Pi­še:Mag­da Pe­ter­nek


Bi­ti ne­za­sit u bi­lo če­mu, naj­bla­že re­če­no je ne­pri­stoj­no. Čak i s lju­ba­vlju mo­že da se pre­tje­ra, i da joj se ono što je naj­go­re, poč­ne gu­bi­ti smi­sao. Da­kle, mo­ra se bi­ti umje­ren, od­mje­ren i mo­ra se zna­ti gdje su gra­ni­ce.
Ona ko­ja ni­šta od ovo­ga ne po­štu­je i ko­ju je baš bri­ga za do­sto­jan­stvo je­ste vlast. Ona ne bi­ra na­či­ne da što du­že osta­ne u svom se­dlu. Dok na­rod ste­nje, vlast još ja­če ste­že om­ču oko vra­ta, valj­da za­to što su od vre­me­na vla­da­vi­ne tur­skog sul­ta­na, upam­ti­li sa­mo jed­nu nje­go­vu po­ru­ku. Na­i­me, ka­da je sul­tan pi­tao svo­je sku­plja­če ha­ra­ča, šta o to­me ka­že ra­ja,oni su od­go­vo­ri­li-’’Bu­ne se’’, a on nji­ma-’’Steg­ni­te ka­iš još ja­če’’! Upra­vo po tom prin­ci­pu da­nas dje­lu­ju ov­da­šnje ha­ra­či­je. Neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na ne­za­si­tu ne­man,za ko­ju ne­ma ni­ka­kvih pre­pre­ka.
Sve ono što nam je sjaj­ni Bra­ni­slav Nu­šić is­pi­sao i is­pri­čao o vla­sti i te ­ka­ko je ak­tu­el­no i da­nas. Do­du­še, imao bi od ovih ‘’na­ših’’ kr­vo­pi­ja još što­šta no­vo­ga da ‘’na­u­či’’ i do­pi­še.
Ni­šta čo­vje­ka ta­ko ne oda­je i ne po­ka­zu­je pra­vo li­ce kao što to či­ni vlast. A to li­ce je po­hlep­no,pu­no za­vi­sti, li­ce­mjer­no. Li­ce ku­ka­vi­ce. Ta gr­če­vi­ta bor­ba za osta­nak u fo­te­lji, ne po­zna­je gra­ni­ce ni u ka­kvom smi­slu. Po­sto­je tri ve­li­ke stra­sti-go­vo­rio je Me­ša Se­li­mo­vić-al­ko­hol, koc­ka i vlast. Od pr­ve dvi­je se ne­ka­ko i mo­že iz­li­je­či­ti, ali od tre­će ni­ka­ko. Vlast je naj­te­ži po­rok. Ono što kon­stant­no dr­ži ko­rak sa njom je­ste ti­ra­ni­ja.A ti­ra­ni­ja je na­vi­ka ko­ja ne­mi­nov­no pre­la­zi u op­se­siv­nu po­tre­bu.
Da li ona de­vi­za-da sva­ki na­rod ima ona­kvu po­li­tič­ku vlast ka­kvu za­slu­žu­je,zvu­či sa­mo kao fra­za, ili je to za­i­sta ta­ko? Vje­ro­vat­no bi mno­gi re­kli da je­ste,po­go­to­vo po­klo­ni­ci Kar­la Mark­sa, ali ja ne mi­slim i ne že­lim da mi­slim. Na­rod je­ste onaj ko­ji bi­ra svog vo­đu(i kra­de­ni gla­so­vi), ali vo­đa ni­je taj ko­me na­rod mo­ra bi­ti pot­či­njen.Onog tre­nut­ka ka­da na­rod to osje­ti i ka­da se po­bu­ni, on vi­še ne že­li ta­kvu vlast i sa­mim tim ne za­slu­žu­je da se nad njom ne­za­si­to vla­da. Da bi jed­na dr­ža­va funk­ci­o­ni­sa­la na svim ni­vo­i­ma, pro­mje­ne su i po­treb­ne i po­želj­ne,a vr­lo če­sto i ne­mi­nov­ne. Vlast za to ipak ne­ma ra­zu­mi­je­va­nja. Ono što si­gur­no pro­iz­i­la­zi iz ova­kve vr­ste ti­ra­ni­je i tor­tu­re je­ste dik­ta­tu­ra. Jer, ka­ko dru­ga­či­je na­zva­ti du­go­go­di­šnju pre­vlast jed­no­u­mlja i bes­kom­pro­mi­snog ugnje­ta­va­nja. Sa­kri­va­ti se iza pla­šta de­mo­kra­ti­je,sa­mo je trik, ko­jim ne­vje­što kri­ju svoj lik. Ali ono što je ura­đe­no vje­što to je op­šti gra­bež po­sle ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, i on je je­dan od naj­va­žni­jih uzroč­ni­ka na­še du­go­traj­ne mu­ke sa vla­sto­dr­šci­ma. Na­i­me, biv­ši ru­ko­vo­di­o­ci pre­ba­ci­li su se u na­ci­o­na­li­stič­ke stran­ke, biv­ši ko­mu­ni­sti po­sta­li su na­ci­o­na­li­sti. Gang­ste­ri su do­šli na vlast i opljač­ka­li sop­stve­ni na­rod. Na vla­sti je da­kle po­li­tič­ka ma­fi­ja ši­rom na­šeg re­gi­o­na, ko­ja funk­ci­o­ni­še po prin­ci­pu-ti me­ni, ja te­bi. Op­šta pljač­ka. Jer, ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti dra­stič­no bo­ga­će­nje pre­ko no­ći po­je­di­na­ca i nji­ho­vih fa­mi­li­ja ne­go pljač­kom na­ro­da. Ni­ka­ko,jer bo­gat­stva se stva­ra­ju vje­ko­vi­ma. Na­ža­lost ne­ma­mo po­li­tič­ke eli­te, i dok se ne for­mi­ra­ju auto­ri­te­ti ko­ji svo­jim zna­njem i di­je­lom ga­ran­tu­ju da će bi­ti bo­lje za na­rod, da će se bo­ri­ti za so­ci­jal­no po­bolj­ša­nje, do ta­da mr­ka ka­pa. Do ta­da će sve pli­va­ti u usta­ja­loj ža­bo­kre­či­ni vla­sti. Onaj po­raz ko­ji naj­vi­še bo­li je­ste po­raz ljud­sko­sti. No, šta vlast zna šta je ljud­skost!? Baš ni­šta, osim da ne že­li da bu­de na nje­noj stra­ni, na stra­ni svog na­ro­da, već is­klju­či­vo u svo­joj lju­štu­ri dik­ta­tu­re.
Usta­ju­ći pro­tiv ne­pra­ved­no­sti, bo­re­ći se za vra­ća­nje po­ga­že­nih du­hov­nih i onih prav­nih za­ko­na, sa­mo ta­ko čo­vje­ku se mo­že vra­ti­ti vje­ra i do­sto­jan­stvo. Jer, vlast bi tre­ba­lo da se bo­ri za istin­sku slo­bo­du čo­vje­ka, a ne za go­spo­da­re­nje i ugnje­ta­va­nje nad njim. No, svje­do­ci smo na­ža­lost da ova na­ša vlast ne­ma ni­ka­kvih do­dir­nih ta­ča­ka sa slo­bo­dom, već na­go­mi­la­nim sa­di­stič­kim ego­i­zmom. Ve­li­ka od­go­vor­nost bi mo­ra­la da bu­de ‘’ob­u­če­na u vlast’’ za ono što se de­ša­va sa na­ro­dom.Od­go­vor­nost bez ko­je se ne mo­že za­mi­sli­ti vo­đe­nje jed­ne dr­ža­ve. Me­đu­tim, nje ne­ma ni na po­mo­lu, ni­ti im pa­da na pa­met da je ‘’ugle­da­ju’’. Da bi se upra­vlja­lo dr­ža­vom, mo­ra se pr­vo na­u­či­ti upra­vlja­ti svo­jim stra­sti­ma. Ali, ko­me je to bit­no ka­da se do­če­pa pri­je­sto­la?Na­rav­no da vla­sto­dr­šci­ma ni­je, i je­di­na strast ko­ju oni osje­ća­ju je­ste pre­ma vla­sti. Čast je čast, a vlast je vlast, sti­ho­vi su Đor­đa Ba­la­še­vi­ća ko­ji nam ka­zu­ju gor­ku isti­nu.
Za­to, ne daj­te svo­ju čast ni­ka­kvoj usje­dje­lač­koj vla­sti. Bo­ri­te se, bu­di­te upor­ni i is­traj­ni u svo­jim na­sto­ja­nji­ma da pro­mi­je­ni­te one ko­ji vas osi­ro­ma­šu­ju i po­ni­ža­va­ju go­di­na­ma. Po­bu­ni­te se, ima­te pra­vo na to! Po­ka­ži­te zu­be ne­za­si­tim kob­ci­ma. Ne daj­te par­če svog ne­ba. Ja sam ta. I ja i moj bič,jer vla­sto­dr­šci su kič.
(Autor je pje­snik)