Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Po­sle ne­što vi­še od 400 da­na – to­li­ko je pro­šlo ot­ka­ko je kon­tro­verz­ni bi­zni­smen ko­ji se do­tle ni­je pe­tljao u po­li­ti­ku ob­ja­vio svo­ju že­lju da po­sta­ne pred­sjed­nik naj­ve­će eko­no­mi­je i naj­ve­će voj­ne si­le svi­je­ta – Re­pu­bli­kan­ska par­ti­ja je ka­pi­tu­li­ra­la.
Pro­šle ne­dje­lje, na ”kon­ven­ci­ji” (kod nas se to na­zi­va kon­gre­som) stran­ke ame­rič­kih kon­zer­va­ti­va­ca, uz pri­lič­no bu­ke i kon­tro­ver­zi, Do­nald Tramp (70) je ozva­ni­čen kao pred­sjed­nič­ki kan­di­dat. Upr­kos sve­mu što je o nje­mu u po­sled­njih go­di­nu i ne­što da­na iz­ni­je­to u me­dij­skim i dru­gim ana­li­za­ma: da je ne­zna­li­ca, ne­po­u­zdan, pre­vr­tljiv, pre­va­rant i la­žov.
Kon­ven­ci­ja u Kli­vlen­du ni­je bi­la uobi­ča­je­ni spek­takl kru­ni­sa­nja kan­di­da­ta: po­če­la je ne­u­spje­lim na­po­rom di­je­la de­le­ga­ta da pro­ce­du­ral­nim ma­ne­vri­ma u po­sled­njem mo­men­tu spri­je­če da Tramp pre­u­zme par­ti­ju i po­sta­ne njen kan­di­dat za Bi­je­lu ku­ću, a za­vr­še­na Tram­po­vim go­vo­rom u ko­jem je po­tvr­dio sve što se o nje­mu do­sad go­vo­ri­lo i pi­sa­lo, a što se mo­že sve­sti u jed­nu re­če­ni­cu: da je, jed­no­stav­no, ne­kva­li­fi­ko­van za po­sao na ko­ji pre­ten­du­je.
U tom go­vo­ru se po­no­vo bu­sao u gru­di, po­ru­ču­ju­ći da sa­mo on mo­že da Ame­ri­ku spa­si od po­ša­sti sa ko­ji­ma se no­si: ur­ba­nog kri­mi­na­la, ile­gal­ne imi­gra­ci­je i glo­bal­nog te­ro­ri­zma.
I opet je, kao što je to či­nio to­kom kam­pa­nje u pred­kan­di­da­ci­o­nom pro­ce­su, pre­kr­šio sva pra­vi­la po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti, pa čak uspio da do­ve­de u pi­ta­nje i glav­ni stub ame­rič­ke do­mi­na­ci­je kao glav­ne svjet­ske si­le, po­ru­čiv­ši da ne­će po­što­va­ti osnov­ni prin­cip na ko­jem po­či­va NA­TO: da na­pad na jed­nu čla­ni­cu pred­sta­vlja na­pad na ci­je­lu ali­jan­su, ko­ja u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ima oba­ve­zu da na­pad­nu­toj pri­sko­či u po­moć.
Ova iz­ja­va je sva­ka­ko ob­ra­do­va­la ru­skog pred­sjed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i po­tvr­di­la da iz­me­đu nje­ga i Tram­pa po­sto­ji zna­čaj­no ra­zu­mi­je­va­nje.
Od­su­stvo re­pu­bli­ka­na­ca od ugle­da – biv­ših pred­sjed­ni­ka i biv­ših pred­sjed­nič­kih kan­di­da­ta, mla­ka po­dr­ška, pa čak i di­rekt­no opo­vr­ga­va­nje Tram­po­ve po­li­tič­ke po­dob­no­sti – na kon­ven­ci­ji ni­je do­ni­je­lo oče­ki­va­no zbi­ja­nje re­do­va re­pu­bli­ka­na­ca, ko­ji su me­đu­tim po­ka­za­li ap­so­lut­no je­din­stvo sa­mo u jed­noj stva­ri: da ri­val­ku iz De­mo­krat­ske par­ti­je, Hi­la­ri Klin­ton, tre­ba ne sa­mo po­bi­je­di­ti, ne­go i pri­je to­ga str­pa­ti u za­tvor.
Po­sle ova­kvog is­ho­da, osta­la je di­le­ma: zar re­pu­bli­kan­ci ni­su ima­li ne­kog bo­ljeg od ”raz­me­tlji­vog mi­li­jar­de­ra sa po­li­tič­kom zbr­kom u gla­vi”, ka­ko je Tram­pa opi­sao no­vi­nar li­be­ral­nog ”Nju­jor­ke­ra” Adam Gop­nik?
Ima­li su sva­ka­ko, ali sva­ki po­li­tič­ki si­stem uvi­jek iz­nje­dri li­de­ra ka­kvog baš to vri­je­me za­slu­žu­je. U ovom slu­ča­ju, Tramp je če­do ha­o­sa i kon­fu­zi­je u ba­zi kon­zer­va­tiv­ne Ame­ri­ke, ali i u nje­noj eli­ti.
I ba­za i ta­ko­zva­ni ”esta­bli­šment” su i pri­je ne­go što su po­če­li da se su­o­ča­va­ju sa Tram­pom, isu­vi­še du­go nje­go­va­li po­li­tič­ki eks­tre­mi­zam. Ni­su mo­gli da se po­mi­re da je na če­lu ze­mlje je­dan cr­nac, pa su Ba­ra­ka Oba­mu op­tu­ži­va­li da je mu­sli­man, da ni­je ro­đen u Ame­ri­ci (iako nje­go­va kr­šte­ni­ca po­ka­zu­je dru­ga­či­je), pod­sti­ca­li strah od imi­gra­na­ta, ras­pi­ri­va­li u Ame­ri­ci ni­kad do kra­ja uga­šen pla­men ra­si­zma.
U Tram­pu su svog spa­si­o­ca vi­dje­li ame­rič­ki gu­bit­ni­ci glo­ba­li­za­ci­je – oni ko­ji­ma su po­sao od­u­ze­li jef­ti­ni rad­ni­ci iz Azi­je - za­tim žr­tve da­nas već dra­stič­nih so­ci­jal­nih raz­li­ka i oni pri­pad­ni­ci sred­nje kla­se ko­ji su ubi­je­đe­ni da ci­je­nu nji­ho­vog ra­da oba­ra­ju do­se­lje­ni­ci iz Mek­si­ka.
Tramp je sve ovo od­lič­no osje­tio i za sve po­nu­dio jed­no­stav­na i br­za rje­še­nja (iz­gra­di­će ve­li­ki zid na gra­ni­ci sa Mek­si­kom oda­kle po nje­mu do­la­ze kri­mi­nal­ci i si­lo­va­te­lji, za­bra­ni­ti mu­sli­ma­ni­ma ula­zak u ze­mlju, kor­po­ra­ci­ja­ma na­re­di­ti da svo­je pro­iz­vod­ne po­go­ne vra­te u ze­mlju… Da će, ukrat­ko, Ame­ri­ku eks­pre­sno ”po­no­vo uči­ni­ti ve­li­kom”.
Ame­rič­ke re­al­no­sti, do­du­še, oprav­da­va­ju ne­ke od po­me­nu­tih stra­ho­va: ame­rič­ka bi­je­la ve­ći­na na pu­tu je da po­sta­ne ma­nji­na (vi­še be­ba ma­njin­skih na­ro­da ne­go bi­je­le ve­ći­ne ra­đa se još od 2012.), pri­ho­di onih ko­ji ži­ve od svog ra­da, a ne ka­pi­ta­la, da­nas su za 4.000 do­la­ra go­di­šnje ma­nji ne­go što su bi­li 2012.
Ame­ri­ka je, uz to, umor­na od ra­to­va­nja: nje­ni voj­ni­ci su na Bli­skom is­to­ku već de­ce­ni­ju i po.
De­mo­krat­ska par­ti­ja će svog kan­di­da­ta, Hi­la­ri Klin­ton, pro­mo­vi­sa­ti idu­će ne­dje­lje. Iz­bo­ri su 8. no­vem­bra, pa ima da­kle do­volj­no vre­me­na da se i Tramp i Klin­to­no­va još jed­nom do­bro od­mje­re.
Biv­ša še­fi­ca ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je, biv­ša se­na­tor­ka i biv­ša pr­va da­ma za­sad ima pred­nost u pred­iz­bor­nim son­di­ra­nji­ma, ali ni Tram­po­ve šan­se ni­su sa­mo te­o­ret­ske.
Tram­pa u ovom mo­men­tu ne pod­no­si naj­ma­nje jed­na tre­ći­na re­pu­bli­ka­na­ca, dok 60 od­sto Ame­ri­ka­na­ca sma­tra da ni­je kva­li­fi­ko­van za pred­sjed­ni­ka.
Ali i Hi­la­ri Klin­ton je u slič­nim pro­cen­ti­ma neo­mi­lje­na me­đu gla­sa­či­ma sop­stve­ne par­ti­je, pa će pr­vog utor­ka po­sle pr­vog no­vem­bar­skog po­ne­djelj­ka (ame­rič­ka for­mu­la za od­re­đi­va­nje iz­bor­nog da­na) Ame­ri­kan­ci bi­ra­ti iz­me­đu ”ma­njeg zla”.
Ostat­ku svi­je­ta, pa da­kle i na­ma, do­tle osta­je da se pre­ra­ču­na­va: či­ja će po­bje­da do­ni­je­ti ma­nju šte­tu.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)