Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Mno­gi su mi­šlje­nja da za ma­le na­ro­de is­pod mi­li­on sta­nov­ni­ka de­mo­kra­ti­ja ni­je rje­še­nje. Pod pa­ro­lom de­mo­kra­ti­je u ko­ju se svi ku­nu mi ima­mo auto­krat­ski re­žim pri­vi­le­go­va­nih i bo­ga­tih taj­ku­na. De­mo­kra­ti­ja in­sta­li­ra­na od DB-a sa pro­jek­to­va­nim bo­gat­stvi­ma ni­je ri­jet­kost, jer su svu­da po­li­ti­ča­ri pro­jek­to­va­ni pre­ma lo­jal­no­sti dr­ža­vi.
U svim si­ste­mi­ma dr­ža­va vo­di glav­nu ri­ječ, iako je u su­šti­ni su­prot­na sa de­mo­kra­ti­jom. De­mo­kra­ti­ja u pre­vo­du zna­či „vlast na­ro­da“, a mi vi­di­mo da se na­rod ni­gdje ni­šta ne pi­ta. Nji­ho­vi pred­stav­ni­ci u vla­sti bi­ra­ju se taj­no ta­ko da ri­ječ de­mo­kra­ti­ja pred­sta­vlja plašt iza ko­jeg se kri­ju plan­ski in­sta­li­ra­ni igra­či.
Dr­ža­va je ta­ko ozbilj­na stvar da je ni­ka­kva de­mo­kra­ti­ja ne smi­je uz­dr­ma­ti. Jav­na slo­bod­na ri­ječ ni­ko­me ne mo­že na­ni­je­ti šte­tu, jer će stal­no bom­bar­do­va­nje in­for­ma­ci­ja­ma uči­ni­ti da lju­di za­bo­ra­ve one od pri­je tri da­na. De­mo­kra­ti­ja je pu­canj u pra­zno ko­ga ozbilj­no ne do­ži­vlja­va­ju ču­va­ri dr­ža­ve. Ka­da tre­ba opljač­ka­ti bo­gat­stva ne­ke dru­ge dr­ža­ve raz­gla­si se da je u nji­ma ugro­že­na de­mo­kra­ti­ja.
Ri­ječ so­ci­ja­li­zam je naj­zlo­u­po­tre­blja­va­ni­ja ri­ječ u ka­pi­ta­li­stič­kim ze­mlja­ma, a naš slu­čaj da i ne po­mi­njem. Za­pad­na so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ja je li­ce­mjer­ni buć­ku­riš pod kon­tro­lom dr­ža­ve. Li­je­pe ri­je­či, a zna se ko upra­vlja – mr­tvi ka­pi­tal go­spo­da­ri ži­vim lju­di­ma i od­re­đu­je im mje­ru.
Li­ce­mjer­na de­mo­kra­ti­ja i li­ce­mjer­ni so­ci­ja­li­sti gu­še pr­vo se­be u la­ži pa tek on­da dru­ge. Pro­tiv­ni­ci de­mo­kra­ti­je su ujed­no i pro­tiv­ni­ci hri­šćan­stva – re­li­gi­je pri­je sve­ga ma­te­ri­jal­no ori­jen­ti­sa­ne. (Sa­mo mi ni­je ja­sno šta oni ima­ju pro­tiv đa­vo­la ako se sla­žu da je nje­go­va vlast na ze­mlji). U sjen­ci Isu­sa Hri­sta sto­ji Ma­mon, bog ma­te­ri­jal­nog bo­gat­stva. Ako je ka­pi­ta­li­zam u pri­ro­di čo­vje­ka, tre­ba otvo­re­no re­ći da je čo­vjek se­bič­no bi­će. Ta se­bič­nost se na­sle­đu­je i na­zi­va­ju je na­sled­nim pred­u­zet­ni­štvom.
Ko­lek­ti­vi­stič­ki re­ži­mi sva­ka­ko pru­ža­ju bo­lji i sreć­ni­ji ži­vot. Mi smo za­bo­ra­vi­li (po ne­ko vre­me­šan se sje­ća) en­tu­zi­ja­zam lju­di, elan i so­li­dar­nost. Ra­do­va­lo se tu­đem uspje­hu i sre­ći. Da­nas su lju­di okre­nu­ti jed­ni pro­tiv dru­gih i to se po­kla­pa s pa­dom so­ci­ja­li­zma. Ov­da­šnji so­ci­ja­li­sti ne je­du jag­njad već ma­lu dje­cu.
Odu­še­vlje­nje de­mo­kra­ti­jom tra­ja­će sve do­tle dok ne po­sta­nu ne­mo­gu­ći uslo­vi ži­vlje­nja za ve­ći­nu ko­je krup­ni ka­pi­tal ne­mo­nov­no na­me­će. On­da će se za nju na­ći pra­va ri­ječ ko­ja će de­ma­ski­ra­ti su­šti­nu ka­pi­ta­li­zma. Sve to slat­kor­je­či­vo zbu­nju­je obič­nog čo­vje­ka i otu­plju­je oštri­cu nje­go­vih htje­nja.
Na ža­lost, zbog da­tih kul­tu­ro­lo­ških pri­li­ka mi će­mo bi­ti po­sled­nji ko­ji će pre­po­zna­ti vje­tro­ve pro­mje­na. Vo­lje da se iza­đe iz za­ča­ra­nog kru­ga ov­dje ne­ma, jer vri­je­me spo­ro te­če i go­to­vo da se ni­šta bit­no ne mi­je­nja.