Okr­ša­ji ma­ski­ra­nih de­mon­stra­na­ta s po­li­ci­jom u pu­noj rat­noj spre­mi, dim­ne bom­be, blo­ki­ran tran­sport, ki­o­sci bez dnev­nih no­vi­na, ki­lo­me­ta­r­ski re­do­vi is­pred ben­zin­skih pum­pi... Pri­zo­ri ko­ji pri­je pri­sta­ju Ve­ne­cu­e­li, ovih da­na su sva­ko­dne­vi­ca – Fran­cu­ske.
To ni­je erup­ci­ja ne­za­do­volj­stva zbog te­škog so­ci­jal­nog po­lo­ža­ja, ne­kih dik­ta­tor­skih po­te­za ili na­go­mi­la­nog gnje­va glad­nog na­ro­da. Fran­cu­ska ni­je, do­du­še, pr­vi iz­bor ne­ko­ga ko je u po­tra­zi za evrop­skim stan­dar­dom i ko bi u okri­lje dr­ža­ve bla­go­sta­nja, ali je i da­lje vo­de­ća evrop­ska eko­no­mi­ja. Za­što je on­da ta­mo van­red­no sta­nje i ha­os ko­ji ni­je vi­đen odav­no?
Fran­cu­zi su se po­bu­ni­li – zbog no­vog za­ko­na o ra­du. Za­ko­na ko­ji, ka­ko tvr­de nje­go­vi pro­tiv­ni­ci, dra­stič­no uma­nju­je pra­va rad­ni­ka i ve­o­ma po­ve­ća­va moć po­slo­da­va­ca. Ko­ji za­po­sle­ne sta­vlja u si­tu­a­ci­ju da ra­de vi­še i za to do­bi­ja­ju ma­nje, da bu­du ot­pu­šta­ni mno­go lak­še i da, ukrat­ko, iz­gu­be do­sta to­ga za šta su se, u ra­ni­joj ver­zi­ji svog ka­pi­ta­li­zma, iz­bo­ri­li.
Po­me­nu­ti za­kon, ina­če, ni­je iz­gla­san u par­la­men­tu: uve­den je de­kre­tom, po­što su oko nje­ga po­di­je­lje­ni i vla­da­ju­ći so­ci­ja­li­sti. A ono što je glav­ni pa­ra­doks, to je da po­bu­nu pro­tiv pred­sjed­ni­ka so­ci­ja­li­ste pred­vo­de li­je­vo ori­jen­ti­sa­ni sin­di­ka­ti, ko­ji bi po de­fi­ni­ci­ji tre­ba­lo da mu bu­du sa­ve­zni­ci.
Za­kon je, tvr­di pred­sjed­nik Oland, iz­nu­di­ca: to je po nje­mu, neo­p­hod­na i, ka­ko bi to re­kao srp­ski pre­mi­jer, ”bol­na re­for­ma”. Je­ste da je ri­ječ o ustup­ci­ma po­slo­dav­ci­ma, ali to je, ka­ko se obra­zla­že, je­di­ni na­čin da se Fran­cu­ska iz­li­je­či od bo­le­sti od ko­je bo­lu­je već de­ce­ni­ju: ne­za­po­sle­no­sti ko­ja ni­ka­ko da se spu­sti is­pod 10 od­sto. Ti­me što bi lak­še mo­gli da ot­pu­šta­ju, ka­pi­ta­li­sti će ra­di­je i da za­po­šlja­va­ju. I to­me slič­no – ri­ječ je o ar­gu­men­ti­ma ko­je smo slu­ša­li i od na­ših li­de­ra, ka­da su nam od­u­zi­ma­na mno­ga rad­na pra­va i u ime ”bo­ljeg ži­vo­ta” de­mon­ti­ra­no nor­ma­tiv­no na­sle­đe iz bo­ljih vre­me­na.
Fran­cu­zi, me­đu­tim, ni­su sprem­ni da pro­gu­ta­ju ovu gor­ku pi­lu­lu, ba­rem ne bez ve­li­ke bor­be. S do­brim raz­lo­gom. U ze­mlji ko­ja je pr­va uve­la 35-sat­nu rad­nu ne­dje­lju ne že­le da im se na­met­ne da rad­ni ugo­vo­ri u okvi­ru ne­ke kom­pa­ni­je ima­ju pred­nost nad ko­lek­tiv­nim ugo­vo­ri­ma ko­je su pot­pi­sa­li sin­di­ka­ti. Ne pri­sta­ju ni da raz­log za ot­pu­šta­nje bu­du lo­ši po­slov­ni re­zul­ta­ti, ne že­le ni ogra­ni­ča­va­nje ot­prem­ni­na.
Ne pri­hva­ta­ju ni ar­gu­ment da je ono što im je po­nu­đe­no znat­no raz­vod­nje­na ver­zi­ja rad­nog za­ko­no­dav­stva ko­je se već du­go pri­mje­nju­je kod su­sje­da, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i Nje­mač­ke. Kom­ši­ja sa dru­ge stra­na La­man­ša je, ina­če, me­đu pr­ve tri ze­mlje OECD-a po rad­noj ”flek­si­bil­no­sti”, dok je Fran­cu­ska na toj rang-li­sti za oko 50 mje­sta ni­že...
Ovo je, bez sum­nje, naj­ve­ća Olan­do­va kri­za, a da ne­vo­lja bu­de ve­ća, ona se do­ga­đa sa­mo dvi­je ne­dje­lje uoči „Eura 2016”., fud­bal­skog pr­ven­stva Evro­pe ko­me je Fran­cu­ska do­ma­ćin, pred­vi­đe­nog da poč­ne 10. ju­na i po­sle nad­me­ta­nja 24 na­ci­o­nal­ne re­pre­zen­ta­ci­je (iz biv­še Ju­go­sla­vi­je kva­li­fi­ko­va­la se sa­mo Hr­vat­ska), da se za­vr­ši mje­sec da­na ka­sni­je.
Da li će fud­bal us­pje­ti da smi­ri uza­vre­le stra­sti i bu­de ka­ta­li­za­tor kom­pro­mi­sa? Vla­da pre­mi­je­ra Ma­nu­e­la Val­sa je u ne­kim aspek­ti­ma za­ko­na već po­pu­sti­la, ali sin­di­ka­ti tvr­de da će od­u­sta­ti sa­mo ako se pot­pu­no po­vu­če. Fran­cu­ske vla­de su u pro­šlo­sti ne­ko­li­ko pu­ta po­pu­šta­le pred pri­ti­skom de­mon­stra­ci­ja, čak i znat­no bla­žih od ovih, ali po­li­tič­ka ma­te­ma­ti­ka da­nas je dru­ga­či­ja.
Fran­soa Oland je, na­i­me, su­o­čen sa či­nje­ni­com da je naj­ne­po­pu­lar­ni­ji pred­sjed­nik u no­vi­joj fran­cu­skoj isto­ri­ji: tre­nut­ni rej­ting mu je sa­mo 13 od­sto. On je ta­ko­đe i u di­le­mi da li da se, ima­ju­ći ovo u vi­du, po­no­vo kan­di­du­je na iz­bo­ri­ma ko­ji do­spi­je­va­ju već sle­de­će go­di­ne.
Od­u­sta­ne li, bi­će to pr­vi put u po­sled­njih 50 go­di­na da se ak­tu­el­ni pred­sjed­nik ne kan­di­du­je za dru­gi man­dat. A ka­ko da se kan­di­du­je kad ne­ka is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da bi ga već u pr­vom kru­gu eli­mi­ni­sa­la še­fi­ca eks­trem­ne de­sni­ce Ma­rin le Pen.
Ako, pak, u ovoj si­tu­a­ci­ji po­pu­sti i po­vu­če za­kon, lje­vi­ca će bi­ti za­do­volj­na, ali mu ne­će opro­sti­ti. Za­teg­ne li, de­sni­ča­ri će bi­ti za­do­volj­ni, ali si­gur­no za nje­ga ne­će gla­sa­ti.
Oland se uzda je­di­no u ne­ki pre­o­kret; ak­tu­el­na pa­ro­la mu je ”sve nam je bo­lje”. Ne­za­po­sle­nost je, do­du­še, za­i­sta u bla­gom pa­du, ali ne­do­volj­nom za pro­mje­nu po­li­tič­kog ras­po­lo­že­nja.
U ši­rem kon­tek­stu, fran­cu­ska ”flek­si­bi­li­za­ci­ja” rad­nog za­ko­no­dav­stva je sa­mo ka­sni eho slič­nih pro­mje­na dru­gdje, ko­je su da­nak glo­ba­li­za­ci­ji, po ko­joj su naj­kon­ku­ret­ni­je one ze­mlje gde su rad­ni­ci naj­o­be­spra­vlje­ni­ji. Ali da to pra­vi­lo mo­že da ima i iz­u­zet­ke, po­ka­zu­ju Nor­ve­ška, Fin­ska i Šved­ska: one ”na ve­li­ko” pri­vla­če in­ve­sti­to­re, a da ih ne pod­mi­ću­ju sma­nji­va­njem pra­va za­po­sle­nih. Pro­blem – i rje­še­nje – oči­gled­no je ne­što dru­go.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)