Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Upa­dlji­va je ti­ši­na be­o­grad­skih me­di­ja o pro­te­sti­ma u Cr­noj Go­ri!
Na­mjer­no ne ka­žem: pro­te­sti­ma opo­zi­ci­je, jer po­naj­ma­nje je va­žno ko je po­veo na­rod na uli­ce- na uli­ca­ma je na­rod, i to je je­di­no va­žno!
Upa­dlji­va, re­koh, ali ra­zu­mlji­va ti­ši­na- jer šta je Alek­san­dar Vu­čić do pro­je­kat Mi­la Đu­ka­no­vi­ća - Fran­ken­štaj­na i ne­sreć­ni­ka iz nje­go­ve po­li­tič­ke la­bo­ra­to­ri­je, pa če­mu glas o bor­bi pro­tiv ne­so­ja u dr­ža­vi ko­ju, kao meč­ku po va­ša­ri­ma, vo­di sjen­ka tog istog ne­so­ja?!
Na uli­ca­ma Pod­go­ri­ce da­nas se bra­ni i Sr­bi­ja, jer ti lju­di ko­ji zo­re u ša­to­ri­ma je­su Cr­na Go­ra, a ne Mon­te­ne­gro, je­su lu­ča i ko­ri­jen ko­ji Đu­ka­no­vić go­di­na­ma po­ku­ša­va da uga­si i sa­tre, či­ne­ći od Cr­ne Go­re na­ka­rad­nu sli­kov­ni­cu ko­ju su ilu­stro­va­li i is­pi­sa­li ne­ta­len­to­va­ni i ne­mu­šti umjet­ni­ci bez­lič­ja!
Ja sam, evo, Sr­bin iz Cr­ne Go­re, Mo­ra­če!
Pi­sa­le su se Me­de­ni­ce i kao Sr­bi, a gi­nu­li za Cr­nu Go­ru, i kao Cr­no­gor­ci, a ska­pa­va­li za Sr­bi­ju, pa što se me­ne ti­če ne­ma glu­plje po­dje­le od te na Sr­be iz Cr­ne Go­re i Cr­no­gor­ce, jer pro­blem su „Mon­te­ne­gri­ni“- ni­šta što bi htje­lo da bu­de sve!
Is­pr­dak ko­ji bi da se na­met­ne kao mi­ris Cr­ne Go­re; plju­vač­ka što se gu­ra međ’ ta­la­se da za­mi­je­ni onu pre­div­nu pje­nu kad se val slo­mi o oba­lu il’ hrid; ka­men ko­jim se tje­ra­ju go­ve­da, a umi­slio da je bi­ser; glu­post ko­ja se­be sa­mu iz da­na u dan de­man­tu­je gnu­ša­ju­ći se se­be od ju­če, a mr­ze­ći ono na šta će li­či­ti sju­tra!
E, pro­tiv te glu­po­sti je ustao na­rod Cr­ne Go­re, i to se mo­ra po­što­va­ti i po­mi­nja­ti!
Ni­je smje­na Mi­la Đu­ka­no­vi­ća tek po­li­tič­ka bor­ba, već va­paj Cr­ne Go­re da se ra­zum vra­ti u na­ša br­da, u si­nja­vi­nu na­šeg mo­ra, u gu­sle ko­je to­li­ki s pre­zi­rom po­mi­nju, a ko­je su naj­ve­ća i naj­ča­sni­ja bo­go­mo­lja i Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, jer sa­mo je nji­hov glas isti­na ko­ja se ne mo­že tu­ma­či­ti dvo­ja­ko!
Za­to je sra­mot­na ti­ši­na o pod­go­rič­kom gru­do­bra­nu, jer iz­dr­ži li on - spa­si­će i Sr­bi­ju, a pad­ne li - du­go će se još pli­ma la­ži i ob­ma­na pre­li­va­ti iz Pod­go­ri­ce u Be­o­grad či­ne­ći da se sa­mo dvo­ji­ca lju­di sa­vr­še­no ra­zu­mi­ju: Mi­lo i nje­gov ov­da­šnji „per­ja­nik“ (ni­je mu ni Ta­dić bio ni­šta ma­nje vje­ran), a na­ro­di ska­pa­va­ju k’o pa­ščad na uli­ci, ubi­je­đe­ni da će sju­tra, za ko­ji vi­jek, po­sta­ti epo­hal­no ar­he­o­lo­ško ot­kri­će, a ne tek pra­ši­na iz dav­ni­na, ona što u ba­ri spe­re­te s đo­no­va!
U Cr­noj Go­ri se da­nas po­sta­vlja­ju gra­ni­ce da ih vi­še ne bu­de!
Gra­ni­ce u svi­je­sti, ra­zu­mu, je­zi­ku, vje­ri, ko­ri­je­nu- gro­bo­vi­ma ko­ji su nam osta­vlje­ni kao me­đa­ši- da se zna gdje su do­vi­je­ka pre­ple­te­ni pup­ča­ni­ci Cr­ne Go­re i Sr­bi­je!
Bu­da­la je bi­lo i bi­će, al’ ni­ko ne smi­je po­re­ći da su se od­u­vi­jek dvi­je dr­ža­ve bra­ni­le jed­na u dru­goj i jed­na za dru­gu!
Za­to Sr­bi­ja ne smi­je da ću­ti, ko­li­ko god istom ja­du ku­mo­va­le ov­da­šnje i on­da­šnje vel­mo­že!
Za­ću­ti li, opro­sti­će Mi­lu što je pri­znao Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, a on­da osta sa­mo Mon­te­ne­gro, a Sr­bi­je ni­gdje, ni­gdje i Cr­ne Go­re!
Pro­go­vo­ri, Sr­bi­jo, da sju­tra ne bi za­muc­ki­va­la za­što si da­nas ću­ta­la!
Na uli­ca­ma je na­rod, a na­rod se ne smi­je po­ri­ca­ti!dva­u­je­dan.rs