Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Dra­gi mo­ji Cr­no­gor­ci i Cr­no­gor­ke, ja, Isus Hrist, od bo­ga oca i maj­ke Ma­ri­je De­ve, ro­đen pr­ve go­di­ne po­sle me­ne u Na­za­re­tu, po­znat po na­dim­ku Me­si­ja, bez stal­nog za­po­sle­nja, na­sta­njen u “vo­di nad svo­dom”, zad­nja po­šta Em­pi­rij, osu­đi­van na prav­di bo­ga (pra­vo­sna­žna pre­su­da na smrt Ape­la­ci­o­nog su­da u Ni­ke­ji Kr. br 01/33, pred­sje­da­va­ju­ći sud­skim vi­je­ćem su­di­ja Pon­ti­je Pi­lat), od­lu­čih da vam se po­sle du­žeg vre­me­na JA­VIM, i da vas upi­tam - ka­ko ste, lju­di mo­ji? Ja sam do­bro, što i va­ma že­lim. Znam da me vje­ko­vi­ma želj­no iš­če­ku­je­te, ali ne­ma se ne­što kad, tr­ka-fr­ka, mi­li­on oba­ve­za, po­sla pre­ko gla­ve, a svi me tra­že po ci­je­li bo­go­vet­ni dan da im ne­što za­vr­šim.
No, da ne du­žim, i da od­mah pre­đem na stvar. Bi­ću kra­tak, ja­san, a i ne­što oštri­ji ne­go obič­no, iz­gle­da mo­ram ta­ko, iako mi to i ni­je baš ima­nent­no, ali avaj...
Dje­co mo­ja, gle­dam vas ne­što kroz sve ove vje­ko­ve, i bo­li me du­ša kad vas vi­dim ka­kvi ste i šta sve ni­je­ste sprem­ni da ura­di­te, po­go­to­vo za svo­ju zad­nji­cu... A sve sam vam li­je­po na­pi­sao, mal­te­ne na­cr­tao, ne ubio vas ta­ta (bog, prim.aut.)... Žr­tvo­vao sam se za vas, i ovo ma­lo ži­vo­ta dao za vas, i sve­tog du­ha utje­ši­te­lja vam po­slao, a vi mi ova­ko vra­ća­te, sram vas i stid bi­lo!
Do­bro, do­bro, sa­mo vas po­sma­tram, kao da vas je Mi­lo mo­krom ča­ra­pom uda­rio po gla­vi, skroz na­skroz ste slu­đe­ni tim ze­malj­skim bo­go­vi­ma... Da­nas Mi­lo, ju­če Slo­bo, pre­kju­če Ti­to... Pa šta je s va­ma? Umje­sto ta­mja­na pri­vla­če vas ne­ki dru­gi mi­ri­si - mi­ris “tra­ve”, mi­ris lo­ve, mi­ris žen(k)e, mi­ris “ok­ta­na”, mi­ris ba­ru­ta, mi­ris kr­vi... Vo­li­te vi­še ta­mo ne­kog Me­si­ja ne­go Me­si­ju... I on­da se u ču­du pi­ta­te - šta nam se ovo de­ša­va kao da smo sve cr­kve spa­li­li?! Ka­ko vas ni­je sra­mo­ta? Šta je, bre, s va­ma, j... vas ća­ća, što vas ta­kve na­či­nje, a to­bo­že vas je pra­vio po svom li­ku i dje­lu... Kao da je u taj sed­mi dan bio pri­pit... Opro­sti­te zbog ovih psov­ki, ne znam šta mi bi...
A, ru­ku na sr­ce, ni ovi mo­ji “ovla­šće­ni di­stri­bu­te­ri vje­re” (sve­šte­ni­ci) ni­je­su ni­šta bo­lji od vas, na­ko omr­če­ni­ji, čast iz­u­ze­ci­ma. Gra­de se­bi (va­vi­lon­ske) ku­le i gra­do­ve (So­do­me i Go­mo­re), vo­ze sku­pe i bi­je­sne li­mu­zi­ne i dži­po­ve, a mo­je pre­vo­zno sred­stvo je bi­lo ma­ga­re, na nje­mu sam, ako se sje­ća­te, i ušao u Je­ru­sa­lim. Do­đe mi, bre, da vri­snem... Sa­mo se glo­ži­te, di­je­li­te, ubi­ja­te... Sli­je­pa mr­žnja... a gdje je lju­bav, gdje je pje­sma, gdje su one pra­ve stva­ri? Naj­va­žni­je vam je da ima­te što vi­še lo­ve i “lo­ve story”... Me­ne se sje­ti­te sa­mo kad gr­mi, ili kad ste bo­le­sni, ili, pak, kad ste u fr­ci - te po­mo­zi bo­že ovo, te po­mo­zi bo­že ono... Sje­ti­te me se i kad ho­će­te ne­što da “za­ku­či­te”, pa se pla­ši­te da vas ne uhva­te (“po­mo­zi bo­že, ako bo­ga znaš, da mi pro­đe ovaj to­var ko­ka­i­na”)... Alo, bre, ni­je­sam ja zlat­na ri­bi­ca pa da is­pu­nja­vam te va­še bo­le­sne že­lje!
No, ‘aj­de da spu­stim ma­lo lop­tu, kao Bar­sa, stvar­no sam pre­tje­rao. Kad smo već kod spu­šta­nja, bio sam pla­ni­rao da se spu­stim ma­lo do vas, da vas obi­đem, no je sta­ra ne­što bo­le­sna, iz­gle­da da je do­bi­la “še­ćer” od stre­sa, a sve zbog vas. Bri­ne - šta mi sve to tre­ba, za­što da se bak­ćem s ta­mo ne­kim Mi­lom, s Bra­nom, i s tim va­šim ze­malj­skim bo­go­vi­ma, oni da­nas ima­ju so­fi­sti­ci­ra­ni­ja sred­stva ne­go u do­ba Pon­ti­ja Pi­la­ta... A ka­žu da ima do­lje ne­ki ma­li što mu je, na­vod­no, ta­ta bog, a ni­je mi bu­raz, valj­da, taj deč­ko pla­ni­ra da gra­di ne­ke elek­tra­ne...
Ali, zna(j)te, sa­mo je je­dan sin bož­ji. No, ru­ku na sr­ce, te­ško će mi to po­vje­ro­va­ti, tra­ži­će DNK ana­li­zu, pa bi on­da i sta­ri mo­rao da si­la­zi, i da da­je na­laz... A i on me bri­ne, ne­što je po­sla­bio, go­di­ne sti­žu, ro­đen je pri­je svih vje­ko­va, a či­ni mi se da se i pro­pio, ni­je mu la­ko s va­ma ze­mlja­ni­ma, a i sta­ra mu ne­što stal­no zvo­ca... Pra­vo da vam ka­žem pla­šim se, ako si­đem do­lje, da će­te mi po­lu­pa­ti i pro­zo­re na ku­ći, a mo­žda me i po dru­gi put ra­za­pe­ti... ne bi me ču­di­lo. A i strah me po­što ne­mam ni lič­nu, ni pa­soš, ni vo­zač­ku, ni ze­le­ni kar­ton, ni zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje, a ni stal­no mje­sto bo­rav­ka na ze­mlji - da će me Ra­ško, i nje­go­va “mu­ri­ja” i “ku­ri­ja”, uhap­si­ti i po­no­vo de­por­to­va­ti na ne­bo. No, ipak, ve­lim, kad su da­li di­plo­mat­ske pa­so­še i l.k. Dža­ji, Ši­na­va­tri, Ko­le­tu, Ku­mu, Šip­ta­ru da­ko da­ju i me­ni, ni­je­sam ni ja ni­šta go­ri od njih... Do­du­še, te­ško ću do­ka­za­ti da sam živ, jer mno­gi ne vje­ru­ju da sam vas­kr­sao...
Na kra­ju, i ako ne si­đem me­đu vas, ja­vi­ću vam se pu­tem ne­be­skog ‘’skaj­pa’’... I ne za­mje­ri­te mi zbog ovog ne­što oštri­jeg to­na, ma­lo sam vas vi­še ku­dio ne­go obič­no, ali to je za va­še do­bro, jer ste se pri­lič­no pro­po­ga­ni­li, obez­bo­ži­li, za­bo­ra­vi­li ste na me­ne, kao da me ne­ma.
Vo­li­te se, i pra­štaj­te, i me­ni i bli­žnji­ma svo­ji­ma... Bu­di­te do­bri, i bi­će vam bo­lje... Vi­di­mo se kad mi svi re­dom do­đe­te na isti­nu, pa i ti va­ši vaj­ni ze­malj­ski bo­go­vi... Ov­dje ne­ma tog va­šeg mi­lo­srd­nog an­đe­o­skog NA­TO-a da vas bra­ni... Što vam ja zla ho­ću, ipak vam je bo­lje da ste sa mnom i s mo­jim do­brim ta­tom ne­go sa zlim NA­TO-om... Ša­lim se, na­rav­no, ne pla­ši­te se, jer bog je lju­bav, a ko sto­ji u lju­ba­vi u bo­gu sto­ji, i bog u nje­mu sto­ji... Uosta­lom, ko­me je bog na pr­vom mje­stu, sve mu je osta­lo na svom... Eto, to­li­ko... S ta­tom tj. zbo­gom...
P.S. Ču­jem da je taj vaš sa­mo­zva­ni bog lo­va i lo­ve Mi­lo(s) uhi­tio i ma­log Bu­du Bu­dva­ni­na... Hmm, zna­či, ja sam vam ostao kao je­di­na na­da, vje­ra... po­sled­nja li­ni­ja od­bra­ne, od ko­je za­vi­si va­ša ljud­skost... Vi­di­te sa­mi šta vam je či­ni­ti...