Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Svi­jet je glo­bal­na vu­ko.ebi­na, ne se­lo, i svi zna­mo što se do­ga­đa na dru­gom kra­ju svi­je­ta. Pra­vi­ti se da ne zna­mo je stvar amo­ral­no­sti i ne­bri­ge, jed­na­ko kao što mi­sli­ti da ne­što što se do­ga­đa u ne­po­sred­nom su­sjed­stvu ne­ma ve­ze s na­ma, pred­sta­vlja glu­post par ex­cel­len­ce – tu je sa­dr­ža­na ona mi­sli glo­bal­no, dje­luj lo­kal­no, ali po do­brom sta­rom EU obi­ča­ju, to su sa­mo pu­ste ri­je­či.
Da, sta­ra je kon­cep­ci­ja Evro­pe de­fi­ni­tiv­no na za­la­sku, no­va Evro­pa je svi­jet ko­ji je u sta­nju asi­mi­li­ra­ti ogrom­ne raz­li­ke, jer je bo­gat i jer je na stra­ho­vi­to vi­so­kom ste­pe­nu raz­vo­ja.
Šta­vi­še, u sta­nju je osi­gu­ra­ti broj­ne stva­ri ko­je sta­ri, hlad­no­ra­tov­ski kon­cept svi­je­ta ni­je mo­gao. I za­to, umje­sto da se bri­ne ku­da s par sto­ti­na hi­lja­da iz­bje­gli­ca ko­je će iona­ko do­ći u Evro­pu, je­di­no rje­še­nje pred­sta­vlja no­va po­dje­la ka­ra­ta u EU, us­po­sta­vlja­nje no­vo­ga si­ste­ma ko­ji zna­či di­na­mi­ku, nad­ra­sta­nje, raz­voj i pre­la­že­nje, da ne ka­žem kr­še­nje gra­ni­ca ko­je ni­su ni­šta vi­še ne­go isto­rij­ska ka­te­go­ri­ja.
Na­rav­no, EU je sa­da u pro­ble­mu či­je rje­ša­va­nje na­mje­ra­va iz­bje­ći glu­pim kvo­ta­ma ko­je su sa­da već uve­li­ke nad­ma­še­ne, jer umje­sto pod­lo­ge za ta­kve stva­ri, ona je gra­di­la pod­lo­ge za ob­lik pa­ra­daj­za i iz­gled svinj­skih far­mi, sa­stav nu­te­le i/ili idi­ot­ske si­ste­me bi­ro­kra­ti­je u Bar­laymon­tu ko­ji su se u sta­nju ba­vi­ti svi­me osim bit­nim.
Umje­sto Evro­pe lju­di i pred­u­zi­ma­nja, do­bi­li smo Evro­pu uhlje­ba i pa­ra­zi­ta ko­ji ne zna­ju ni­šta. Evro­pa u iz­bje­gli­ca­ma gle­da sli­ku svo­je na­ka­rad­ne sa­mo­do­pad­no­sti i glu­po­sti, ne­zna­nja, iz­bje­ga­va­nja go­vo­ra o bit­no­me, bje­ža­nja od od­go­vor­no­sti za sud­bi­nu svi­je­ta, a ona je, na­rav­no, što ste bo­ga­ti­ji i moć­ni­ji, tim ve­ća. Jer ako ni­je ta­ko, ne za­slu­žu­je­te bi­ti ni bo­ga­ti ni moć­ni.
Či­nje­ni­ca da se ni­jed­nom čo­vje­ku u pro­la­zu kroz Bal­kan ni­je do­go­dio ni je­dan je­di­ni spo­me­na vri­je­dan in­ci­dent, šta­vi­še, bi­lo je da­le­ko vi­še onih ko­ji su da­ri­va­li te lju­de hra­nom, vo­ćem, ka­fom, svi­me što im tre­ba, a što bih i ja lič­no uči­nio da je ko­lo­na po­red me­ne, pred­sta­vlja ljud­ski i pri­ro­dan od­go­vor ko­ji nam svi­ma da­je osje­ćaj utje­he u ne­sre­ći, tač­ni­je pro­mje­ni pa­ra­dig­me ko­ja se od­vi­ja i za ko­ju svi za­jed­no u de­ce­ni­ja­ma ko­ja do­la­ze i do­no­se još ve­će i du­blje pro­mje­ne mo­ra­mo bi­ti sprem­ni ne bi li Evro­pa od tvr­đa­ve po­sta­la uisti­nu hi­per­de­mo­krat­ska za­jed­ni­ca – ne na­ro­da – ne­go od­go­vor­nih po­je­di­na­ca. Sve osta­lo su tlap­nje.