Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


„Ćao, ja sam Se­le­na. Hva­la što mi po­ma­že­te“! Vje­ru­jem da ni­je bi­lo gra­đa­ni­na Cr­ne Go­re i svi­je­ta ko­ji je čuo ovu po­ru­ku, pra­će­nu ne­vi­nim osmi­je­hom dje­te­ta ko­je još ni­je svje­sno s či­me se su­o­či­lo, a da ga ni­je ta­kla u dno sr­ca i za­pe­kla mu oči. Tro­go­di­šnjoj Se­le­ni Man­dić, ko­ja u da­le­koj Ame­ri­ci za­po­či­nje bor­bu za ži­vot u ko­ji je tek za­ko­ra­či­la, po­šlo je za ru­kom ono što do­sad ni­je ni­kom: po­li­ti­ča­ri­ma, par­ti­ja­ma, ne­vla­di­nom sek­to­ru, na­uč­ni­ci­ma, spor­ti­sti­ma, umjet­ni­ci­ma….Za ma­nje od 48 sa­ti, po­di­je­lje­nu, po­sva­đa­nu, ras­tu­re­nu i po svim ša­vo­vi­ma po­ci­je­pa­nu Cr­nu Go­ru oku­pi­la je i uje­di­ni­la oko jed­nog sve­tog ci­lja – po­mo­ći njoj i nje­noj po­ro­di­ci. Po­je­din­ci, udru­že­nja, sport­ski ko­lek­ti­vi, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, hu­ma­ni­sti zna­ni i ne­zna­ni, čak i me­di­ji, ko­ji ko­li­ko do ju­če ne sa­mo da ni­je­su sa­ra­đi­va­li već su se bes­po­šted­no „tu­kli is­pod sto­la“, oda­zva­li su se kao je­dan ape­lu za po­moć. Ne­do­sta­ju­ćih 200 hi­lja­da eura za na­sta­vak nje­nog li­je­če­nja sku­plje­no je i sa­da su sve oči, bez ika­kve raz­li­ke, vjer­ske, po­li­tič­ke, par­tij­ske… okre­nu­te Ne­bu, u je­din­stve­noj mo­li­tvi da se iz Ame­ri­ke vra­ti zdra­va i ona­ko oča­ra­va­ju­ći na­smi­ja­na.
Na ža­lost, ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­jem su slu­ča­je­vi obo­li­je­va­nja dje­ce i mla­dih od bo­le­sti za ko­je na­ša do­ma­ća me­di­ci­na, osim mo­žda di­jag­no­ze, ma­lo šta mo­že da uči­ni, sve broj­ni­ji i sve če­šći. Mno­gi od njih i ne do­spi­ju u jav­nost i osta­ju sa­mo mu­ka i mo­ra ro­di­te­lja, po­ro­di­ce i naj­bli­že rod­bi­ne. A oni slu­ča­je­vi ko­ji se na­đu u ži­ži me­di­ja i jav­no­sti ne­dvo­smi­sle­no po­ka­zu­ju da i u ovom od­ne­lju­đe­nom vre­me­nu čo­vjek u na­ma još ni­je po­gi­nuo i da ele­men­tar­na ljud­ska so­li­dar­nost još sta­nu­je na ovim pro­sto­ri­ma. Ali, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li je to do­volj­no i smi­je li se je­dan ova­ko ozbi­ljan pro­blem osta­vi­ti na rje­ša­va­nje me­di­ji­ma, hu­ma­ni­tar­nim ak­ci­ja­ma po­je­di­na­ca ili udru­že­nja. Uče­sta­lost i ozbilj­nost ovih slu­ča­je­va, bez di­le­me, na­me­ću sa­mo je­dan funk­ci­o­na­lan i dru­štve­no od­go­vo­ran od­go­vor: to se mo­ra ri­je­ši­ti si­stem­ski.
Ru­ko­vo­đen sve broj­ni­jim slu­ča­je­vi­ma, s jed­ne, i rje­še­nji­ma ko­ja se pri­mje­nju­ju u zdrav­stve­nim si­ste­mi­ma u okru­že­nju, s dru­ge stra­ne, pri­je go­di­nu i po da­na, u svoj­stvu po­sla­ni­ka No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je a po­vo­dom usva­ja­nja Za­ko­na o zdrav­stve­nom osi­gu­ra­nju, pred­lo­žio sam amand­man o for­mi­ra­nju Fon­da za li­je­če­nje dje­ce i mla­dih u ino­stran­stvu. Amand­man je pred­vi­đao da se fond kon­sti­tu­i­še kao po­seb­na je­di­ni­ca u okvi­ru si­ste­ma zdrav­stve­nog osi­gu­ra­nja i da or­ga­ni­za­ci­o­no bu­de pri dr­žav­nom Fon­du za zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje, ali sa odvo­je­nim ra­ču­nom i sred­stvi­ma. Osni­vač­ki ulog ovo­ga fon­da, u iz­no­su od mi­li­on eura, obez­bi­je­dio bi se iz bu­dže­ta, a pu­nio bi se do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma gra­đa­na, hu­ma­ni­tar­nim ak­ci­ja­ma, or­ga­ni­zo­va­njem kul­tur­nih, sport­skih i dru­gih ma­ni­fe­sta­ci­ja, štam­pa­njem pri­god­nih mar­ki­ca, pu­bli­ka­ci­ja i dru­gog ma­te­ri­ja­la, kao i le­ga­ti­ma po­je­di­na­ca. Fon­dom bi upra­vljao uprav­ni od­bor ko­ji bi, na pa­ri­tet­noj osno­vi, for­mi­ra­li Vla­da, Mi­ni­star­stvo zdra­vlja, Skup­šti­na Cr­ne Go­re, kao i udru­že­nja gra­đa­na ko­ja se ba­ve ovim pro­ble­mi­ma, a od­lu­ku o upu­ći­va­nju ma­lih pa­ci­je­na­ta na li­je­če­nje u ino­stran­stvo, na­kon što bi se is­cr­pje­le sve mo­guć­no­sti do­ma­ćeg zdrav­stva, do­no­sio bi po­se­ban kon­zi­li­jum lje­ka­ra či­ji bi sa­stav od­re­đi­va­lo Mi­ni­star­stvo zdra­vlja. Ovaj fond, uz sred­stva ko­ja su za slič­ne po­tre­be već obez­bi­je­đe­na u bu­dže­tu dr­žav­nog Fon­da za zdrav­stvo, bio bi ga­ran­ci­ja da ni­je­dan ma­li pa­ci­jent obo­lio od bo­le­sti za ko­ju u na­šem zdrav­stvu ili ne­ma li­je­ka ili se još ni­je ovla­da­lo od­go­va­ra­ju­ćim pro­ce­du­ra­ma ne bi bio pre­pu­šten kraj­nje skrom­nim mo­guć­no­sti­ma svo­jih ro­di­te­lja ili lu­trij­skoj mo­guć­no­sti da bu­de u cen­tru ne­ke od hu­ma­ni­tar­nih ak­ci­ja. Ti­me bi se, pri­je i iz­nad sve­ga, omo­gu­ći­la pra­ved­na re­a­li­za­ci­ja ustav­nog na­če­la da sva­ki gra­đa­nin Cr­ne Go­re (a dje­ca su gra­đa­ni pr­vog re­da) ima pra­vo na zdrav­stve­nu za­šti­tu ni­voa naj­vi­ših do­stig­nu­ća sa­vre­me­ne me­di­ci­ne. O prav­di, onoj ljud­skoj i Bož­joj, da i ne go­vo­ri­mo. Na ža­lost, kao i broj­ni dru­gi opo­zi­ci­o­ni pred­lo­zi, i ovaj amand­man se „raz­bio“ o zid tvr­do­gla­vog od­bi­ja­nja ko­le­ga iz vla­da­ju­ćih par­ti­ja da ma­kar oslu­šnu raz­lo­ge za i pro­tiv, a ka­mo­li da ga po­dr­že.
Kao ro­di­telj i kao čo­vjek, Se­le­ni Man­dić, ma­lom an­đe­lu či­ji osmi­jeh vri­je­di sve fon­do­ve ovo­ga svi­je­ta, že­lim da što pri­je ozdra­vi i pri­dru­ži se svo­joj se­stri­ci u uži­va­nju bez­bri­žnog dje­tinj­stva, a nje­nim ro­di­te­lji­ma da se što pri­je vra­te u da­ne kad su ih mu­či­le one sit­ne, sva­ko­dnev­ne bri­ge ko­je ži­vot, ova­kav ka­kav je­ste, na­me­će svi­ma na­ma. Ali, za svu dje­cu ko­ja mo­gu bi­ti žr­tve pod­mu­klih i opa­kih obo­lje­nja za ko­je te­ško i da smo ču­li, je­di­na si­gur­nost da će se uči­ni­ti sve što je u ljud­skoj i mo­ći sa­vre­me­ne me­di­ci­ne, ma gdje se ona na­la­zi­la, je­ste Fond za li­je­če­nje dje­ce i mla­dih u ino­stran­stvu. A sred­stva za nje­ga pri­ku­plja­la bi se, iz­me­đu osta­log, i na na­čin na ko­ji su pri­ku­plje­na za ma­lu Se­le­nu. S tim u ve­zi, že­lim da po­dr­žim i or­ga­ni­za­ci­ju pr­vog cr­no­gor­skog Te­le­to­na i sve slič­ne na­po­re u tom prav­cu ali, kao dru­štvo ko­je je, bar ta­ko ka­žu, na pra­gu da po­sta­ne dio evrop­ske po­ro­di­ce, mo­ra­mo obez­bi­je­di­ti da ta so­li­dar­nost i dru­štve­na od­go­vor­nost bu­du per­ma­nent­ne i odr­ži­ve u sva­kom tre­nut­ku i u sva­kom slu­ča­ju.
Ćao, Se­le­na, an­đe­le ma­li! Že­lim ti svu sre­ću ovo­ga svi­je­ta i da nam se što pri­je vra­tiš, zdra­va i ve­se­la. I hva­la ti što nam po­ma­žeš da osta­ne­mo lju­di!