Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Kao što je žu­ta gre­da bi­la fa­tal­na za biv­šu vlast, ta­ko će bru­tal­na upo­tre­ba si­le na mir­ne de­mon­stran­te pred Skup­šti­nom Cr­ne Go­re bi­ti fa­ta­l­na za ak­tu­el­ni re­žim. To­ga mo­ra­ju bi­ti svje­sni oni ko­ji su iz­da­li na­red­bu za upo­tre­bu si­le kao i iz­vr­ši­o­ci-ba­ti­na­ši, jer u istin­skoj nje­go­šev­skoj Cr­noj Go­ri na­si­lje nad sop­stve­nim na­ro­dom se ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja. Iako sam, za­što to ne pri­zna­ti, pri­pa­dao oni­ma ko­ji su bi­li skep­ti­ci po pi­ta­nju is­pu­nje­nja oprav­da­nih za­htje­va DF-a a na­ro­či­to onog o for­mi­ra­nju pre­la­zne vla­de, upra­vo za­to što dik­ta­tor ni­ka­da slo­bod­nom vo­ljom ne da­je slo­bo­du i što uvi­jek go­lom si­lom bra­ni ono što je oteo od na­ro­da, sa­da sam vi­še ne­go si­gu­ran da je da­nas re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća bli­ži kra­ju ne­go ju­če, jer kad pre­du­go tra­je ti­ši­na ne­ka­ko za­zvu­či, a lju­di ko­ji su da­ni­ma do­la­zi­li na pro­te­ste po­ka­za­li su ka­rak­ter. Pro­te­sti DF-a su iz­ba­ci­li na svi­je­tlo da­na ko­li­ki je strah onih ve­li­kih ali pr­ven­stve­no onih ma­lih DPS apa­rat­či­ka ko­ji za­hva­lju­ju­ći ovoj vla­sti go­di­na­ma ži­ve na gr­ba­či na­ro­da. I ma ko­li­ko to zvu­ča­lo ne­bit­no, nji­ho­va umi­je­ša­nost u broj­ne zlo­u­po­tre­be re­ži­ma je to­li­ka da ži­ve u pa­nič­nom stra­hu - što po­sli­je Mi­la Đu­ka­no­vi­ća? U tom stra­hu za eg­zi­sten­ci­ju ži­ve i oni re­žim­ski me­di­ji ko­ji su sa ne­vi­đe­nom mr­žnjom ko­men­ta­ri­sa­li sve što se do­ga­đa­lo na pro­te­sti­ma, a vr­hu­nac fru­stra­ci­je is­ka­zi­va­li su zbog za­tva­ra­nja za sa­o­bra­ćaj di­je­la bu­le­va­ra Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, a že­le­ći da na taj na­čin Pod­go­ri­ča­ni­ma omra­ze DF. A blo­ka­da Pod­go­ri­ce tra­je pu­nih 27 go­di­na, po­čev od onih da­na ka­da je re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća za­tvo­rio Ra­do­je Da­kić, INIS Mar­ko Ra­do­vić, Ela­stik, 19.de­cem­bar, TI­TEKS, Mlje­ka­ru, Go­ri­cu i mno­ge dru­ge ko­lek­ti­ve ko­ji su da­li naj­ve­ći do­pri­nos iz­grad­nji Cr­ne Go­re i osta­vio bez ko­re hlje­ba de­se­ti­ne hi­lja­da rad­ni­ka ovih ko­lek­ti­va i nji­ho­vih po­ro­di­ca. Na gr­ba­či tih rad­ni­ka Pod­go­ri­ca je vas­kr­sa­va­la iz pe­pe­la. Da­nas su, po mi­šlje­nji­ma do­bro upu­će­nih, stvar­ni vla­sni­ci atrak­tiv­nih lo­ka­ci­ja na ko­ji­ma su eg­zi­sti­ra­li ovi ko­lek­ti­vi naj­i­stak­nu­ti­je lič­no­sti iz vr­ha re­ži­ma sa­kri­ve­ni iza ta­mo ne­kih Če­le­bi­ća, Ra­do­vi­ća i ko­ga sve ne. Iako je Cr­na Go­ra da­nas du­bo­ko po­di­je­lje­na na naj­va­žni­je pi­ta­nje, pi­ta­nju ja­za iz­me­đu bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih, vlast to že­li sa­kri­ti pro­du­blji­va­njem onih dru­gih po­dje­la na vjer­skoj i na­ci­o­nal­noj osno­vi, a sve je po­če­lo 90-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Dok je re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća slao u rat za mir obi­čan i si­ro­ma­šan svi­jet vas­pi­ta­van na pri­mje­ri­ma svo­jih slav­nih pre­da­ka o neo­p­hod­no­sti od­bra­ne svo­jih pra­đe­dov­skih og­nji­šta, za to vri­je­me su do­bro or­ga­ni­zo­va­ne gru­pe kri­mi­na­la­ca i rat­nih pro­fi­te­ra is­ka­zi­va­le svoj pa­tri­o­ti­zam kra­đom sop­stve­ne dr­ža­ve i po­sta­li sa­ve­zni­ci vla­sti u svim iz­bor­nim kra­đa­ma u Cr­noj Go­ri. Na stva­ra­nju dr­ža­ve u ko­joj će se sva vlast za­sni­va­ti na mo­ći jed­nog čo­vje­ka, nje­go­ve rod­bi­ne, ku­mo­va i pri­ja­te­lja a sve po sce­na­ri­ju onih cen­ta­ra mo­ći van Cr­ne Go­re ko­ji od Evro­pe ho­će da na­pra­ve slu­ški­nju. Za­to ča­sni i po­šte­ni lju­di ne­ma­ju po­tre­bu da se uda­ra­ju u gru­di i da se raz­me­ću svo­jom lju­ba­vlju pre­ma otadž­bi­ni. Nji­hov pa­tri­o­ti­zam je kao i sva­ka istin­ska lju­bav in­ti­man i ne­na­me­tljiv. Ri­ječ pa­tri­o­ta po for­mu­la­ci­ji re­ži­ma po­sta­la je ozna­ka za nji­hov or­gi­nal­ni pro­to­tip men­tal­no sku­če­nog i in­te­lek­tu­al­no ogra­ni­če­nog čo­vje­ka ko­ji mr­zi sve ko­ji ne pri­pa­da­ju nji­ho­voj ide­o­lo­gi­ji i ne mi­sle kao oni. Nji­ho­vo po­i­ma­nje pa­tri­o­ti­zma je po­sta­lo nji­hov za­štit­ni znak po­li­tič­ke po­dob­no­sti i si­gur­no skro­vi­šte za ve­li­ki broj ni­tko­va, hu­lja i pro­bi­svi­je­ta. Za­to se po­ne­kad za­pi­tam ot­kud to­li­ko slje­pi­lo me­đu čla­no­vi­ma DPS-a ko­ji­ma sva­ko­dnev­ne afe­re o mi­li­on­skim kra­đa­ma i mal­ver­za­ci­ja­ma nji­ho­vih čel­ni­ka ni­je­su raz­log da im okre­nu le­đa. Do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de za knji­žev­nost Ma­rio Var­gos Ljo­sa u po­zdrav­nom go­vo­ru po­vo­dom uru­če­nje ove na­gra­de iz­ja­vi: „Do­mo­vi­na ni­je­su za­sta­ve, ni him­ne, ni ne­po­bit­ni go­vo­ri o he­ro­ji­ma i sim­bo­li­ma, ne­go ša­či­ca mje­sta i oso­ba ko­je na­sta­nju­ju na­še sje­će­nje pre­pla­vlju­ju­ći ga me­lan­ko­li­jom, to­plim osje­ća­jem da bez ob­zi­ra gdje se na­la­zi­li uvjek po­sto­ji og­nji­šte na ko­je se mo­že­mo vra­ti­ti.“ A to og­nji­šte je onaj ma­li dio Cr­ne Go­re u ko­me se na­la­zi oče­va ku­ća, očev grob, oče­va sto­pa i sve ono li­je­po če­ga že­li­mo da se sje­ti­mo. A je­dan od naj­u­ti­caj­nih sa­vre­me­nih pi­sa­ca, Pa­o­lo Ko­e­ljo, iz­ja­vi: „Sve bit­ke u ži­vo­tu slu­že da nas ne­če­mu na­u­če, uklju­ču­ju­ći i one ko­je gu­bi­mo.“ Kad - tad će­mo shva­ti­ti da smo mno­go pu­ta bra­ni­li laž, ob­ma­nji­va­li se­be i pa­ti­li zbog glu­po­sti, no pra­vo bo­ga­stvo je ka­da ste to­li­ko sku­pi da vas ni­ko ne mo­že ku­pi­ti. Smi­sao ži­vo­ta ni­je da ži­vi­mo vječ­no već da na­pra­vi­mo ne­što što će ži­vje­ti vječ­no. U to­me je vri­jed­nost svih onih gra­đa­na Cr­ne Go­re ko­ji su da­ni­ma pro­te­sto­va­li pred Skup­šti­nom Cr­ne Go­re. Ova DPS-SDP vlast li­či na po­kva­re­no ja­je, spo­lja bi­je­la lju­ska, a iz­nu­tra mu­ćak. Ka­da jed­no­ga da­na do­đu na na­pla­tu svi gri­je­si ko­je su po­či­ni­li nad sop­stve­nim na­ro­dom, ne bio ja u nji­ho­voj ko­ži. Za­to, gla­vu go­re svi­je­tli obra­ze Cr­ne Go­re, jer bu­duć­nost Cr­ne Go­re pri­pa­da te­bi. Bor­bu za slo­bo­du tre­ba vo­di­ti svu­da i na sva­kom mje­stu gdje se bu­du kre­ta­li istin­ski bor­ci za nje­go­šev­sku Cr­nu Go­ru, jer u ži­vo­tu sve se jed­nom pre­o­kre­ne pa će i u Cr­noj Go­ri ko­ja je 27 go­di­na za­to­če­nik dik­ta­tu­re jed­nog čo­vje­ka. Ta­ko i pje­snik pod uti­skom ži­vo­ta, pod ovim re­ži­mom na­pi­sa stih u ime onih obez­pra­vlje­nih i upu­ti pi­ta­nje Cr­noj Go­ri: „Sta­lo je vri­je­me, a ti da­le­ka. Ču­ješ li ka­ko na­ša du­ša je­ca? Je­si li maj­ka ili ma­će­ha, je­smo li i mi tvo­ja dje­ca?“