Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Mno­gi pre­si­pa­ju iz šu­pljeg u pra­zno, ali ne zna­ju da to ra­de. Za njih, re­ci­mo, to ni­je to, jer je to nji­hov po­sao. Nji­ho­va rad­na, par­tij­ska ili pro­sto, gra­đan­ska oba­ve­za. Oni su pla­će­ni za to, i ne za­ni­ma ih je li to- to. Za njih, ni­je iako je­ste, a za ono­ga za ko­ga rade - je­ste iako ni­je.
Šta ako je ne­ko smi­slio fan­ta­stič­ni be­smi­sao, i unaj­mio nad­ni­ča­re da na nje­mu ra­de dan- noć, ne­ma­ju­ći kad ni na sun­ce po­gle­da­ti? Nad­ni­ča­ri se ne pi­ta­ju je li to smi­sao ili be­smi­sao, oni za svo­ju kr­va­vu mu­ku do­bi­ja­ju ne­ku pla­tu, ne­ka­kvu cr­ka­vi­cu, i to re­dov­no. I to što je re­dov­no, ima smi­sla, i to na­o­pa­kog. Da, ta­ko­re­ći, kri­ju­ći i od se­be, uve­ća­va­ju be­smi­sao, ne gle­da­ju­ći ni­šta. Ni­ko ne vi­di da se be­smi­sao uve­ća­va, jer za­po­sle­ni ne­će da mi­sle o kraj­njem smi­slu. Kraj­nji smi­sao je te­žak, i prak­tič­no ne­pod­no­šljiv i za ono­ga ko ga je smi­slio, ali ne za one ko­ji ga ne­po­sred­no ostva­ru­ju, sve žmu­re­ći. Ko­ji ga ne­po­sred­no ostva­ru­ju, isto­vre­me­no ostva­ru­ju (svoj) smi­sao (pla­tu) - i op­šti be­smi­sao - ko­ji se njih ne ti­če. Dok ra­de, ne ti­če ih se, kad ura­de i kad bu­de ka­sno, mo­žda će ih se ti­ca­ti. Ali sad o to­me ne­će da mi­sle, i da obe­smi­šlja­va­ju svo­je da­ne, ko­ji­ma i tam­ni vje­trić mo­že da od­sje­če kri­la.
-Pi­taš me za Cr­nu Go­ru i njen smi­sao!? E na­šao si baš me­ne da pi­taš? Đe me­ne na­đe? Ni­je­si mo­gao na­ći te­žeg sa­go­vor­ni­ka za tu te­mu. Kad po­mi­slim o Cr­noj Go­ri, već kao da sam u ja­mi. Ko­ji je za­da­tak Cr­ne Go­re? – eto, da pre­si­pa iz šu­pljeg u pra­zno! Ko­ji su na tom za­dat­ku, mo­gu da mi­sle da zi­da­ju pla­ni­nu, a ja ko­ji ni­šta ne ra­dim ne­go gle­dam - vi­dim - pu­ne glad­nu ja­mu. Ja se dr­žim one – bo­lje i uza­lud sje­dje­ti, ne­go uza­lud ra­di­ti. Kad sje­diš u ti­ši­ni, mo­že ti od­ne­kud do­ći ne­ka mi­sao. Od­ne­kud, iz ne­be­skog bez­da­na. Kao što je do­šla Njut­nu. Ko­ji je, dok je bes­po­slen sje­dio pod ja­bu­kom, do­ži­vio onaj ču­ve­ni po­tres uma. Vi­dio da zre­la ja­bu­ka ne le­ti u ne­bo, ne­go pa­da na ze­mlju. Vi­dio ono što je vi­dio hi­lja­du pu­ta, ali ta­da je vi­dio ono što hi­lja­du pu­ta pri­je ni­je. Ma­sa pu­ta ubr­za­nje = ze­mlji­na te­ža. E, bo­ga­ti! A ne bi to mo­gao da vi­di da mu um ni­je bio od­mo­ran i lak, sko­ro iz­jed­na­čen s ne­bom. Pod ko­jim ima pu­no be­smi­sla, ali či­sti um ne sme­ta da se ono ostva­ru­je. Bez­broj cr­nih ra­jet­ni­ka ostva­ru­ju be­smi­sao, ko­ji je kod po­slo­dav­ca, ge­ne­ra­la, pre­mi­je­ra, ucr­tan kao ve­li­ki smi­sao.
Vi­dim ka­ko Cr­na Go­ra sr­lja u be­smi­sao, i hi­lja­de ra­jet­ni­ka, cr­na­ca, cr­no­ko­šu­lja­ša, mo­der­nih cr­no­je­vi­ća, ra­de na tom, kao da je to ne­ki smi­sao. Oni zna­ju da ka­žu – za nas je smi­sao, ono što je za te­be be­smi­sao. Za nas je Mi­lo car, a za te­be mo­že bi­ti i đa­vo i pro­da­na du­ša, ko­ja pro­da­je Cr­nu Go­ru za ni­šta. Ali to ne zbu­nju­je na­še uvje­re­nje da je on car, pa i u pa­klu. Što je za nas an­đeo, za te­be je đa­vo. Je li to de­mo­kra­ti­ja ili ni­je? Pa gdje ćeš ti ta­kvu de­mo­kra­ti­ju na­ći ne­go u Cr­noj nam Go­ri? A ko je to obez­bi­je­dio, bo­ga­ti? Ko, ako ni­je on? On je obez­bi­je­dio da cr­no mo­že bi­ti bi­je­lo, i bi­je­lo, cr­no. Ja­ma mo­že bi­ti -Dur­mi­tor, Lov­ćen - tr­žni cen­tar! Pa šta ćeš vi­še? Pa ima li igdje vi­še de­mo­kra­ti­je? Ima li igdje de­mo­kra­ti­je ta­ko vi­so­kog ran­ga!? Od ko­je te hva­ta vr­to­gla­vi­ca, kao od bez­da­na. Ov­dje ima što ni­gdje ne­ma. Je­dan isti čo­vjek mo­že bi­ti za te­be đa­vo, a za nas an­đeo.
-Ako ho­ćeš o to­me, ka­žem mom sa­go­vor­ni­ku, je­dan isti čo­vjek mo­že bi­ti čas an­đeo, čas đa­vo. I kad je ne­nor­mal­no, to je nor­mal­no. To sve pri­pa­da čo­vje­ku, iako to još ni­je ni pri­mać čo­vje­ku. No, gdje nam je Cr­na Go­ra, vi­dim da će ove je­se­ni da se sva pre­ta­če iz šu­pljeg u pra­zno. Iza­bra­la je da je ne­ma, pa iako je još ima.
-Znam, od­go­va­ra mi moj sa­go­vor­nik: ti mi­sliš da je ovo br­do „su­ve­re­ne Cr­ne Go­re”, ko­je zi­da­ju nje­ni vjer­ni­ci, ra­jet­ni­ci, crn­ci, pro­da­ne du­še - ja­ma bez­da­na. Mi vi­di­mo br­do, ti vi­diš ja­mu. Za nas ra­ste pla­ni­na, za te­be se ko­pa ja­ma. Ti bi sve ži­vo okre­nuo na­gla­vač­ke, zna­mo mi te­be! Ti sve­mu tra­žiš ne­vi­dlji­vi smi­sao, i ni­šta dru­go ne ra­diš, a mi cr­ka­va­mo od po­sla, i ne­ma­mo kad o tom ni da po­mi­sli­mo. I ne­će­mo ni­kad, sve da ima­mo kad, obe­ća­va­mo ti. A ti mi­sli, mi­sli i mi­sli - i mi­či nam se s oči­ju, i s pu­ta, - ku­mi­mo te cr­ni­jem đa­vo­lom!
(Autor je knji­žev­nik)