Na dru­štve­nim mre­ža­ma i u me­di­ji­ma po­ja­vi­la se ini­ci­ja­ti­va tre­nut­no ne­for­mal­ne gru­pe gra­đa­na „Al­ter­na­ti­va“ iz Nik­ši­ća, pro­sli­je­đe­na Dr­žav­noj iz­bor­noj ko­mi­si­ji, da se iz­vr­ši pro­mje­na iz­bor­nog za­ko­na ta­ko što će kao iz­bor­na op­ci­ja na svim li­sta­ma po­sto­ja­ti mo­guć­nost „ne gla­sam ni­ko­ga“ što će, po obra­zlo­že­nju pred­la­ga­ča, da­ti pri­li­ku gla­sa­či­ma da is­ka­žu ne­za­do­volj­stvo di­rekt­no na iz­bor­nom li­sti­ću umje­sto da gla­sa­ju za „naj­ma­nju lo­šu op­ci­ju“ ili da osta­nu kod ku­će, te da uzrok nji­ho­ve ap­sti­nen­ci­je ne bu­de ja­san. Pri­zna­jem, pri­lič­no hra­bar po­tez za ne­ko­ga ko že­li da po­sta­ne par­ti­ja i ko­me je cilj da nje­ga gla­sa­ju, a ne da im da­je šan­su da bo­lje iz­ra­ze boj­kot i ne­sla­ga­nje sa par­ti­to­kra­ti­jom u na­šem dru­štvu.
Tre­ba do­bro raz­mi­sli­ti ko­li­ko ova ini­ci­ja­ti­va ima smi­sla. Ova­kvo gla­sa­nje se u an­glo­sak­son­skom svi­je­tu zo­ve „No­ne of the abo­ve“ što bi kod nas bi­lo naj­bo­lje pre­ve­de­no sa „ni­je­dan od po­nu­đe­nih od­go­vo­ra (op­ci­ja)“ - NO­PO. Po­me­nu­ta op­ci­ja po­sto­ji u ne­ko­li­ko dr­ža­va kao što su Grč­ka, In­di­ja, Špa­ni­ja, ali i ame­rič­ka sa­ve­zna dr­ža­va Ne­va­da. Li­sta sa tim ime­nom je na­stu­pi­la na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma 2012. u Sr­bi­ji s ci­ljem da pro­mo­vi­še ova­kav vid boj­ko­ta. U ve­ći­ni od tih ze­ma­lja ovaj glas iz pro­te­sta ne zna­či ni­šta, za­to što se na kra­ju sa­mo od­u­zi­ma iz ukup­nog zbi­ra i man­da­ti se ras­po­dje­lju­ju. Do­du­še, Špan­ci ni­su do­zvo­li­li da ih to obes­hra­bri, već su na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma u od­re­đe­nim op­šti­na­ma for­mi­ra­li li­ste „Pra­zna sje­di­šta“ ko­ja su uspje­la da osvo­je po je­dan man­dat u od­re­đe­nim op­šti­na­ma i ne po­ja­vlju­ju­ći se ni na jed­noj sjed­ni­ci. Iste ini­ci­ja­ti­ve po­sto­je u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, kao i u mno­gim dru­gim mje­sti­ma. Ja­sno je za­što ni­gdje ne po­sto­ji sna­žna re­per­ku­si­ja uko­li­ko ovo gla­sa­nje iz pro­te­sta na­pra­vi „jak re­zul­tat“ – ova­kva op­ci­ja mo­že ozbilj­no uz­dr­ma­ti po­li­tič­ki esta­bli­šment i do­ve­sti u pi­ta­nje cen­tra­li­stič­ki, par­ti­to­krat­ski mo­del ka­kav po­sto­ji u svim svjet­skim de­mo­kra­ti­ja­ma. Rast par­ti­ja sa mar­gi­na s jed­ne, i sve ve­ća ap­sti­nen­ci­ja sa dru­ge stra­ne naj­bo­lji su po­ka­za­telj da je po­vje­re­nje u iz­bor­ni pro­ces stvar pro­šlo­sti, čak i ako ne­ma­mo par­ti­je ko­je ra­de po prin­ci­pu „1 za­po­sle­ni 4 gla­sa“, „i mr­tvi nas gla­sa­ju“ i „me­tar pu­ta uz džak bra­šna pred iz­bo­re“. Gla­sa­nje za Do­nal­da Tram­pa i nje­mu slič­ne do­la­zi u ve­li­koj mje­ri iz ovog pro­te­sta i pot­pu­nog ne­po­vje­re­nja u po­li­tič­ke eli­te i sam čin gla­sa­nja. Kad vam bi­rač ka­že da će ra­di­je gla­sa­ti za ta­kvog ti­pa ne­go za one „re­gu­lar­ne“ op­ci­je, on­da je valj­da ja­sno do ka­kvog ja­za smo do­šli.
Ka­kve pri­mje­ne bi mo­gle da po­sto­je? Poč­ni­mo od naj­be­zbol­ni­je – ko­li­ko god za­o­kru­že­nih NO­PO li­sti­ća bu­de, oni će jed­no­stav­no bi­ti od­ba­če­ni iz ko­nač­nog zbi­ra kao što se to ina­če či­ni sa ne­va­že­ćim li­sti­ći­ma. U slu­ča­ju ve­ćeg bro­ja ova­kvih li­sti­ća, še­fo­vi par­ti­ja će vje­ro­vat­no za­klju­či­ti da gra­đa­ni­ma mo­ra­ju da po­nu­de no­ve al­ter­na­ti­ve, bi­će tu go­vo­ra o po­tre­bi da se vra­ti po­vje­re­nje u iz­bor­ne li­ste i slič­no, ali u su­šti­ni se ni­šta ne­će pro­mi­je­ni­ti. Bi­lo da se ra­di o kla­sič­noj ap­sti­nen­ci­ji ili ovoj pro­ak­tiv­noj, par­ti­je se ne­će mi­je­nja­ti do­kle god do­bi­ja­ju mo­guć­nost da i da­lje za­ra­đu­ju spa­va­ju­ći u skup­štin­skim klu­pa­ma i od­bo­ri­ma (i na­rav­no, ko­ri­ste­ći skup­štin­ski bi­fe ne­mi­li­ce). Ipak, i ova­kva po­ru­ka je bo­lja od tre­nut­nog ti­pa ap­sti­nen­ci­je.
Za­mi­sli­mo za­to dru­gu op­ci­ju – uko­li­ko NO­PO li­sta bu­de pr­va na iz­bo­ri­ma, iz­bo­ri se auto­mat­ski po­na­vlja­ju uz zač­ko­lji­cu da ni­ko sa tih po­ra­že­nih iz­bor­nih li­sta ne mo­že bi­ti kan­di­do­van na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma. Ovo bi pred­sta­vlja­lo jed­nu ma­lu po­li­tič­ku re­vo­lu­ci­ju i vje­ro­vat­no bi do­bro za­mi­sli­lo sa­sta­vlja­če li­sta ko­ga i na ko­ji na­čin kan­di­du­ju, po­go­to­vo ka­da bi zna­li da ni oni sa­mi vi­še ne­će za­ra­đi­va­ti lak no­vac kao do­sad. Na cr­no­gor­skom pri­mje­ru ovo bi mo­glo bi­ti po­seb­no in­te­re­sant­no opo­zi­ci­ji, da pro­ba da kon­kret­nim i smi­sle­nim boj­ko­tom pre­va­zi­đe re­zul­tat DPS-a i ti­me po­ka­že da joj je za­i­sta sta­lo do vla­sti, a ne sa­mo do fo­te­lja. Ova­kva op­ci­ja bi da­la pun smi­sao ide­ji boj­ko­ta, jer uspjeh boj­ko­ta ne za­vi­si od to­ga da li će uče­stvu­ju­ća stra­na da se po­sra­mi zbog ma­le iz­la­zno­sti, već će za­i­sta bi­ti dis­kva­li­fi­ko­va­na.
Tre­ća op­ci­ja je, po me­ni, naj­bo­lja. Gla­sa­nje za NO­PO se tre­ti­ra kao gla­sa­nje za bi­lo ko­ju dru­gu li­stu – nje­ni gla­so­vi se pre­tva­ra­ju u pro­cen­te i „li­sta“ osva­ja po­sla­nič­ke man­da­te. Je­di­na zač­ko­lji­ca je da ta mje­sta u par­la­men­tu osta­ju pra­zna, i tre­ti­ra­ju se kao gla­so­vi „pro­tiv“ o ko­joj god skup­štin­skoj ini­ci­ja­ti­vi da se ra­di. Osim to­ga, no­vac ko­ji bi se tro­šio za ove po­sla­ni­ke, za pla­te, slu­žbe­na pu­to­va­nja i slič­no mo­gao bi da se pre­u­smje­ri za hu­ma­ni­tar­na da­va­nja ili za ne­ke raz­voj­ne pro­jek­te o ko­ji­ma bi mo­gli gra­đa­ni da od­lu­ču­ju. Ti­me bi se još vi­še sti­mu­li­sa­le tra­di­ci­o­nal­ne par­ti­je da po­nu­de do­bra rje­še­nja i pra­ve lju­de, jer im NO­PO gla­so­vi ne po­ve­ća­va­ju ko­na­čan zbir već im ote­ža­va­ju sa­sta­vlja­nje Vla­de ili iz­gla­sa­va­nje za­ko­na bu­du­ći da se upra­žnje­na mje­sta ne mo­gu na­go­vo­ri­ti, pot­pla­ti­ti, pri­mo­ra­ti da gla­sa­ju za bi­lo šta – oni uvi­jek gla­sa­ju ‘’ne’’.
Oko 30 od­sto gra­đa­na uglav­nom ne gla­sa na cr­no­gor­skim iz­bo­ri­ma. O raz­lo­zi­ma nji­ho­ve ap­sti­nen­ci­je se mo­že de­ba­to­va­ti, ali se ne mo­že sa si­gur­no­šću utvr­di­ti da li se ra­di o pro­te­stu, ne­za­in­te­re­so­va­no­sti ili im je jed­no­stav­no mr­sko da pro­še­ta­ju do bi­ra­li­šta. Uvo­đe­njem op­ci­je „ni­je­dan od po­nu­đe­nih od­go­vo­ra“, ili ka­ko god bi je na­zva­li, zna­lo bi se tač­no ko­li­ko je lju­di ko­je ne in­te­re­su­je po­li­ti­ka, a ko­li­ko onih ko­ji že­le da gla­sa­ju, že­le da uče­stvu­ju, ali sma­tra­ju is­pod ča­sti da po­vje­re svoj man­dat lju­di­ma ko­ji ih ne re­pre­zen­tu­ju is­prav­no bi­lo ne­kul­tu­rom, bi­lo iz­vr­da­va­njem pred­iz­bor­nih obe­ća­nja. Ta­ko­đe, vje­ru­jem da bi do­sta onih ko­ji gla­sa­ju ne­ke stran­ke oda­bra­lo ovu op­ci­ju, jer bi ti­me po­ka­za­li da su do­sad gla­sa­li „ma­nje zlo“ umje­sto da za­i­sta gla­sa­ju za ne­ko­ga. Sma­tram da svi ko­ji že­le po­vra­tak pra­ve pred­stav­nič­ke de­mo­kra­ti­je, umje­sto da­na­šnje par­ti­to­kra­ti­je, mo­ra­ju da se bo­re za je­dan od ovih mo­de­la, ko­ji god bio iz­vo­dljiv po na­šem Usta­vu i za­ko­ni­ma.