Vla­di­mir Stoj­ko­vić bra­ni u fan­ta­stič­noj for­mi i naj­za­slu­žni­ji je za uspje­he Par­ti­za­na na evrop­skoj sce­ni. Gol­man re­pre­zen­ta­ci­je Sr­bi­je bio je od­li­čan i u kva­li­fi­ka­ci­o­nom ci­klu­su za Svjet­sko pr­ven­stvo i sa pra­vom će bi­ti je­dan od uzda­ni­ca Or­lo­va u Ru­si­ji. Stoj­ko­vić se u in­ter­vjuu za „Mo­cart­sport pri­se­tio i ne­kih ru­žnih mo­me­na­ta. Ču­ve­na ru­žna pri­ča o auto­bu­su u Đe­no­vi i na­pad od stra­ne hu­li­ga­na.
– Sje­tim se po­ne­kad ka­ko je to iz­gle­da­lo. Do­sta ne­ga­ti­ve je bi­lo to­ga dana i sve je slu­ti­lo na to. Osje­ti­lo se u va­zdu­hu. Iza­šli smo pri­je­pod­ne da še­ta­mo i već ta­da su mi Dan­ko i Bam­bi re­kli za ne­ke pro­ziv­ke. To se zna. Kre­nu­li smo na utak­mi­cu i če­ka­li Bam­bi­ja ko­ji je za­bo­ra­vio pa­soš. U tom tre­nut­ku oni su do­šli do auto­bu­sa i lju­lja­li ga sa obje stra­ne. Sa­i­gra­či su mi re­kli da sta­nem u sre­di­nu auto­bu­sa. Ali, ovi su ne­ka­ko obi­li vra­ta, ba­ci­li dim­ne bom­be i ušli. Ni­šta se ni­je vi­dje­lo. Sav taj dim ko­ji ne mo­že da iza­đe. I on­da je njih ne­ko­li­ko kre­nu­lo od igra­ča do igra­ča. Osve­ta­lja­va­ju ba­kljom jed­nog po jed­nog i tra­že me­ne. Znam da su do­šli do Br­ki­ća od ko­jeg sam im se uči­nio ja. To­li­ko su mu pri­ne­li ba­klju da su ga i ope­kli, a on mi ka­sni­je pri­ča da mu je „ču­ka” ra­di­la „tri­sta na sat”. Me­đu­tim, sa­i­gra­či su se is­pri­je­či­li na sre­di­ni. Pr­vi De­ki, on­da Ži­ga pa osta­li... Oni ko­ji su ušli, po­štu­ju De­ki­ja, Ži­gu i ta­ko se za­vr­ši­lo. A je­dan od njih je bio na me­tar od me­ne – re­kao je Stoj­ko­vić za „Mo­cart­sport”.
Ubr­zo na­kon to­ga usli­je­dio je ve­či­ti der­bi. Stoj­ko­vić je po pr­vi put stao na gol Par­ti­za­na pro­tiv biv­šeg klu­ba i ta utak­mi­ca će bi­ti upam­će­na po nje­go­vom tr­ku na jug, ka­da je po­ka­zao ma­ji­cu na ko­joj je pi­sa­lo: „Opro­sti­te mi mo­ju ru­žnu pro­šlost”. Stoj­ko­vić je na­gla­sio da je to uči­nio iz re­vol­ta zbog do­ga­đa­ja u Đe­no­vi.
– Sve dru­go sem re­vol­ta bi­lo bi su­lu­do. Da se ne la­že­mo, ne mo­žeš ni­ko­ga da za­vo­liš za se­dam da­na. Ne mo­gu ja tu da ka­žem po­sle se­dam da­na „e, ja vas mr­zim”. A to se sve de­ša­va­lo de­se­tak da­na po­sle Đe­no­ve. Bi­lo je pred­u­slo­va, sa­mim tim što se sve to de­si­lo. Ali opet, to ni­je bi­la mr­žnja. To je vi­še bio re­volt i ne­ki od­bram­be­ni me­ha­ni­zam. Da po­ka­žem da se ni­sam upla­šio. To sva­ko ozbi­ljan zna, a sa­mo na­iv­ni ne mo­gu da shav­te. Svi su mi­sli­li da ću da ustuk­nem. Ni­sam. Re­a­lan i in­te­li­gen­tan čo­vjek će da shva­ti da je to bio re­volt i da sa­mo po­ku­ša­vam da se od­bra­nim.
Par­ti­za­nov ču­var mre­že se pri­sje­tio i vre­me­na ka­da je od­lu­čio da do­đe u Hum­sku.
– Ni­sam du­go va­gao. Bi­lo je ma­lo raz­mi­šlja­nja što je nor­mal­no, a maj­ka i brat su me po­dr­ža­li od­mah što je bi­lo ključ­no. Osta­li ni­su va­žni. Ne­ću valj­da da okre­nem dru­ga­ra i da ga pi­tam, „bra­te, da l’ da ja pre­đem u Par­ti­zan?” To su ozbilj­ne te­me. Sve se de­ša­va u dan, dva. Sa­mo naj­bli­ži su zna­li. Bio je po­sled­nji dan pre­la­znog ro­ka – do­dao je Vla­di­mir Stoj­ko­vić.