Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Od gra­da se uvi­jek pri­sva­ja ono su­vi­še grad­sko. Trg je mje­sto gdje po­či­nju dje­lo­va­nja kao ta­kva da se kon­kre­ti­zu­ju. Otu­da ne ču­di što se po­li­ti­ka ne ot­kri­va na pe­ri­fe­ri­ja­ma. U bor­bi za vlast nad je­zgrom, po­li­tič­ki apa­rat se ar­ti­ku­li­še pre­ma upu­tstvi­ma grad­ske ak­tu­el­no­sti. To ne­će re­me­ti­ti ur­ba­no ko­je je stvar un­der­gro­und-a, pod či­jem se kon­traza­ko­nu sve tran­sfor­mi­še: je­zik, ti­je­lo, mo­da.
Ako mi­sli­mo šta je to ur­ba­no, on­da grad sa­gle­da­va­mo pre­ma gla­su ko­ji pru­ža o se­bi. No­iz vs. po­li­ti­ka: grad ra­di na po­go­nu raz­li­ke. Kvart pred­sta­vlja kul­tu­ru u tran­zi­tu. Tu pre­sta­ju gra­ni­ce i otva­ra­ju se dru­ga­či­ji pu­te­vi si­ve zo­ne. Po­di­ći se u kvar­tu zna­či bi­ti u to­ku.
Me­đu­tim, ne smet­ni­mo da je po­li­ti­ka re­pre­siv­na pre­ma gra­du, pre­ma, da ka­že­mo – pred­stav­ni­ci­ma grad­skih kvar­to­va. Pre­zen­tu­ju­ći grad u svi­je­tlu ostva­re­nja to­tal­ne po­li­ti­ke, pa ipak, po­li­ti­ka je su­štin­ski an­ti-grad­ska.
„(...) Ko su oni? Ko su dru­ga bra­ća, ne-bra­ća? Ko su, za­pra­vo, ta bi­ća osta­vlje­na po stra­ni, is­klju­če­na ili za­blu­de­la, iz­me­šte­na iz cen­tra, ko­ja se po­vla­če po uli­ca­ma, na­ro­či­to po pred­gra­đi­ma.?“ Žak De­ri­da – Od­met­nič­ke dr­ža­ve (Dva ogle­da o umu)
Za­što ne bi po­sto­ja­la po­li­ti­ka uli­ce, kao što sva­ka­ko, u sjaj­nim iz­da­nji­ma, po­sto­ji po­e­zi­ja uli­ce? Po­to­nja stvar­nost post-sa­vre­me­nog dru­štva je­ste uli­ca. Ulič­na stvar­nost uvi­jek već usred­sre­đu­je se pro­tiv po­li­ti­ke. Je­di­no sa uli­ce mo­že se iz­bo­ri­ti de­mo­kra­ti­ja.
Bi­će gra­da po­zna­je pra­vi­la uli­ce. Uli­čar ta­ko ne bi tre­ba­lo da zna­či ni­šta po­grd­no, bu­du­ći da ovaj tip, re­ci­mo, is­pi­pa­va isti­ni­tost de­mo-kra­ti­je.
Kao fi­lo­zo­fi po­li­sa, Gr­ci su bi­li oda­ni bes­po­sli­ča­re­nju. So­krat je od­bio sve uprav­ne po­lo­ža­je! Dan­gu­be­ći gra­dom, po­što­vao je slo­bod­no fi­lo­zo­fi­ra­nje. Ako di­ja­log pre­ten­du­je na isti­nu, on­da se nu­žno vo­di na uli­ci. Na stra­ni uli­ce, ži­ve­ći slo­bo­du uli­ce, grč­ki pro­bi­svi­jet je za­čet­nik mo­der­nog mi­šlje­nja. Sve do po­ja­ve Aka­de­mi­je i ti­tu­le gra­đan­stva, fi­lo­zo­fi­ja je pr­ven­stve­no bi­la ulič­ni izum.
Kao da i ni­je mo­gu­će de­mo­krat­ski go­vo­ri­ti o de­mo­kra­ti­ji, po­treb­no je da glas ima ulič­nu za­le­đi­nu. Na uli­cu sva­ko po­la­že pu­no pra­vo: ta­ko Gr­ci fi­lo­zo­fi­ra­ju is­klju­či­vo u pro­la­zu, obra­ća­ju­ći se sva­kom pod­jed­na­ko, uvi­jek u ime gra­da. Uli­ca je ta­da zna­či­la slo­bo­dan pri­stup fi­lo­zo­fi­ji. Ta­ko je So­krat sva­kog mo­gao uve­sti u fi­lo­zof­sku i/ili erot­sku ras­pra­vu. Da­le­ko od tri­bi­na, na tr­gu, fi­lo­zo­fi­ja je bi­la sa­rad­nja slo­bod­nih du­ho­va.
Ras­pra­vi­mo to na uli­ci – da­nas ima sa­svim dru­go zna­če­nje od onog iz slav­nih grč­kih da­na, ka­da je fi­lo­zo­fi­ja bi­la stvar mu­ške di­sci­pli­ne. Za­to se tre­ba bo­ri­ti za pra­vo gla­sa pro­bi­svi­je­ta, ko­jeg mje­sto ne dr­ži, ko­ji je po­put de­mo­kra­ti­je uvi­jek u do­la­sku (vi­dje­ti De­ri­din tekst – „Od­met­nik ko­jeg sle­dim/od­met­nik ko­ji sam“), či­je is­ku­stvo na­pro­sto ni­je svo­di­vo. Jer sve dok go­vo­ri­mo o de­mo­kra­ti­ji, go­vo­ri­mo o „pre­ko­ra­če­nju“, o onoj stra­ni gdje je ona obe­ća­na, sa ove stra­ne gdje pri­želj­ku­je­mo da je ugo­sti­mo.
Da li je grad de­mo­krat­sko utvr­đe­nje, ili to tek tre­ba da po­sta­ne, ili to ni­kad ne­će bi­ti, ka­ko nas oba­vje­šta­va pro­bi­svi­jet ko­ji je na­pu­stio grad i pre­se­lio se na uli­cu gdje smo svi jed­na­ki?
Grad tre­ba ise­li­ti na uli­cu, oda­kle se po­če­lo fi­lo­zo­fi­ra­ti o pra­vu na po­lis, na stran­ca, na uni­ver­zal­no, jer da­nas je ja­sno ka­ko gra­đan­sko fi­lo­va­nje o de­mo­kra­ti­ji uda­lja­va nas od stvar­no­sti i još vi­še od de­mo­kra­ti­je, bez ko­je, ra­zu­mi­je se, dr­ža­va ni­je u sta­nju da gra­đan­ski sa­po­sto­ji.
Pa ipak, „Gde je, da­kle, ne­stao od­met­nik ko­jeg ov­de sle­dim? Gde se, da­kle, deo od­met­nik ko­ji sam ja ov­de?“ De­ri­da. – Da ga ni­je pri­svo­ji­la de­mo­kra­ti­ja?