ji se ne za­bo­ra­vlja

Iako se tru­di da sva­kom svom sa­rad­ni­ku pod­jed­na­ko da na zna­ča­ju, Bre­go­vić je u jed­nom in­ter­vjuu Ti­fi ipak dao pred­nost. Na pi­ta­nje ko­ji pje­vač je naj­bo­lji – Be­bek, Ti­fa ili Alen, Bre­ga je od­go­vo­rio:
– Bi­la su sva tro­ji­ca do­bra. Kroz „Dug­me” je pro­šlo mno­go mu­zi­ča­ra i pje­va­ča i svi su bi­li do­bri. Vo­lio sam da ra­dim sa svom tro­ji­com. Mo­žda je Ti­fa, ipak, bio za ni­jan­su bo­lji.


No­vi bend

Po­red an­ga­žma­na u „Bi­je­lom dug­me­tu” ko­je ima po­seb­no mje­sto u nje­go­vom sr­cu, Ti­fa ra­di i sa svo­jim ben­dom na či­jem su re­per­to­a­ru nje­go­ve pje­sme, kao i pje­sme „Va­tre­nog po­ljup­ca” i „Di­vljih ja­go­da”. Oni ko­ji pra­te rok sce­nu zna­ju da je Vo­ji­čić sa po­me­nu­tim gru­pa­ma svo­je­vre­me­no sa­ra­đi­vao i sni­mao al­bu­me.
– Po­čeo sam po­no­vo da ži­vim, po­čeo sam po­no­vo da bu­dem sre­ćan na pra­vi na­čin – iskre­no ka­že. – Ra­du­jem se no­vim na­stu­pi­ma sa mo­jim ben­dom, po­go­to­vo ka­da vi­dim da pu­bli­ka pre­po­zna­je ener­gi­ju ko­ju ša­lje­mo i da re­a­gu­je iskre­no.


Na­di­mak

Vo­ji­čić je se­bi još u naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu na­dje­nuo na­di­mak po kom je po­stao sla­van. Kao če­tvo­ro­go­di­šnjak, obo­ža­vao je vo­zo­ve, a ka­ko je imao pro­blem da iz­go­vo­ri slo­vo „V”, stal­no je go­vo­rio:
„Ide lo­ko­mo­ti­Fa, ide lo­ko­mo­ti­Fa!“
U ša­li, pro­zva­li su ga „Ti­fa”, i taj na­di­mak ostao mu je do da­na­šnjih da­na.

Komentari

Komentari se objavljuju bez zadrške.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj će biti izbrisan u najkraćem roku čim bude primijećen ili prijavljen, a autori spornog komentara rizikuju da budu prijavljeni nadležnim institucijama.

Prijavite neprikladan komentar našem MODERATORU.

Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem Ombudsmanu.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"