Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Ki­ša je pa­da­la ne­pre­kid­no da­ni­ma. Te ve­če­ri ni­kad krup­ni­je ka­pi. Kao da na­ja­vlju­ju ne­ku ne­sre­ću. Mu­nje i gro­mo­vi s ne­ba pod­sje­ća­ju na bi­blij­ski po­top. Ža­mor lju­di u kam­pu je sve ti­ši, ne­ka­ko sa­mo po­gle­di­ma po­ku­ša­va­ju is­ka­za­ti osje­ća­nja. A osje­ća­ju da su na slo­bod­nom di­je­lu Cr­ne Go­re, osje­ća­ju da su ži­vi, i da je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski uz njih. Po­gle­dam na tren oko se­be. Od­jed­nom mi pred oči­ma za­si­ja hi­lja­de i hi­lja­de svi­je­ća. Usta­jem i še­tam bu­le­va­rom sve­ti­te­lja ko­ji je od no­ma­da iz zbje­ga na­rod i dr­ža­vu na­pra­vio. Svi­je­će go­re i pod­sje­ća­ju me na sva­ko­ga čo­vje­ka ko­ji je pro­šao tu­da. Sve su to he­ro­ji ovo­ga vre­me­na, svi su da­li isti do­pri­nos u bor­bi za prav­du i slo­bo­du. A šta smo tra­ži­li? Tra­ži­li smo slo­bod­ne iz­bo­re i ni­šta vi­še. Tra­ži­li da se po­štu­je vo­lja na­ro­da. Pa zar je to mno­go? Zar to u mo­der­noj Evro­pi ne mo­že? I za­što ne mo­že ? Ka­ko ki­ša ja­če pa­da, ta­ko svi­je­će po­ve­ća­va­ju svoj sjaj. To Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski pr­ko­sno ša­lje po­ru­ku ko­ja je sim­bol Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca. Slo­bo­dan čo­vjek si­ja i zra­či, ma ko­li­ki mrak bio, i ne­ma te ki­še ko­ja ga mo­že uga­si­ti. Ša­lje po­ru­ku i pi­ta pre­mi­je­ra: ti ko­ga je vri­je­me iz­ba­ci­lo da bu­de tu gdje je, ka­ži mi ZA­ŠTO SI, SA­TA­NO, LA­ŽNO LjU­BIO MOJ ĆI­VOT? Za­što si od mo­jih Cr­no­go­ra­ca, od naj­hra­bri­jih rat­ni­ka i ve­li­kog na­ro­da na­pra­vio opet no­ma­de? Da pod ša­to­ri­ma po­tom­ci slav­nih vi­te­zo­va tra­že pra­vo da ži­ve slo­bod­no ? Za­što ih plju­ješ? Je li za­to što si sil­nik i što mi­sliš da ti je pri­vat­na gar­da kri­mi­na­la­ca ja­ča od mo­jih Cr­no­go­ra­ca? Ni­je to gar­da, To je đa­vo­lja voj­ska ko­ja se svje­tlo­sti bo­ji i ko­ja na­pa­da po mr­klom mra­ku. Ku­ka­vi­ce i iz­ro­di.
Ki­ša na­jed­nom pre­sta­de. Čud­na ti­ši­na za­vla­da. Muk. Mir­no, či­ni se. Od­jed­nom, kao da ni­ču iz ze­mlje do­la­ze pre­to­ri­jan­ci. Ti­hi tap ko­ra­ka, pa on­da sve ja­či i ja­či. Do­la­ze de­se­ti­ne dži­po­va, vo­zi­la, bor­nih ko­la. Do­la­ze da po­ga­se svi­je­će ko­je go­re i da ras­tje­ra­ju lju­de ko­ji su tu. Ne vi­de oni te svi­je­će. Vi­de sa­mo ša­to­re, bi­nu i na­rod ko­ji tre­ba otje­ra­ti sa mje­sta gdje je tra­žio pra­vo da slo­bod­no gla­sa. Već su svi bud­ni. Kao u kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru, op­ko­lja­va nas hi­lja­de po­li­ca­ja­ca pred­vo­đe­ni kr­vo­loč­nim ko­man­di­ri­ma. Ne­ki­ma od njih se ne ide na nas, ali ih je na­ža­lost ma­lo. Gle­da­mo se i ka­že­mo jed­ni dru­gi­ma: ,,Ne­će­mo se po­ma­ći’’. Nas je vi­še od njih. Vi­di­te li ko­li­ko je svi­je­ća upa­lje­no, vi­di­te li da su sr­ca svih lju­di ko­ji su pro­šli ovu­da za­jed­no sa na­ma. Svi oni bra­ne slo­bod­nu te­ri­to­ri­ju. I svi su tu bez iz­u­ze­ta­ka. Na­red­ba do­la­zi i kre­će stam­pe­do. Bi­ju po­sla­ni­ke, si­pa­ju im su­za­vac u oči, tu­ku hra­bre i slo­bod­ne no­vi­na­re ko­ji po­ku­ša­va­ju da ra­de svoj po­sao... Kao da im je ma­lo što su Du­ška Jo­va­no­vi­ća ubi­li na prav­di Bo­ga, pa im tre­ba još kr­vi slo­bod­nih no­vi­na­ra. Tu­ku ne­du­žne mom­ke ko­ji im po­gle­di­ma pr­ko­se. Po­gle­di­ma ko­ji dže­la­ta ubi­ja­ju. Ne bo­le va­še ba­ti­ne, one hra­bre i ja­ča­ju čo­vje­ka, sna­že mu duh i po­zi­va­ju na ot­por. Za­mi­sli­te Du­ška Ko­pri­vi­cu ko­ji u ho­du su­spen­du­je za­kon i ustav dr­ža­ve i ko­man­du­je: HAP­SI­TE PO­SLA­NI­KE! Ali kad vo­đa moj­ko­vač­kog kla­na Du­ško Mar­ko­vić na­re­di on­da ne­ma na­zad. Ne­ma dr­ža­ve, ne­ma Vla­de i mi­ni­stra, ne­ma pra­va i Usta­va, sa­mo Mi­lo, Du­ško i osta­li. Ka­ko te, Ko­pri­vi­ca, ni­je stid mo­ma­ka ko­ji su iz­gi­nu­li na du­bro­vač­kom ra­ti­štu? Tvo­je je brat­stvo da­lo naj­vi­še mla­dih gla­va u zad­njem ra­tu i sku­po pla­ti­lo slo­bo­du Cr­ne Go­re. Ka­ko te ni­je stid Đo­ka Ba­nja­ni­na, naj­ve­ćeg ju­na­ka na ovim pro­sto­ri­ma? Što bru­kaš Ba­nja­ne? I te­bi su, Bla­go­je­vi­ću, usta­še u Do­li­ma po­kla­le sko­ro svo brat­stvo. Ka­ko se ne sje­tiš tih žr­ta­va i ka­ko ćeš Pi­vlja­ni­ma na oči? Do­ći će ti u san sli­ke dje­ce po­kla­ne tog da­na, dje­ce ko­ja su sim­bol slo­bo­de Cr­ne Go­re. I znaš li či­ju maj­ku psu­ješ? Znaš li či­ju že­nu i kćer­ku psu­ješ ? Znaš li da ta že­na u ro­du i do­mu ima vi­še gro­bo­va u bor­bi za ovu ze­mlju ne­go ti go­di­na? A ti, Ja­nju­še­vi­ću, ko­ji si od tr­gov­ca iz Mon­tek­sa do­šao do mje­sta ko­je po­kri­vaš za­sti­di se Nik­ši­ća, Nik­ši­ća­na, sje­ti se ba­ske­ta kod OŠ ‘’Rat­ko Ža­rić’’, jer znam, Ni­ko­la, da ćeš te­ško vi­še ikad po­gled is­pra­vi­ti. No, vi ne­ma­te osje­ća­ja. Sva­koj ste voj­sci slu­ži­li i sva­koj vla­sti pa ne zna­te šta je pa­tri­o­ti­zam. Za vas je to slu­gan­stvo i po­kor­nost jed­nom čo­vje­ku. Za no­vac i pri­vi­le­gi­je ko­je ima­te. Vi ste đa­vo­lja voj­ska, a on sa­ta­na.
I pro­đe sve. Ža­mor, ur­li­ke i vri­sku za­mi­je­ni opet sa­bla­sna ti­ši­na. Sve je oči­šće­no, ma­kar se va­ma ta­ko či­ni. Ali one svi­je­će ko­je vi ne vi­di­te osta­le su da go­re. Hi­lja­du lju­di ko­ji ni­je­su bi­li tu i hi­lja­du sr­ca ko­ja slo­bod­no ku­ca­ju. Gle­da­te, i ču­di­te se. Ne­ma bi­ne, ne­ma ša­to­ra, ne­ma lju­di, a vi ste svje­sni da ni­je­ste oba­vi­li za­da­tak. Zbu­nje­ni še­ta­te po bu­le­va­ru, i ne zna­te šta se de­ša­va. Ne zna­te da su vu­ko­vi uvi­jek je­li jag­njad, pa i je i da­nas vi­še jag­nja­di ne­go vu­ko­va. A mi? Mi će­mo se VRA­TI­TI U SU­BO­TU! SVI KAO JE­DAN!