Pi­še: Je­le­na Pa­u­no­vić


U sva­ko­dnev­nom po­li­tič­kom žar­go­nu ko­ji pre­o­vla­da­va u Cr­noj Go­ri iz­ra­zi po­put: ‘’žr­tve tran­zi­ci­je'', ''ži­vot na mar­gi­na­ma dru­štva'', ''go­la eg­zi­sten­ci­ja'' či­ni se kao da su iz­gu­bi­li na te­ži­ni, od­no­sno kao da su do­ži­vje­li in­fla­ci­ju zbog su­vi­še če­stog, a be­zna­čaj­nog po­mi­nja­nja. Be­zna­čaj­nog za­to što ne­ri­jet­ko, ili za­što ne re­ći – go­to­vo uvi­jek, osta­ju mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru.
Na­ža­lost, ni­je la­ko na­ći no­ve ter­mi­ne ko­ji bi osli­ka­li ži­vot pro­sječ­nog pen­zi­o­ne­ra u Cr­noj Go­ri. Za­što, pi­ta­te se? Od­go­vor se na­me­će sam: pen­zi­o­ne­ri su u sve go­rem po­lo­ža­ju. Taj loš po­lo­žaj ko­ji po­či­va na mi­zer­nim pen­zi­ja­ma i još mi­zer­ni­jim od­no­som dru­štva pre­ma nji­ma pro­du­blju­je se go­to­vo na dnev­noj ba­zi. Pen­zi­o­ne­ri su po­sta­li iz­op­šte­ni iz dru­štva. Po­sta­li su ne­za­ni­mlji­vi. Slu­čaj­no ili ne, pa­žnju vla­sti pri­vu­ku tek on­da kad iz­bo­ri do­đu na red. Na­kon to­ga sta­ne po­sta­ne re­dov­no. Re­dov­no lo­še.
Ako ka­že­mo da su pen­zi­o­ne­ri, ma­kar u naj­ve­ćem di­je­lu, lju­di ko­ji ne­ma­ju sna­ge, ni­ti mo­guć­no­sti da se­bi obez­bje­đu­ju eg­zi­sten­ci­ju ona­ko ka­ko su ne­ka­da mo­gli, ne­će­mo re­ći ni­šta no­vo, ni­ti ori­gi­nal­no. Još ma­nje ori­gi­nal­na je i kon­sta­ta­ci­ja da ti pen­zi­o­ne­ri i da­lje mo­ra­ju pla­ća­ti iste, ako ne i ve­će da­žbi­ne i ra­zno­ra­zne ra­ču­ne, kao ne­kad kad su bi­li mla­di. Ono što za­i­sta je­ste ori­gi­nal­no je sle­de­će pi­ta­nje: ka­ko pen­zi­o­ne­ri pre­ži­vlja­va­ju iz mje­se­ca u mje­sec s pro­sječ­nom pen­zi­jom od 270 eura? Ili još ori­gi­nal­ni­je pi­ta­nje na ko­je čak ni svjet­ski po­zna­ti ma­đi­o­ni­čar Dej­vid Ko­per­fild ne bi znao od­go­vor: ka­ko go­to­vo pet hi­lja­da cr­no­gor­skih pen­zi­o­ne­ra pre­ži­vlja­va sa rav­no 100, 40 eura, ko­li­ko iz­no­si naj­ni­ža pen­zi­ja pre­ma po­da­ci­ma Mon­sta­ta?
No, ka­kva je da­nas cr­no­gor­ska zbi­lja gle­da­no iz ugla pro­sječ­nog pen­zi­o­ne­ra, tač­ni­je, šta oso­bu ko­ja pro­ve­de 40 go­di­na ra­de­ći, po­naj­če­šće ne baš za­hval­ne po­slo­ve, če­ka na­kon od­la­ska u pen­zi­ju? Uko­li­ko je sreć­nik, če­ka ga pro­sječ­na pen­zi­ja ko­ja je du­plo ma­nja od pro­sječ­ne pla­te u dr­ža­vi. Na­da­lje, če­ka ga po­tro­šač­ka kor­pa ko­ja je du­plo ve­ća od pro­sječ­ne pla­te, ili tro­stru­ko ve­ća od nje­go­ve pen­zi­je.
Sta­ti­sti­ka je, na­ža­lost, ne­u­mo­lji­va, te ka­že sle­de­će: uko­li­ko za­po­sle­ni sa pro­sječ­nom pla­tom ra­di 40 go­di­na i mje­seč­no pla­ća pro­sječ­ne do­pri­no­se u pro­sječ­nom iz­no­su od 148 eura mje­seč­no, ko­li­ko oni iz­no­se da­nas, on bi Fon­du PIO do od­la­ska u pen­zi­ju upla­tio ne­što vi­še od 70. 000 eura. Pro­stom i lo­gič­nom ra­ču­ni­com, uko­li­ko po­di­je­li­mo tih 70. 000 eura ko­je je rad­nik za svog rad­nog vi­je­ka upla­tio dr­ža­vi s da­na­šnjom pro­sječ­nom pen­zi­jom do­la­zi­mo do po­da­tka da bi pro­sje­čan pen­zi­o­ner ko­ji ode u pen­zi­ju sa 67 go­di­na tre­ba­lo da po­ži­vi bez­ma­lo sto go­di­na da bi do­bio na­trag od dr­ža­ve ono što je mu­ko­trp­no odva­jao od usta pu­nih 40 go­di­na. Pri­tom ne za­bo­ra­vi­mo i hi­lja­de pen­zi­o­ne­ra ko­ji pri­ma­ju sve­ga 100 eura pen­zi­je.
Na­ža­lost, al­ter­na­ti­va su­mo­r­nim pen­zi­o­ner­skim sud­bi­na­ma go­to­vo da ne po­sto­ji. Tač­ni­je, po­sto­ji, ali, u ozbilj­nim dru­štvi­ma se ne bi smje­la ni tre­ti­ra­ti kao al­ter­na­ti­va. Na­i­me, sve je ve­ći broj pen­zi­o­ne­ra ko­ji su i po­red mu­ko­trp­no ste­če­ne pen­zi­je do­slov­ce pri­mo­ra­ni da ra­de fi­zič­ke po­slo­ve. Kao da ni­je do­volj­no i sa­mo po se­bi po­ni­ža­va­ju­će što ne­ko na­kon to­li­ko go­di­na ra­da ne mo­že pre­ži­vje­ti od ono­ga što je po­šte­no i mar­lji­vo upla­ći­vao dr­ža­vi, ne­go mo­ra u tim go­di­na­ma po­no­vo iza­ći na tr­ži­šte ra­da mo­le­ći i rva­ju­ći se s mla­đim na­ra­šta­ji­ma oko če­sto mi­zer­no pla­će­nih po­slo­va.
U ko­mand­nom lan­cu od­go­vor­no­sti, kri­va­ca ima vi­še. Pr­vi u tom lan­cu su ne­ri­jet­ko ne­ko­rekt­ni po­slo­dav­ci ko­ji za­po­sle­ne pri­ja­vlju­ju na mi­ni­mal­nu ci­je­nu ra­da, če­sto i ne­u­pla­ću­ju­ći re­dov­no do­pri­no­se. La­nac, u ko­nač­nom, vo­di i do ne­sa­vje­sne i neo­d­go­vor­ne 27-go­di­šnje vla­sti. Pen­zi­o­ne­ri nji­ma bli­ski vr­lo la­ko iza­đu na kraj sa svo­jim pro­ble­mi­ma po sle­de­ćem prin­ci­pu: na­kon is­pu­nje­ne pen­zi­o­ne kvo­te uzmu ot­prem­ni­nu u jed­nom pred­u­ze­ću, a on­da pot­pu­no ne­za­ko­ni­to se za­po­sle u dru­gom.
Ta­ko­đe, ni­je ma­li broj par­tij­skih pen­zi­o­ne­ra ko­ji se na­kon od­la­ska u pen­zi­ju po­nov­no za­po­šlja­va­ju i na­sta­vlja­ju da pri­ma­ju i pla­tu i pen­zi­ju. To­me će se jed­nom, ra­zu­mi­je se po smje­ni ovog re­ži­ma, sta­ti na kraj. Pred­la­žem i za­la­žem se za po­di­za­nje svi­je­sti o stra­ho­vi­to lo­šem sta­nju u kom se pen­zi­o­ne­ri, za­jed­no sa mo­jim ro­di­te­lji­ma, na­la­ze. Kroz svo­ju po­li­tič­ku op­ci­ju ću se za­la­ga­ti za agil­ni­je spro­vo­đe­nje me­ha­ni­za­ma ko­ji bi uti­ca­li na po­ve­ća­nje pen­zi­ja.
U ko­nač­nom, na mla­di­ma svi­jet o(p)sta­je. Ipak, da ni­je ovih - uslov­no re­če­no - sta­rih, ne bi bi­lo ni nas mla­dih. Sve što zna­mo i sve što će­mo sa­zna­ti u ži­vo­tu, na­u­či­li smo upra­vo od njih. Oni su ti ko­ji su nas iz­ve­li na put. Vri­je­me je da im se odu­ži­mo. Ne za­bo­ra­vi­te, i mi će­mo jed­nog da­na bi­ti sta­ri. A ako se sad ne po­bu­ni­mo i ne dig­ne­mo glas, jed­nog da­na ne­će ima­ti ni nas ko da od­bra­ni.
A ži­vot te­če i sve pro­la­zi. Pa i mi.