Dnevna štampa Marketing Redakcija Kontakt
„Prvu sestru” ni da pomenu * Stijepović umjesto Miloševića   * Svjedok saradnik otkucao saučesnike * Na službena putovanja potrošili 110 hiljada * „Prvu sestru” ni da pomenu * Nacionalni identitet * Dotakli smo dno dna
ISSN 1800-6299
  Izdanje: 20-06-2018

Porudzbenica
Rubrike
Pogledajte

Strip Dana

Strip

Riječ Dana
BranKo Ljumović, žrtva golootočke torture:
Treba donijeti zakon po kome bi živi Golootočani i članovi njihovih porodica mogli da dobiju nadoknade za strahote pretrpljene na Golom otoku.

Vic Dana :)

Nagradno pitanje u emisiji na radiju: „Kako se zove Isusova majka?“
Javlja se neki lik.
Halo!
Dobar dan u programu ste znate li odgovor na pitanje?
Znam, Bogorodica!
Dobro, ali nama treba ime...
Ime...? Rajko.
Ma ne vaše, nego majke.
Aaa Draginja!
Došla dva Crnogorca da gledaju trku na 800 m, i jedan čovjek je mnogo zaostajao, pa kaže prvi Crnogorac:
A viđi onoga jada jadnog, ne može mrdnut.
A ćuti jadan, to je naš Crnogorac.
Au viđi sokola, kako poćera onoliku gomilu.







Arhiva
Dan:
Mjesec:
God:

Razno
Uclani se

Sarena strana - datum: 2018-06-17 NENAD MILOSAVLJEVIĆ, FRONTMEN GRUPE „GALIJA”, U INTERVJUU ZA „DAN” GOVORI O NOVOM ALBUMU, SARADNJI SA MATIJOM BEĆKOVIĆEM I PEROM ZUPCEM, VJERI U NOVE GENERACIJE I NERASKIDIVIM VEZAMA SA CRNOM GOROM
Ne pravimo kompromise sa vremenom
U muzičkom raju četiri decenije Ne pravimo kompromise sa vremenom
Po­sli­je vi­še­go­di­šnje dis­ko­graf­ske pa­u­ze, gru­pa „Ga­li­ja” sni­mi­la je no­vi al­bum „U ra­ju iz­nad obla­ka”. Ni­ški ro­ke­ri ko­ji su „na­če­li” pe­tu de­ce­ni­ju mu­zič­ke plo­vid­be ob­ra­do­va­će ov­da­šnju pu­bli­ku 21. ju­na kon­cer­tom u Tiv­tu, gra­du ko­ji je „Ga­li­jin“ opus uvi­jek do­če­ki­vao s po­seb­nom emo­ci­jom.
„Je­di­no ka­da sa­mi se­bi vje­ru­je­mo, mo­že­mo oče­ki­va­ti da nam po­vje­ru­ju i lju­di oko nas“, fi­lo­zo­fi­ja je od ko­je front­men gru­pe Ne­ša Mi­lo­sa­vlje­vić ne od­stu­pa ni po ko­ju ci­je­nu. Po­e­zi­ja uz gi­ta­re bi­la je i osta­la nje­gov te­ren na kom vla­da su­vje­re­no i vje­što, sta­vlja­ju­ći u pr­vi plan ono u šta iskon­ski vje­ru­je – to­plu i upe­ča­tlji­vu emo­ci­ju, du­bo­ko za­ko­pa­nu u sva­ko­me od nas. Stva­ra­ju­ći no­ve kom­po­zi­ci­je, Ne­ša je ostao do­sle­dan se­bi; na­sta­vio je da oslu­šku­je unu­tra­šnje da­ma­re, da pra­ti sop­stve­nu emo­tiv­nu mi­sao i da vje­ru­je u ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju onog što je iz­nje­dri­la nje­go­va du­ša. Na no­vom al­bu­mu opus „Ga­li­je“ obo­ga­ćen je pje­sma­ma Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća, Pe­ra Zup­ca i Mi­lo­ra­da Mi­tro­vi­ća, na či­je je sti­ho­ve Ne­ša na­pi­sao mu­zi­ku.
O stva­ra­nju al­bu­ma, bu­ra­ma i olu­ja­ma kroz ko­je je kao umjet­nik pro­la­zio dok ni­je is­kle­sao no­vo mu­zič­ko dje­lo, pro­šlo­sti ko­ja ga je ob­li­ko­va­la, po­li­tič­kom an­ga­žma­nu i sna­žnim ve­za­ma sa Cr­nom Go­rom Ne­ša Mi­lo­sa­vlje­vić go­vo­ri za „Dan“.
Na­ja­vlju­ju­ći „U ra­ju iz­nad obla­ka“, re­kli ste da je u pi­ta­nju bes­kom­pro­mi­sni al­bum. Ko­li­ko pu­ta ste, za 41 go­di­nu mu­zič­ke plo­vid­be, pra­vi­li kom­pro­mi­se i šta ih je uslo­vlja­va­lo – Va­še go­di­ne, zle­hu­da vre­me­na u ko­ji­ma smo ži­vje­li, iza­zo­vi, do­bro­na­mjer­ni sa­vje­ti pri­ja­te­lja ili tra­ga­nje za pra­vom sta­zom ko­ju će „Ga­li­ja“ tra­si­ra­ti za bu­duć­nost?
– U me­to­do­lo­gi­ji i na­či­nu ra­da u stva­ra­nju na­šeg no­vog al­bu­ma u smi­slu ap­so­lut­nog pra­će­nja sta­nja svi­je­sti, du­ha, to­ka mi­sli i sni­je­va­nja mog bra­ta i me­ne, kao glav­nih oko­sni­ka, ni­je bi­lo kom­pro­mi­sa naj­pri­je sa vre­me­nom, a on­da ni sa osta­lim sa­rad­ni­ci­ma, što je na­ro­či­to is­pra­tio naš pro­du­cent Sa­ša Ha­bić. U cje­lo­kup­nom ra­du na­sto­ja­li smo da naš sen­zi­bi­li­tet utka­mo u pje­sme, što je pu­bli­ka uvi­jek pre­po­zna­va­la. Tra­ga­nja, pri­ja­te­lji, okru­že­nje, vri­je­me u kom ži­vi­mo, iza­zo­vi, sve pro­te­kle go­di­ne nor­mal­no da su uti­ca­li i mi­je­nja­li nas kao po­je­din­ce, ali ne, bar kad je o stva­ra­la­štvu ri­ječ, u ve­li­koj mje­ri; re­kao bih da se vi­še mi­je­nja­la for­ma ne­go su­šti­na.
Ko­li­ko du­go ste spre­ma­li no­vi al­bum i oko ko­je pje­sme ste se naj­vi­še „lo­mi­li”?
– Pet go­di­na smo ra­di­li, ne­bro­je­no pu­ta pi­sa­li, bri­sa­li, ra­do­va­li se ili pa­da­li u očaj ka­da ne „uhva­ti­mo“ onu mi­sao ko­ju ču­je­mo u gla­vi, ali to je ma­nje-vi­še uvi­jek ta­kav pro­ces. Naj­i­za­zov­ni­je mi je bi­lo pi­sa­nje mu­zi­ke na tek­sto­ve na­ših emi­nent­nih pje­sni­ka, zbog od­go­vor­no­sti ko­ju sam osje­ćao i te­žnje da mu­zi­kom odam po­čast po­e­zi­ji ko­joj se di­vim.
Ka­ko je do­šlo do sa­rad­nje sa Ma­ti­jom Beć­ko­vi­ćem? Ka­ko ste oda­bra­li sti­ho­ve iza­šle iz nje­go­vog pe­ra i ka­kva je bi­la Ma­ti­ji­na re­ak­ci­ja kad ste ga pi­ta­li da li je sa­gla­san da ot­pje­va­te sti­ho­ve „Kad bi ti oti­šla iz ovog gra­da”?
– Go­spo­di­na Beć­ko­vi­ća sma­tram jed­nim od naj­da­ro­vi­ti­jih pje­sni­ka na­šeg do­ba či­je će dje­lo, si­gu­ran sam, ži­vje­ti mno­go vi­je­ko­va po­sli­je ovog na­šeg. Pje­sma „Kad bi ti oti­šla iz ovo­ga gra­da” du­go već plo­vi mo­jim ve­na­ma, ta­ko da je če­ka­la tre­nu­tak da mo­je osje­ća­nje pre­to­čim u mu­zi­ku, ona­ko ka­ko je ja ču­jem. Po­slao sam Ma­ti­ji, raz­go­va­ra­li smo te­le­fo­nom, do­pa­lo mu se. Mo­ram pri­zna­ti da sam imao ve­li­ku tre­mu.
Po­red Ma­ti­ji­ne pje­sme, „ozvu­či­li“ ste i sti­ho­ve Pe­re Zup­ca i Mi­lo­ra­da Mi­tro­vi­ća. Vje­ru­je­te li da će da­na­šnja pu­bli­ka ko­ja od­ra­sta uz Ja­lu Bra­ta i Ra­stu ra­zu­mje­ti Mi­tro­vi­će­ve me­ta­fo­re? Ima li spa­sa za no­ve ge­ne­ra­ci­je da pre­po­zna­ju i usvo­je pra­ve mu­zič­ke, a sa­mim tim i pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti?
– Imao sam čast da upo­znam ve­li­kog vi­le­nja­ka i go­spo­di­na Pe­ru Zup­ca jed­nog po­po­dne­va u No­vom Sa­du ka­da sam mu od­nio pje­smu. A kad je ri­ječ o no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma, ne bih ni­ka­da pot­cje­nji­vao bi­lo ko­ju mla­dost i ra­zu­mi­je­va­nje u bi­lo ko­je vri­je­me, ka­ko god ži­vot­ni tre­nu­tak, mo­žda, iz­gle­da po­ra­zno. Sva­ko vri­je­me no­si svo­je bre­me, ali pu­tu­ju­ći pu­no po re­gi­o­nu uvje­rio sam se da ži­vot ni­je ono što nam se ser­vi­ra na te­le­vi­zi­ji i u žu­toj štam­pi. Svu­da oko nas ima na hi­lja­de mla­dih pa­met­nih lju­di ko­ji po­zna­ju i pre­po­zna­ju pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti, ali im se za­i­sta da­je ma­lo pro­sto­ra u me­di­ji­ma.
Zbog če­ga ste od­lu­či­li da spot za pje­smu „U ra­ju iz­nad obla­ka” sni­ma­te na Islan­du?
– Po­klo­pi­le su se okol­no­sti u tra­ga­nju za sli­ka­ma ko­je bi do­bro „išle” uz sti­ho­ve, a da ne bu­de pro­sto pre­pri­ča­va­nje ono­ga o če­mu se pje­va. Za­hva­lju­ju­ći sni­ma­te­lju Dra­go­sla­vu Uli­ću Da­gu i Mi­ni To­mić, dje­voj­ci ko­ja iz­vo­di ple­sne kret­nje, do­bi­li smo ve­o­ma neo­bi­čan spot. Me­ni se ja­ko do­pao, za­to što ci­je­la ta pri­ča i pre­dje­li sa­vr­še­no pra­te te­ma­ti­ku pje­sme ko­ja ni­je ve­za­na za ge­o­graf­ski po­jam, a na Islan­du su, ne­ka­ko, ze­mlja i ne­bo baš bli­zu.
Če­ti­ri de­ce­ni­je vjer­ni ste jed­noj dis­ko­graf­skoj ku­ći. Po­li­ti­ka i po­li­ti­ča­ri su se mi­je­nja­li, što se od­ra­ža­va­lo i na ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku PGP-a, ali „Ga­li­ja“ je uvi­jek bi­la pod istim dis­ko­graf­skim okri­ljem. Ko­ja je taj­na – ka­ko op­sta­ti u tim po­li­tič­ko-dis­ko­graf­skim bu­ra­ma i olu­ja­ma ko­je vri­je­me do­no­si i od­no­si, a opet osta­ti svoj?
– PGP je bi­la i u Ju­go­sla­vi­ji jed­na od naj­ve­ćih iz­da­vač­kih ku­ća i naj­zna­čaj­ni­ja u Sr­bi­ji. Po­klek­nu­će dis­ko­graf­skih ku­ća vi­še ima ve­ze sa sta­njem na tr­ži­štu pr­o­u­zro­ko­va­nog po­ja­vom elek­tron­skih me­di­ja i pre­u­zi­ma­njem pri­ma­ta Ju­tju­ba i dru­gih so­ci­jal­nih mre­ža ne­go sa po­li­ti­kom. Ne mo­že se po­re­di­ti ono što smo pri­je 30 i 40 go­di­na do­bi­ja­li kao umjet­ni­ci od dis­ko­graf­ske ku­će, po­čev­ši od uslo­va, stu­di­ja… Sa­da je to sve da­le­ko skrom­ni­je, ali u da­na­šnjim okvi­ri­ma mo­ram re­ći da sa nji­ma imam ko­rekt­nu sa­rad­nju i dra­go mi je što se na­še cje­lo­kup­no stva­ra­la­štvo na­šlo u nji­ho­vom opu­su.
Ob­no­vi­li ste sa­rad­nju sa Sa­šom Ha­bi­ćem. Ka­ko je ovo­ga pu­ta iz­gle­da­lo sa­ra­đi­va­ti sa pro­du­cen­tom ko­ji je „Ga­li­ju” „upo­znao u du­šu” pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja?
– Ovim al­bu­mom smo po­ku­ša­li da spo­ji­mo „Ga­li­ju” sa sa­mog po­čet­ka i da­na­šnju este­ti­ku, ta­ko da nam je bio po­tre­ban ne­ki sta­ri a ipak uvi­jek ak­tu­el­ni „vuk”, ne­ko ko nas po­zna­je u du­šu, a to je sva­ka­ko Sa­ša, ve­li­ki umjet­nik i pro­du­cent, čo­vjek ko­ji je od­mah ra­zu­mio šta ho­će­mo, ko­ji nas je pra­tio i usmje­ra­vao u isto vri­je­me. To­li­ko smo pro­ve­li vre­me­na ra­de­ći i dru­že­ći se, to­li­ko se to­ga od nje­ga na­u­či i ne sa­mo o mu­zi­ci, da na nje­ga bu­kval­no gle­dam kao na čla­na po­ro­di­ce.
Ovog mje­se­ca na­stu­pa­te u Tiv­tu. Ka­ko iz­gle­da set li­sta i gdje će to­kom lje­ta cr­no­gor­ska pu­bli­ka još ima­ti pri­li­ke da slu­ša „Ga­li­ju”?
– U Tiv­tu smo 21.ju­na i ja­ko se ra­du­je­mo do­la­sku. Po­ku­ša­će­mo da u dvo­ča­snom na­stu­pu na­pra­vi­mo re­tro­spek­ti­vu če­tr­de­se­to­go­di­šnjeg ra­da, vi­dje­će­mo još ka­ko će ta plo­vid­ba iz­gle­da­ti. Uvi­jek uži­va­mo sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom; ne znam u ovom tre­nut­ku bu­king za lje­to, ali na­dam se po­nov­nom do­la­sku u Cr­nu Go­ru.
Iz­ja­vlji­va­li ste da Vam je žao što „Ga­li­ja” ni­je uspje­la da se vi­ne do vr­ha pri­je ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, ne­go baš u to vri­je­me-ne­vri­je­me, pa su Vas bo­ji­li po­li­tič­kim bo­ja­ma. On­da ste u jed­nom tre­nut­ku i sa­mi, fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, spu­sti­li pr­ste u pa­le­tu sa tim istim bo­ja­ma – oda­bra­li ste po­li­tič­ki an­ga­žman. Šta je to što na­go­ni umjet­ni­ka da se bo­ri na po­lju ko­je mo­že da okr­nji nje­gov sen­zi­bi­li­tet, a da mu su­štin­ski vr­lo ma­lo do­brog do­ne­se? I mo­že­mo li svi mi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji da ži­vi­mo mir­no mi­mo po­li­ti­ke ili sma­tra­te da je to ku­ka­vič­luk i okre­ta­nje gla­ve od su­ro­ve stvar­no­sti?
– Ne bi­ra­mo ni vri­je­me ra­đa­nja ni pro­stor, ali si­gur­no ni­smo baš ta­kvi ka­kvi smo ro­đe­ni na ovom tlu... Tač­no je da, ka­da bih bi­rao tre­nu­tak ka­da mo­ja ka­ri­je­ra do­ži­vlja­va uspon, ne bih si­gur­no iza­brao onaj u kom se ze­mlja u ko­joj smo ro­đe­ni ras­pa­da. Či­nje­ni­ca je da je pe­ri­od Ju­go­sla­vi­je u umjet­nič­kom, kul­tur­nom smi­slu bio ja­ko pro­spe­ri­te­tan - sjaj­ni pi­sci, mu­zi­ča­ri, sli­ka­ri, glum­ci, re­di­te­lji… Kad je ri­ječ o po­li­ti­ci, te­ško da mo­že­mo na ovom pro­sto­ru da ži­vi­mo mir­no mi­mo po­li­ti­ke ko­ja za­la­zi u go­to­vo sva­ku po­ru na­šeg ži­vlje­nja. Ja sam u po­znim go­di­na­ma imao dvo­go­di­šnji an­ga­žman s na­mje­rom da bar pro­bam da ne­što ura­dim, za­poč­nem ili pro­mi­je­nim naj­vi­še za po­lje ko­jim se ba­vim. Mo­ram re­ći da sam vi­še že­lio ne­go što sam po­sti­gao, ali sam bar po­ku­šao. I da­lje mi­slim da ako bi svi uzi­ma­li vi­še uče­šća od zgra­de u ko­joj sta­nu­je­mo, uli­ce i okru­že­nja pa do vi­ših in­stan­ci, vi­še bi­smo po­sti­za­li, mir­ni­je bi­smo ži­vje­li, br­že bi­smo usva­ja­li, ma­nja bi bi­la ne­ga­tiv­na se­lek­ci­ja… Ne­ma ni­šta od to­ga da sa­mo gle­da­mo sa stra­ne, gun­đa­mo i ku­ka­mo.
Iza „Ga­li­je” je dva­de­se­tak stu­dij­skih al­bu­ma, na hi­lja­de kon­ce­ra­ta, ar­mi­ja fa­no­va... Kad će­mo ima­ti pri­li­ke da po­gle­da­mo do­ku­men­ta­rac o ra­du gru­pe?
– Vi­še pu­ta je bi­lo ide­ja da se na­pra­vi ne­ki ta­kav za­pis. U pla­nu je da bu­de re­a­li­zo­van slje­de­će go­di­ne.
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: Ivan Gr­lić

Ka­ko je na­sta­la pje­sma „Ko­tor”

Iako Vas na­zi­va­ju „mu­zič­kim zla­tom ju­žne pru­ge“, ma­lo je po­zna­to da ste pr­ve mu­zič­ke ko­ra­ke za­pra­vo na­pra­vi­li u Cr­noj Go­ri. Otud i pje­sma „Ko­tor„, kao ne­ka vr­sta mu­zič­ke za­hval­ni­ce ovim pro­sto­ri­ma ili pri­ča u ve­zi sa „Ko­to­rom“ ima ne­ku dru­gu po­za­di­nu?
– Po­ro­dič­no smo u dje­tinj­stvu lje­to­va­li na cr­no­gor­skom pri­mor­ju, kao sred­njo­ško­lac sva­kog lje­ta sam do­la­zio u Šu­šanj gdje sam na­pra­vio pr­ve ko­ra­ke na gi­ta­ri, moj sa­da po­koj­ni kum bio je iz Nik­ši­ća... Ukrat­ko, či­tav moj ži­vot je na vi­še na­či­na ve­zan za Cr­nu Go­ru. Ide­ja da pje­smu po­sve­ti­mo Ko­to­ru na­sta­la je po­sli­je dvo­mje­seč­nog bo­rav­ka u tom ča­rob­nom gra­du ko­ji nas je osvo­jio ka­ko svo­jom isto­ri­jom ko­ja mi­ri­še u sva­kom ka­me­nu, ta­ko i sud­bi­na­ma lju­di ko­ji su u nje­mu ži­vje­li. Mo­re raz­li­či­tih sud­bi hra­brih mo­re­plo­va­ca, nji­ho­vih že­na ko­je su ih str­plji­vo go­di­na­ma če­ka­le, stra­stve­ni, du­gi po­gle­di ka pu­či­ni, ne mo­gu a da ne za­di­ve čo­vje­ka. Pje­sma „Ko­tor“ je mu­zič­ka za­hval­ni­ca tom pre­kra­snom pro­sto­ru i lju­di­ma ko­ji ga is­pu­nja­va­ju.


Komentari

Komentari se objavljuju bez zadrške.

Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj će biti izbrisan u najkraćem roku čim bude primijećen ili prijavljen, a autori spornog komentara rizikuju da budu prijavljeni nadležnim institucijama.

Prijavite neprikladan komentar našem MODERATORU.

Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem Ombudsmanu.

Najčitanije danas

INFO

Zaštitnika prava čitalaca Dan-a

OMBUDSMAN

kontakt:

ombudsman@dan.co.me

fax:

+382 20 481 505

Pogledajte POSLOVNIK

Pratite rad OMBUDSMANA

Pogledajte IZVJEŠTAJE

Karikatura DAN-a
Karikatura
Pogledaj sve karikature >>>

Najčitanije - 7 dana


 

Prognoza dana

 



 

Developed by Beli&Boris - (c) 2005 "Dan"