Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


Ov­dje u Nju­jor­ku, gdje se tre­nut­no na­la­zim, Tramp ne­ma ne­ke ve­li­ke šan­se, bez ob­zi­ra na to što mu je to rod­ni grad i stal­no bo­ra­vi­šte. Za­to što on pod­sti­če iden­ti­tet­sku po­li­ti­ku, a de­mo­gra­fi­ja ovo­ga gra­da, pa i dr­ža­ve, ne ide mu na­ru­ku.
I u či­ta­voj ze­mlji ne­ma do­volj­no bi­je­lih mu­ška­ra­ca s ni­žim ni­vo­om obra­zo­va­nja na či­je gla­so­ve on, pri­je sve­ga, ra­ču­na. Nje­go­vi sa­vjet­ni­ci, a i vo­đe Re­pu­bli­kan­ske stran­ke, pre­po­ru­ču­ju mu da pred­sto­je­će pred­sjed­nič­ke iz­bo­re pre­tvo­ri u re­fe­ren­dum o Klin­to­no­voj, ali to je u su­prot­no­sti s nje­go­vim naj­va­žni­jim po­li­tič­kim po­ru­ka­ma, ko­je su sve, na je­dan ili dru­gi na­čin, upe­re­ne pro­tiv že­na i ma­nji­na, a to je za­jed­no ve­ći­na ko­ja će gla­sa­ti pro­tiv nje­ga, a to zna­či za Hi­la­ri Klin­ton.
Re­pu­bli­kan­ci su se na­da­li, i još uvi­jek se na­da­ju, da će ne­ka­ko ili eli­mi­ni­sa­ti Klin­to­no­vu iz kon­ku­ren­ci­je, od­lu­kom fe­de­ral­ne po­li­ci­je da po­kre­ne kri­vič­ni po­stu­pak pro­tiv nje, ili da će je po­li­tič­ki osla­bi­ti ne­pre­sta­nim is­tra­ga­ma o sva­kom aspek­tu nje­nog po­na­ša­nja i kao su­pru­ge, i kao po­li­ti­ča­ra, i dr­žav­ni­ka. To sve ne bi bi­lo po­treb­no da nji­hov kan­di­dat za pred­sjed­ni­ka ni­je Do­nald Tramp, ko­ji je od nje ne­po­pu­lar­ni­ji. Me­đu­tim, glas za Hi­la­ri je ra­ci­o­na­lan iz­bor, za Tram­pa pak kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­na na­da. I kao kod svih kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nih po­kre­ta, po­treb­no je pro­tiv­ni­ka pred­sta­vi­ti kao kan­di­da­ta ko­rum­pi­ra­nog li­be­ral­nog re­ži­ma; po­treb­no je ne­pre­sta­no i splet­ka­ri­ti o za­vje­ra­ma i za­ku­li­snim rad­nja­ma. Pa se na­da­ti da će iz mo­ral­nih i raz­lo­ga ne­iz­vje­sno­sti do­vo­ljan broj gla­sa­ti pro­tiv Hi­la­ri, ako ne za Tram­pa.
Ne­do­sta­tak ove stra­te­gi­je je­ste po­li­tič­ka ire­le­vant­nost. U ča­su ka­da je ulo­žen naj­ve­ći trud da se Klin­to­no­va kom­pro­mi­tu­je zbog na­či­na na ko­ji je ko­ri­sti­la elek­tron­sku po­štu dok je bi­la dr­žav­ni se­kre­tar (mi­ni­star spolj­nih po­slo­va u par­la­men­tar­nom si­ste­mu, ma­da to u ame­rič­kom si­ste­mu ni­je po­li­tič­ki po­lo­žaj, osim u ve­o­ma iz­u­zet­nim okol­no­sti­ma), pa­žnja jav­no­sti bi­la je skon­cen­tri­sa­na na ra­sne su­ko­be. Po­li­caj­ci su ubi­li jed­nog, pa dru­gog čo­vje­ka cr­ne bo­je ko­že, a po­tom je je­dan cr­ni voj­nik u re­zer­vi ubio pet po­li­ca­ja­ca, na­vod­no kao čin od­ma­zde. Či­me se od­mah na­met­nu­la ključ­na te­ma ne sa­mo ovih iz­bo­ra, gdje je za­i­sta po­treb­no da dva kan­di­da­ta za predsjedni­ka ka­žu ka­ko mi­sle da se su­o­če s tim pro­ble­mom, za­pra­vo s či­ta­vim ni­zom me­đu­sob­no po­ve­za­nih ta­ko­zva­nih iden­ti­tet­skih pro­ble­ma. Tu se Tramp su­o­ča­va sa di­le­mom da li da za­go­va­ra po­li­ti­ku čvr­ste ru­ke ili da od Klin­to­no­ve pre­u­zme po­li­ti­ku re­for­mi ko­je ima­ju za cilj po­bolj­ša­nje bez­bjed­no­sti, ali i do­bro­bi­ti lju­di ko­ji ni­su bi­je­le ko­že. U pr­vom slu­ča­ju po­treb­no je go­to­vo van­red­no sta­nje da bi Tramp pri­do­bio ve­ći­nu, u dru­gom je nje­gov pro­blem što se Hi­la­ri sma­tra kom­pe­tent­ni­jom. Ono što je vje­ro­vat­no naj­u­pe­ča­tlji­vi­je je­ste ko­li­ko je ši­ro­ka i po­sto­ja­na nje­na po­dr­ška me­đu obo­je­nim Ame­ri­kan­ci­ma, po­seb­no oni­ma cr­ne bo­je ko­že. Čak ni Ber­ni San­ders ni­je mo­gao da ih po­ko­le­ba u to­me. Oni ne oče­ku­ju da će im po­bolj­ša­nje do­ni­je­ti re­vo­lu­ci­ja, a po­go­to­vo ne kon­tra­re­vo­lu­ci­ja, već sa­svim kon­kret­ne mje­re za ko­je Hi­la­ri obe­ća­va da će se za­la­ga­ti. Nji­ma su po­želj­ne mje­re ko­ji­ma se ukla­nja ra­sna dis­kri­mi­na­ci­ja, dok San­ders nu­di so­ci­jal­nu prav­du, a Tramp ni­šta.
Ima ko­men­ta­to­ra ko­ji bi da pred­sto­je­će iz­bo­re pre­tvo­re u re­fe­ren­dum o sta­nju na­ci­je, gdje bi ne­za­do­volj­ni, ko­ji su u ve­ći­ni, gla­sa­li za Tram­pa u znak pro­te­sta, jer je Klin­to­no­va iden­ti­fi­ko­va­na sa esta­bli­šmen­tom, ka­ko se to ka­že. Gla­sa­či­ma ne bi tre­ba­lo da je va­žno za šta gla­sa­ju, već pro­tiv če­ga. Za pri­mjer se uzi­ma Breg­zit. Gla­so­ve pro­te­sta je, me­đu­tim, lak­še mo­bi­li­sa­ti za od­lu­ke za ko­je oni ce­ne, is­prav­no ili po­gre­šno, da ne bi mo­gle da ima­ju ve­li­ke ne­po­sred­ne po­sle­di­ce, dok to ni­ka­ko ni­je slu­čaj sa pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma u Ame­ri­ci. Mno­gi u Bri­ta­ni­ji su ci­je­ni­li da će upo­zo­ri­ti vla­sti da je po­treb­no da pro­mi­je­ni po­li­ti­ku gla­sa­njem za iz­la­zak iz Evrop­ske uni­je, ne ra­ču­na­ju­ći sa zna­čaj­nim po­sle­di­ca­ma ta­kve od­lu­ke. Ovo za­to što Bri­tan­ci ne vje­ru­ju da je na­ro­či­to va­žno šta se od­lu­ču­je u Bri­se­lu, upr­kos evro­skep­tič­noj pro­pa­gan­di da prak­tič­no o sve­mu od­lu­ču­je bri­sel­ska bi­ro­kra­ti­ja. Ve­ći­na za­i­sta sma­tra da je iz­gu­bi­la su­ve­re­ni­tet, da­kle kon­tro­lu nad vla­sti­ma, ali nad oni­ma u Vest­min­ste­ru, a ne u Bri­se­lu. Pa je po­sla­la po­ru­ku sop­stve­noj vla­di da je po­treb­no da pro­mi­je­ni po­li­ti­ku, za šta je pri­li­ka bio re­fe­ren­dum o Breg­zi­tu, jer se na iz­bo­ri­ma ona te­ško mo­že do­ni­je­ti. Ka­ko već bi­va s ta­kvim pro­te­sti­ma, tro­šak će bi­ti ve­li­ki, ko­rist ni­ka­kva, ako je uop­šte bu­de.
Pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri, me­đu­tim, ni­su pri­li­ka za gla­sa­nje iz pro­te­sta. Uz to, tu su i op­šti iz­bo­ri, a i oni lo­kal­ni. Svi oni su u naj­ve­ćoj mje­ri okre­nu­ti do­ma­ćim te­ma­ma, za ko­je su ve­za­ni sa­svim kon­kret­ni in­te­re­si. Me­đu­na­rod­na po­li­ti­ka i bez­bjed­nost mo­gu da ima­ju ve­ći uti­caj uko­li­ko bi po­sto­ja­la ne­ka ja­sna i ne­po­sred­na opa­snost, što ni­je mno­go vje­ro­vat­no, a u sva­kom slu­ča­ju ni­je pred­vi­dlji­vo. U unu­tra­šnjoj po­li­ti­ci obič­no do­mi­ni­ra­ju pri­vred­ne te­me, ma­da se ove go­di­ne na­me­ću iden­ti­tet­ski, po­seb­no ra­sni pro­ble­mi. Ta­ko da će iz­bo­ri bi­ti od­lu­če­ni na pi­ta­nji­ma ka­ko po­ve­ća­ti dru­štve­nu sta­bil­nost i po­bolj­ša­ti pri­vred­nu ak­tiv­nost. Tu su raz­li­ke me­đu kan­di­da­ti­ma ve­li­ke, ta­ko da za­i­sta po­sto­ji stvar­ni iz­bor.
Sto­ga, pro­blem s ko­jim se re­pu­bli­kan­ci no­se je­ste: ko­li­ko će ih ko­šta­ti nji­hov pred­sjed­nič­ki kan­di­dat Do­nald Tramp? Uko­li­ko na­pro­sto on iz­gu­bi, ali Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja za­dr­ži kon­tro­lu u dru­gim gra­na­ma vla­sti i na nje­nim dru­gim ni­vo­i­ma, naj­ve­ći ri­zik je kon­tro­la Vr­hov­nog su­da, jer pred­sjed­nik pred­la­že no­ve čla­no­ve na upra­žnje­na mje­sta. Uko­li­ko Tramp po­bi­je­di, strah je da će to bi­ti na ra­čun gu­bit­ka vla­sti Re­pu­bli­kan­ske stran­ke, jer bi even­tu­al­na ve­ći­na pro­tiv Klin­to­no­ve išla uz od­vra­ća­nje ma­nji­na i že­na da gla­sa­ju za kan­di­da­te re­pu­bli­ka­na­ca. Tramp je po­pu­li­sta, a ne re­pu­bli­ka­nac, a po­go­to­vo ne kon­zer­va­ti­vac u ob­li­ku u ko­jem re­pu­bli­ka­ni­zam i kon­zer­va­ti­vi­zam pre­o­vla­đu­ju da­nas u stran­ci. Za re­pu­bli­kan­ce je va­žno da Tramp pri­hva­ti nji­ho­vu ide­o­lo­gi­ju, dok on ne vje­ru­je da bi na taj na­čin po­bi­je­dio, ma­da bi par­ti­ju mo­žda ma­nje ko­štao. Ali, on ra­ču­na da bi par­ti­ja tre­ba­lo da ra­di za nje­ga, a ne on za nju.
Pe­šča­nik.net