Pi­še: La­zar Po­ro­bić


Že­lje­znič­ki va­gon u Kom­pje­nju bio je sud­bo­no­sno mje­sto gdje je pot­pi­sa­no pri­mir­je pred­stav­ni­ka An­tan­te s Nje­mač­kom, glav­nim kriv­cem za iz­bi­ja­nje Pr­vog svjet­skog ra­ta. U 11 ča­so­va, 11. no­vem­bra 1918. go­di­ne, od­je­dan­put je na­sta­la ti­ši­na, ko­nač­no je umuk­nu­la gr­mlja­vi­na to­po­va i pre­sta­lo štek­ta­nje mi­tra­lje­za što je ozna­či­lo kraj če­tvo­ro­go­di­šnjem kr­va­vom su­ko­bu ko­ji je od­nio pre­ko de­set mi­li­o­na ži­vo­ta ši­rom pla­ne­te. No, mno­ge ze­mlje ni­je­su bi­le za­do­volj­ne ka­ko su pro­šle u mi­rov­nim pre­go­vo­ri­ma ko­ji su usli­je­di­li na­kon okon­ča­nja ra­ta, a po­seb­no će bi­ti di­sku­ta­bi­lan Ver­saj­ski mir ko­ji će bi­ti no­va ja­bu­ka raz­do­ra me­đu evrop­skim dr­ža­va­ma.
Ta­ko se u ve­li­čan­stve­noj ‘’Dvo­ra­ni ogle­da­la’’ u ko­joj je pi­sa­na ko­nač­na pre­su­da nje­mač­kom car­stvu, po­ja­vio zlo­slut­ni od­sjaj ono­ga što će ubr­zo pre­ra­sti u le­gen­du o no­žu u le­đa - ši­ro­ko ras­pro­sta­nje­nom sta­vu usa­đe­nom nje­mač­kom na­ro­du iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta... Ri­ječ je o sta­vu da nji­hov Dru­gi rajh ni­je bio voj­nič­ki po­ra­žen na Mar­ni, Ver­de­nu, So­mi, Ipru i dru­gim stra­vič­nim bo­ji­šti­ma već da je do bez­u­slov­ne ka­pi­tu­la­ci­je do­šlo zbog sub­ver­ziv­nog ro­va­re­nja u po­za­di­ni od stra­ne do­ma­ćih li­be­ral­nih po­li­ti­ča­ra i ne­pa­tri­ot­skog di­je­la sta­nov­ni­štva oli­če­nog u so­ci­ja­li­sti­ma, ko­mu­ni­sti­ma, a po­seb­no Je­vre­ji­ma sve za­jed­no na­zva­nim ,,no­vem­bar­skim kri­mi­nal­ci­ma“. Oni su ih, ka­ko su voj­ni ko­man­dan­ti tvr­di­li, „ubo­li u le­đa“ na do­ma­ćem fron­tu.
Za­če­tak le­gen­de ve­zu­je se za ne­mi­lo­srd­nog pru­skog ge­ne­ra­la Eri­ha Lu­den­dor­fa, stra­te­gij­skog i tak­tič­kog ge­ni­ja i po­bjed­ni­ka kod Ta­nen­ber­ga i Ma­zur­skih je­ze­ra. Bio je to ne­ve­se­li čo­vjek sna­žnih vi­li­ca i vje­či­to na­mr­šte­nog li­ca, le­de­nog uma, iz­u­zet­no ner­vo­zne na­ra­vi i za­kle­ti ne­pri­ja­telj Je­vre­ja, ma­so­na i Rim­ske cr­kve. Kao op­se­siv­ni rat­nik do po­sled­nje če­sti­ce svog bi­ća, Lu­den­dorf je rat sma­trao pri­rod­nom dje­lat­no­šću ljud­skog ro­da. U tan­de­mu sa feld­mar­ša­lom Pa­u­lom fon Hin­den­bur­gom či­ni­će naj­slav­ni­ji voj­ni dvo­jac u isto­ri­ji. No, čo­vje­čan­stvo je osje­ti­lo kob­ne po­sle­di­ce od Lu­den­dor­fo­ve ru­ke: na­re­dio je pr­vi va­zdu­šni na­pad u vi­je­ku, bom­bar­do­va­nje ci­vil­nog sta­nov­ni­štva Li­je­ža, a od nje­ga je po­te­kao plan da se Fran­cu­zi is­pro­vo­ci­ra­ju, pre­va­re i na kra­ju uvu­ku u ver­den­sku kla­ni­cu, naj­be­smi­sle­ni­ji po­kolj ko­ji je svi­jet ikad vi­dio! Od­lu­ka da nje­mač­ke pod­mor­ni­ce po­to­pe sve bro­do­ve ko­ji tr­gu­ju sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom (što je pri­mo­ra­lo Ame­ri­ku da uđe u rat) ta­ko­đe se pri­pi­su­je ovom ener­gič­nom ofi­ci­ru. Pr­vo sje­me ka­sni­jeg pro­go­na Je­vre­ja po­si­jao je upra­vo Lu­den­dorf po­što je jav­no iz­ja­vio da je hi­lja­de mla­dih Je­vre­ja iz­bje­glo da se oku­pi pod rat­nom za­sta­vom i da se ve­ći­na Je­vre­ja u Nje­mač­koj ba­vi­la po­slo­vi­ma ko­ji ni­je­su po­zi­tiv­no do­pri­no­si­li do­bi­ja­nju ra­ta. Iako je znao još 1917. go­di­ne da nje­mač­ka voj­ska ne­će iz­vo­je­va­ti ko­nač­nu po­bje­du, po­slao je mi­li­o­ne Nje­ma­ca u smrt u bez­na­de­žnom ro­vov­skom ćor­so­ka­ku. Kad je ko­nač­no uvi­dio da je rat ne­po­vrat­no iz­gu­bljen, od­go­vor­nost za nje­go­vo okon­ča­nje gur­nuo je u ru­ke so­ci­jal­de­mo­kra­ta. Ura­div­ši ta­ko, od­go­vor­nost za pre­da­ju pre­ba­cio je na le­đa ci­vil­ne vla­sti. Na taj na­čin na­sta­la je le­gen­da o to­me da je Nje­mač­koj za­bi­jen nož u le­đa.
Pred­sjed­nik vla­de ko­ja je pot­pi­sa­la ugo­vor u Ver­sa­ju bio je kan­ce­lar Fri­drih Ebert ko­ji je bio Je­vrej isto kao i Ro­za Luk­sem­burg, jed­na od vo­de­ćih oso­ba u ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu Nje­mač­ke. Ta­ko su, isto­rij­skom slu­čaj­no­šću, za mno­ge pro­ble­me u no­vo­stvo­re­noj Vaj­mar­skoj re­pu­bli­ci op­tu­ži­va­na dva ,,žr­tve­na jar­ca“ pred­sta­vlje­na u vi­du je­vrej­sko-bolj­še­vič­ke pri­jet­nje. No, iako je le­gen­da o ubo­du bi­la pu­ka ma­šta­ri­ja, a mit o nje­mač­koj ne­po­bje­di­vo­sti raz­go­li­ćen, ona je do­bro po­slu­ži­la do­la­sku na­ci­stič­ke kli­ke na vlast ko­ja je u njoj pro­na­šla oprav­da­nje za bru­tal­nu kam­pa­nju ,,či­šće­nja“ Nje­mač­ke od ,,sub­ver­ziv­nih“ ele­me­na­ta. ,,Me­si­ja“ iz Lin­ca, ka­kvim su ga u po­čet­ku gle­da­li Njem­ci, a ka­sni­je će se is­po­sta­vi­ti da je u pi­ta­nju austrij­ski ma­ni­jak i psi­ho­pa­ta, ve­o­ma je vje­što is­ko­ri­stio ova­kav na­čin mo­de­la ko­ji je ob­ja­šnja­vao po­raz Nje­mač­ke u Pr­vom svjet­skom ra­tu. To je bio je­dan od po­vo­da da uđe u po­li­ti­ku i ,,is­pra­vi ovu stra­šnu ne­prav­du“ pa će to­kom ci­je­le svo­je po­li­tič­ke ka­ri­je­re uspje­šno ogo­va­ra­ti i na kra­ju se fi­zič­ki ob­ra­ču­na­ti s ,,no­vem­bar­skim kri­mi­nal­ci­ma“ što će do­ve­sti do još kr­va­vi­jeg Dru­gog svjet­skog ra­ta.